Japanske vojne ambicije preko SAD

Novo vreme stvara nove običaje. Ovo važi pre svega na području politike i zakonodavstva. Nova vojno–diplomatska uloga Japana dovela je do promene njegovog ustava i definitivnog ukidanja nasleđa njegovog poraza u Drugom svetskom ratu.

Nazvano “Ključ Pacifika”, zbog svoje centralne pozicije u azijskoj geopolitici, ostrvo Okinava od Drugog svetskog rata trpi posledice odluka stratega iz Tokija i Vašingtona. Pošto je u 1945. bilo poprište jedne od najkrvavijih bitaka rata na Pacifiku (1) Okinava je posle rata postala američka vojna kolonija. Na ostrvu na kome živi 1,3 miliona ljudi, i koje je pod okupacijom Sjedinjenih Država bilo sve do 1972. – dvadeset godina duže od ostatka Japana – smešteno je 37 američkih baza, sa oko 26 000 vojnika i njihovih porodica (2). Takva vojna koncentracija na jednoj relativno skučenoj teritoriji – ostrvo je dugo oko 100, a široko oko 20 kilometara – koja je gusto naseljena, postavlja brojne svakodnevne probleme: buka je daleko iznad odobrenog praga, kriminalitet, nesreće tokom manevara i opasnost od određenih vojnih vežbi, posebno onih na kojima se koristi bojeva municija.

“Mrzim ove baze”, kaže g. Tomohiro Jara, koji živi u blizini Kadene, najveće i najaktivnije američke baze na Dalekom istoku. “Ponekad me u 2 ili 3 sata ujutru budi buka letilica. Mogu da vidim avione koji mi lete iznad glave, a ponekad metalni predmeti ili delovi predmeta padaju u moj vrat.” Kad su 1995 trojica marinaca silovala jednu devojčicu, ove baze su iznova postale opštenacionalni problem. “Za javno mnjenje to je bio potpuni šok. O Okinavi se više pisalo i govorilo, nego 1972, kada je ostrvo vraćeno pod japanski suverenitet”, priseća se jedan novinar, član redakcije lokalnog dnevnika “Okinava tajms”.

Ipak, isti problemi i dalje postoje; njihov simbol je vazduhoplovna baza u Futenmi, koja zauzima 4 800 ha u samom srcu grada, koji broji 80 000 stanovnika. Još uvek može da se vidi mesto na kome je bila univerzitetska zgrada, srušena 13. avgusta 2004, posle pada jednog američkog helikoptera na nju.

Uprkos rajskim plažama i hotelskim kompleksima, lokalno stanovništvo teško podnosi održavanje status-a ljuo na ostrvu, mada je hladni rat već odavano završen. Udaljena 1 500 km od Tokija, okružena s jedne strane Tihim okeanom, a sa druge Kineskim morem, ova najjužnija prefektura Japana ostavlja utisak mesta koje je zaboravljeno u nekoj drugoj epohi.

“Situacija će se promeniti”, uveren je g. Jara. “Japansko stanovništvo i njegovi rukovodioci do sada nisu razmišljali o pitanjima vezanim za odbranu jer je, za vreme hladnog rata zemlja bila pod američkim nuklearnim kišobranom. Ipak, ne možemo stalno računati na Sjedinjene Države, pa se ovaj razgovor danas ne može izbeći”. To je sve predmet novog strateškog sporazuma između Tokija i Vašingtona čije konture se nalaze u izveštaju od 29 oktobra 2005. (3) Ovaj sporazum uskoro treba da bude konačno usvojen. On predviđa da se 7 000 američkih vojnika premesti sa Okinave na ostrvo Guam, američku teritoriju, koja je veća od Okinave a ima manje stanovnika od nje, i prema stratezima iz Pentagona ima povoljniji položaj za borbu protiv radikalnih islamističkih grupa, koje deluju na jugoistoku Azije.

Ova odluka – datum njenog sprovođenja u život još nije precizno utvrđena – nije tako spektakularna kako izgleda na prvi pogled, ako se ima u vidu ukupan broj američkih vojnika u Japanu, ili ako se uporedi sa šemom koja postoji u Južnoj Koreji. Japan, u kome se već nalazi 89 američkih baza, posle premeštanja na Guam, dobiće još

40 000 američkih vojnika, za čije će izdržavanje, prema pisanju nacionalnog dnevnika “Japan tajms”, japanska vlada izdvajati sumu od skoro 9 milijardi dolara (4).

Japanski arhipelag je i dalje najbliži saveznik i stub američke strategije u Aziji.

Iz Južne Koreje će do 2008. otići 12 500 od 37 500 američkih vojnika u ovoj državi (5). U ovom drugom američkom vojnom bastionu protesti stanovništva i napori za pomirenje sa Severnom Korejom primorali su vladu na izvesno distanciranje od američkog saveznika i na usvajanje jednog multilateralnog pristupa. Ovo ipak ne dovodi u pitanje sporazum iz 1945. (6).

Razlika između ove dve zemlje vidljiva je i na finansijskom planu. Japan, “najvelikodušniji domaćin” američkih trupa, izdvaja za njihovo izdržavanje više od 4 milijarde dolara, pokrivajući 75% troškova njihovog boravka, dok Južna Koreja snosi samo 40% istih troškova, ulažući ukupno nešto više od 840 miliona dolara (7).

Osim što će sankcionisati novi oblik američkog vojnog prisustva u Aziji, nastao posle završetka hladnog rata, novi bilateralni sporazum će potvrditi razvoj spoljne i politike odbrane Japana u pravcu jačanja vojnog i političkog saveza sa Sjedinjenim Državama. On će, u stvari, pretvoriti “saradnju”, čiji je jedini cilj bila odbrana Japana i očuvanje stabilnosti u regionu”, u jedan “globalni savez”, nagovestila je američki državni sekretar Kondoliza Rajs, 29. oktobra 2005, tokom predstavljanja ovog sporazuma (8).

Ocenjen kao “istorijski” ovaj sporazum konstituiše treću veliku etapu između dve zemlje, od kada je Japan, u septembru 1945. potpisao kapitulaciju. Sporazum o bezbednosti potpisan u septembru 1951. paralelno sa mirovnim sporazumom iz San Franciska, predviđeno je za zadržavanje američkih baza i vojnika na ovom arhipelagu, na čijim se vratima odvijao Korejski rat. U januaru 1960, ovaj sporazum koji je bio odraz tadašnjeg odnosa snaga, revidiran je i pretvoren u sporazum o uzajamnoj bezbednosti i saradnji. Zaključen na period od deset godina, posle koga je svaka ugovorna strana, ako to najavi godinu dana ranije, mogla da se povuče, ovaj sporazum je uveo pojam uzajamnosti i obavezu Sjedinjenih Država da se konsultuju sa Tokijom pre upotrebe svojih baza u Japanu i pre stacioniranja nuklearnog oružja na njegovoj teritoriji. Četrdeset i šest godina kasnije, novi savez dovršava ovo strateško partnerstvo, da bi ga učinio atraktivnim u svim okolnostima.

Ova japanska evolucija nastala je posle kritike “međunarodne zajednice”, upućene Japanu zbog njegove prakse “diplomatije čekovne knjižice” ispoljene tokom Zalivskog rata 1991. “Rat protiv terorizma” koji Vašington vodi posle 11. septembra 2001, i želja Japana da stane uz svog saveznika, ubrzali su ovu evoluciju. Naročito posle aprila 2001. kad je na čelo japanske vlade došao Jukiro Kuizumi, poznat po svojoj bliskosti sa predsednikom Bušom.

Osnove novog savezništva postali su specijalni zakoni doneti posle 2001, kojima se odobrava učešće Japanskih snaga za samoodbranu (JSS) u globalnim misijama (9) i u neobnavljanju sporazuma iz 1960. kako je to u svojoj analizi utvrdila Režin Sera (Regine Serra), specijalista za spoljnu i odbrambenu politiku Japana (10). Posle “Specijalnog zakona o borbi protiv sporazuma”, koji je u oktobru 2001. omogućio slanje JSS u Indijski okean, kao pozadinska podrška međunarodnoj koaliciji protiv talibanskog režima u Avganistanu, “Specijalni zakon za podršku i obnovu Iraka” odobrio je japansku intervenciju u Samovahu na jugu ove zemlje.

Osim jačanja američko–japanskog “partnerstva u borbi protiv terorizma”, kako se izrazio američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld) 29. oktobra 2005, proširenje saradnje Tokija i Vašingtona motivisano je i jačanjem kineske moći. Za manje od godinu dana posle potpisivanja, 28. juna 2005, odbrambenog sporazuma između Sjedinjenih Država i Indije, novi savez sa Japanom je postao deo američke strategije “zadržavanja” Pekinga. Peking je, zajedno sa Severnom Korejom, u svom programu nacionalne odbrane za 2005, označio kao svoju “bezbednosnu preokupaciju”.

Borba za uticaj koju vode ova dva azijska giganta, odigrava se u okviru teritorijalnih razmirica posebno oko ostrva Senkanu (Diaju na kineskom) i svađa zbog istorije koje pothranjuju nacionalizam i na jednoj i na drugoj strani (11). Preliminarni tekst o globalnom savezu pravi aluziju na nove pretnje “invazije udaljenih ostrva”.

Strateške brige Japana u odnosu prema Pekingu ojačane su i izgledom na moguće ujedinjenje dve Koreje. Ono bi dovelo do pojave jedne nove sile, srednje veličine, potencijalnog posednika nuklearnog oružja. Diplomatija Pjong Janga ali i Seula, zbog trenutnog političkog razvoja, okrenuta je ka Kini.

Mada je “mogućnost većeg međudržavnog sukoba veća u Aziji nego u drugim regionima”, kako to tvrdi jedan izveštaj Nacionalnog obaveštajnog sveta (12). Tokio je odlučan da se potvrdi kao diplomatska i vojna sila prvog reda u ovom regionu – prvi put posle završetka Drugog svetskog rata. Međutim, uprkos svojoj izuzetno sofisticiranoj vojnoj opremi i velikim izdvajanjima za odbranu, od oko 40 milijardi dolara godišnje – što ga stavlja na četvrto mesto u svetu, posle Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske – Japan je, u svojim intervencijama u inostranstvu, ograničen svojim pacifističkim ustavom i blokadom svoje kandidature za mesto stalnog člana Saveta bezbednosti. Za ponovno sticanje važne diplomatske uloge i statusa “normalne” vojne sile, Japan je, kao najefikasnije sredstvo izabrao jačanje vojne saradnje sa Sjedinjenim Državama.

Jedno od važnijih oruđa ove politike jeste “ojačavanje uzajamne operativnosti” vojnih snaga ovih dveju zemalja, kao što to predviđa izveštaj od 29. oktobra 2005. Ovaj pojam, jedan od stubova američke vojne transformacije, ukazuje na potrebu suštinske reorganizacije japanskih i američkih centara odlučivanja, a sve u cilju olakšavanja razmene vojnih informacija, združenih vojnih vežbi i zajedničkih vojničkih akcija. Na Okinavi Sjedinjene Države su istakle svoju želju da neke od postojećih baza dođu pod zajedničku upravu. “Nasuprot onom što tvrde japanska i američka vlada, prebacivanje dela vojnika na Guam, neće olakšati položaj ostrva jer će na njega, umesto američkih, doći vojnici iz sastava Japanskih snaga za samoodbranu” tvrdi Tokeši Jamatuši, profesor istorije na Univerzitetu Okinave.

Postoje takođe planovi za prebacivanje japanske vazduhoplovne odbrane u bazu Jakota, na severozapad Tokija, gde će biti bliža američkoj komandi, kao i za stvaranje zajedničkog centra za koordiniranje vojnih operacija. Baza u logoru Zama, vrhovni štab američke vojske, takođe smeštena blizu Tokija, uskoro će postati vrhovni štab zajedničkog ekspedicionog korpusa.

Kao posledica uzajamne operativnosti predviđa se “pretvaranje japanskih snaga samoodbrane u združene ostrvske snage”. Uloga i misija ove nove vojne strukture nije precizno definisana u izveštaju od 29. oktobra 2005, ali nije ograničena na odbranu japanske teritorije, kako je to predviđao dosadašnji statut JSS-a. Uostalom, suptilnost ovog ugovora i jeste u tome da bude dovoljno neprecizan i lišen ograničenja, da ga svaka ugovorna strana može tumačiti po svom nahođenju. “Ova transformacija japanskih oružanih snaga predstavlja kršenje japanskog ustava” ljuti se profesor Jamaguši.

Po članu 9 Ustava od 1974, donetom za vreme američke okupacije, pod komandom Meka Artura, japanski narod se odriče od rata, od rešavanja međunarodnih sukoba vojnim putem i od posedovanja ratnog potencijala. Ovaj ustav je vrlo brzo prećutno revidiran 1950, kada je general Mek Artur tražio od Japana da formira Nacionalnu policijsku rezervu od 75 000 ljudi. Iz ove vojne formacije nastale su JSS koje trenutno broje oko 240 000 vojnika. Obim i žestina rasprava oko ustavnosti ovih snaga, najbolje ilustruje činjenica što ih je Socijal – demokratska partija (Šakai Minuto) formalno priznala tek 1993.

Promena statusa JSS, u okviru saveza sa Sjedinjenim Državama, dovela je do rasprave o reformi ustava. Konzumijeva vlada predstavila je, 22. novembra 2005, projekat kojim se one transformišu u “oružane snage”. Ipak, datum ove promene nije precizno utvrđen, jer ona zahteva dvotrećinsku većinu u oba doma japanske skupštine, i dobijanje većine glasova na referendumu.

Ma kolika skromnost usvojena posle kapitulacije 1945, teži da se u vladajućoj klasi pretvori u nacionalizam, stanovništvo ostaje privrženo ustavnom pacifizmu. Osama Niši, profesor na pravnom fakultetu Komazava, u Tokiju, to objašnjava na sledeći način: “Iako je većina opredeljena za promenu ustava, to ne znači da će ova većina biti i za promenu člana 9”, kojim se utvrđuje odricanje od rata. Ipak “mentalitet se menja” konstatuje Šohen Muta, saradnik Japanskog centra za azijske studije, u Tokiju. “Period recesije je podstakao jačanje skretanja u desno. Predsednik vlade Junikuro Konzumi zastupa jednu konzervativniju liniju od svojih prethodnika. Drugi znak predstavlja skretanje u desno nekih medija. Ideje levice se sve ređe čuju.”

Potpisivanje sporazuma iz 1960. pokrenulo je manifestacije koje su dva meseca potresale politički život zemlje, i dovele do otkazivanja posete predsednika Dvajta Ajzenhauera (Dnjihght Eisenhonjer). Glavna zamerka opozicije u to doba bila je, da ovaj sporazum, za razliku od nametnutog Sporazuma iz 1952, “predstavlja rezultat pregovora koje je vlada vodila na svoju ruku” (13). Iako je prihvaćen tek posle iznenadnog glasanja u Predsedničkom domu Sporazum iz 1960. smatran je demokratskom tekovinom. Wegova sadašnja revizija izaziva snažan otpor pogotovu među rukovodiocima i stanovništvom onih oblasti, u kojima su smeštene američke baze. Tako je u Ivakuniju, gradu smeštenom severozapadno od Hirošime u čijoj se bazi prema novom rasporedu, predviđa povećanje broja vojnika, 12. marta 2005. organizovan referendum. U ovom, čisto simboličkom izjašnjavanju, protivnici plana o povećanju broja vojnika dobili su podršku 87% glasača. Ipak, ovi lokalni protesti nemaju težinu, jer je o premeštaju vojnika doneta odluka na vrhu, bez konsultovanja sa parlamentom i stanovništvom.

Jačanje zajedničke operativnosti podrazumeva transformisanje japanskih oružanih snaga i njihovo dovođenje, posebno na tehnološkom planu, na nivo američkih kolega. Zbog toga budući sporazum predviđa “razvoj odbrambenih kapaciteta i optimalno korišćenje tehnoloških inovacija”. Japan i drugi američki saveznici zabrinuti su zbog sve većeg jaza između svojih i kapaciteta Sjedinjenih Država. Smanjenje ovog jaza koče ili sprečavaju određene buyetske i institucionalne smetnje na što ukazuje jedan izveštaj Azijsko – pacifičkog centra za bezbednosne situacije (ABCBS), istraživačkog instituta pri američkom Ministarstvu odbrane (14).

Prema izveštaju od 29. oktobra 2005, centralno područje saradnje između ove dve zemlje, posebno posle preleta severno-korejske rakete preko japanske teritorije, Odbrana od balističkih projektila (OBP) biće predmet “poboljšanja kroz uzajamnu koordinaciju postojećih kapaciteta.” Transfer američke vojne tehnologije predstavlja veliku industrijsku dobit za Japan, posebno u svetlu političke direktive iz 1967, kojom mu se zabranjuje izvoz vojne opreme i tehnologije (15).

Delimično ukidanje ovog principa je, međutim, odobrio kabinet premijera Konzumija, u decembru 2004, u okviru saradnje sa Sjedinjenim Državama na antiraketnoj odbrani. “Za industrijska preduzeće Micubiši i Kavasaki, dva glavna japanska proizvođača oružja, ovaj tehnološki izazov opravdava ukidanje pomenute zabrane (16), naglašava Režin Sera. Japanska agencija za odbranu nedavno je obnarodovala nameru da do 2010. nabavi 124 rakete tipa “patriot”: one će prvo biti uvezene iz Sjedinjenih Država, a onda će njihovu proizvodnju preuzeti Micubiši (17).

Azijski susedi Japana, koji pamte njihov militarizam iz prošlog veka, sa nepoverenjem gledaju na ovo ukidanje poretka uspostavljenog posle 1945. Jačanje nacionalizma i strateški ulozi spajaju se sa brojnim sporazumima o bezbednosti i saradnji, potpisanim sa Sjedinjenim Državama, radi opstanka u trci u naoružanju, prisutnog u pacifičkoj Aziji; ovo područje je postalo drugo svetsko tržište odmah posle Bliskog istoka, za trgovinu oružjem sa obimom od preko 150 milijardi dolara u periodu između 1990. i 2000. godine (18).

Državama saveznicama i partnerima sa Vašingtonom, pre svega Australiji, Južnoj Koreji i Tajvanu, glavni cilj je, isto kao i Japanu, da ostanu operacionalne u onoj meri u kojoj se povećava mogućnost novih vojnih akcija, poput onih u Avganistanu i Iraku. Neke od njih su dobile novu opremu, kao što je pomorski sistem Egis, koji su dobili Australija, Japan i Južna Koreja.

Određene zemlje ovog regiona izražavaju svoje neslaganje sa velikim uvozom vojne tehnologije u Aziju posebno posle ulaska Sjedinjenih Država u “revoluciju u vojnim stvarima” (RVS). Smatrana delom “oblasti ideja, invazija tehnologije” sa tendencijom ka “sklonosti jedne tehnologije prema drugoj” ova sredstva nisu u “skladu sa pretnjama niskog intenziteta, posebno sa terorizmom ili antiustaničkim operacijama”; precizira se u izveštaju sa jedne konferencije Azijsko – pacifičkog centra za bezbedonosne studije (19).

1. Bitka za Okinavu se odvijala od aprila do juna 1945. i u njoj je poginulo više od 230 000 ljudi, od čega 94 000 civila.

2. Prema podacima koje je 2004. objavila Prefektura na ostrvu živi 50 826 američkih građana.

3. US-Japan Alliance: ““Transformation and realiguement for the future”. Izveštaj objavljen posle razgovora japanskih i američkih ministara odbrane i inostranih poslova, koji je vođen u Vašingtonu 29. oktobra 2005.

4. “US eyes 9 billion to move marines” “Japan Times”, 25 XI 2005.

5. Odluku je najavilo američko Ministarstvo odbrane 6. oktobra 2004.

6. Sporazumom o uzajamnoj odbrani 1954, predviđa se prisustvo američkih trupa u Južnoj Koreji. Amerikanci su se obavezali da će ovoj zemlji pomoći u slučaju neke spoljne agresije.

7. Prema dostupnim informacijama koje je objavilo američko Ministarstvo odbrane, Japan je za 2002. izdvojio 4,41 milijarde a Južna Koreja 842,8 miliona dolara.

8. “US-Japan Alliance: Transformation and realiguement for the future”.

9. Do sada je delovanje ovih snaga bilo ograničeno na odbranu nacionalne teritorije.

10. Regine Serra: “Evolution strategique du Japan: un eweu pour l'Union, juin 2005, Institut d'etudes de scurite de l'Union europeenne, Bruxelles.

11. Videti Martine Bulard, La Chine bouscule l'ordre mondial,Le monde diplomatique, avgust 2005.

12. Le raport de la CIA Comment sera le monde en 2020?” Robert Laffaut, Paris 2005.

13. Edwin O. Reschauer Histoire du Japon et Japonais de 1945 a nos jours, Semli, Paris, 2001.

14. “Defense transformation in the Asia –Pasific Region: meeting the challenge” Asia Pacific Centar for Semonti studies, 30. III 2004.

15. Poznata pod nazivom “tri principa” ova direktiva zabranjuje prodaju oružja i vojne opreme komunističkim zemljama, zemljama koje su pod embargom OUN i zemljama koje su umešane ili mogu biti umešane u međunarodne sukobe. Ona je 1976. proširena na sve države.

16. L'evolution strategiljue du Japon...op.cit. p. 25.

17. Japan to build own Patriot missiles for defense shield”-Japan Times, Tokio 13. XI 2005.

18. Richard A. Bitzinger; “Asia Pacific arms market” APCSS Havai, mart 2004,

19. US Defense transformation : imlication for security in the Asia – pacific region, APCSS, 1-3 XII 2004, Hawai.

Emili Gijone