Muke po Judi

U Hristovo vreme u jevrejskom narodu ime Juda nije bilo retko. U Bibliji se pominju trojica. Osim Jude Iskariotskog i Juda Tadej iz Kane, a mnogo ranije i Juda Makavejac. Za Judu „izdajnika” se zna da mu je otac bio Simon i da su po poreklu iz grada Kariota, nedaleko od Hevrona. Otuda mu nadimak Iskariotski. Svi drugi apostoli su bili sa severa Svete Zemlje, iz Galileje. Hrista je rado sledio i on ga je uključio u apostole, izabrane učenike. Među njima je bio zadužen za novčana pitanja, rukovodio je kasom. Novi zavet ne govori o motivima koji su ga pokrenuli da jevrejskim prvosveštenicima ponudi izdaju. S njima je dogovorena cena za to, 30 srebrnjaka, što bi danas odgovaralo svoti od oko 6.000 evra. U ovo se ne sumnja, mada se i neki teolozi pitaju zašto je bilo potrebno da neko rimskim vojnicima pokaže ko je Hristos, jer je on svima u Jerusalimu bio poznat. Samo nekoliko dana ranije svečano je ušao u Sveti Grad u koji je i pre toga dolazio. Dočekan je trijumfalno, ne samo od odraslih već i dece. Svima je bio prepoznatljiv, u istoj meri i njegovim protivnicima.

Slova imena Jude, za sugrađane Jehuda, napisana na jevrejskom, kad se saberu, pošto se i brojke pišu slovima, daju zbir od trideset. Otuda i količina srebrnih novčića odgovara njegovom imenu. Izdajstvo je usledilo na Veliki četvrtak. Poljubivši Hrista, pokazao ga je rimskim vojnicima koji su imali naredbu da ga uhapse.

Grčka novozavetna reč „paradidoni” zapravo znači predati ili isporučiti, a ne izdati, iako se u gotovo svim jezicima upravo tako prevodi. Apostol Pavle kad govori o predaji, ne kaže od koga je ona učinjena. Apostol Matej je relativno blag, kad govori o Judi, dok Luka konstatuje da je bio opsednut zlim silama, a Jovan da je bio sklon krađi. Nagradu za svoje nedelo vratio je prvosveštenicima. Samo jevanđelist Marko navodi njegovu kasniju sudbinu, da se obesio o drvo. Po predanju, to je učinio na svoj rođendan, 1. aprila. Međutim, po nekim legendama, vratio se u svoj rodni Kariot i tamo se mirno upokojio.

Među protestantskim teolozima i egzegetičarima, pre više od sto godina, razvila se diskusija o motivima Judinih postupaka. Pominjala se i verzija da je zapravo želeo da izazove veliko neraspoloženje među Jevrejima, kako bi oni podigli ustanak protiv omražene i surove rimske okupacije, koja je na sve načine povređivala njihova verska osećanja. Juda je bio zilot, po nekim predanjima pripadao je naoružanim grupama, koje su se prvenstveno iznenadnim prepadima borile protiv Rimljana. U Hristu, Mesiji, je video predvodnika oslobođenja, mada je morao znati da je on neprestano govorio o nebeskom carstvu, a ne o nekoj vlasti na zemlji. Da je Judu pohlepa inspirisala, pojedini teolozi smatrali su neubedljivim. Svota nije bila velika, toliko je u to vreme vredeo jedan rob. Uostalom, novca se on ubrzo dobrovoljno odrekao.

Odavno je poznato da među egipatskim hrišćanima, Koptima, mišljenje o Judi nije negativno. Dan njegove smrti se pominje u njihovim svetim knjigama, a bilo je pre više godina inicijativa da se on uvrsti u kalendar kao svetitelj. To nije podržao episkopat koptske crkve.

Judino jevanđelje Hristovu predaju vidi u drugom svetlu. Bibličari misle da to i nije neka

posebna novost. O „zastranjivanju” egipatskog monaštva prvih vekova se uvek znalo. Sada, kada je postao dostupan javnosti, tekst se smatra religijsko-istorijski zanimljivim. Generalni stav o Hristu i Judi se neće menjati, nema nikakvih novih saznanja. Najavljena senzacija od strane američkog Nacionalnog geografskog društva, koje je imalo isključivo pravo njegovog objavljivanja, izostala je. Ne potcenjujući njegov značaj, stručnjaci smatraju da je time samo obogaćeno saznanje o idejama koje su postojale u ranohrišćanskim zajednicama. Sigurno će se i u budućnosti pronalaziti i drugi, zasad nepoznati, apokrifni spisi. Sada ipak nema elemenata da se od izdajnika stvara heroj. Biblijska društva Vatikana i Rusije, u odvojenim izjavama, sličnog su stava: radi se o važnom apokrifu koji ne menja važeće crkveno učenje.

Stavovi, da se može porazmisliti o rehabilitaciji Jude, retki su. Nekoliko bibličara se proteklih dana za to založilo, smatrajući da se bar može povesti temeljna diskusija.

Sa interesovanjem su očekivane reakcije iz Izraela. Jevrejski teolozi su uzdržani, dok mediji donose brojne izveštaje sa komentarima. List „Maariv” smatra da su ovim otkrićem Jevreji oslobođeni od dvomilenijumske tvrdnje o hristoubistvu, a „Haarec” naslovljava: Juda nije izdao Hrista! List „Jediot” kaže da će ovo doprineti da se dovede u pitanje dosadašnja novozavetna predstava o Judi na kojoj je počivao hrišćanski antisemitizam i stereotip o pohlepi njegovih sunarodnika nekada i sada. Sa olakšanjem se kaže u tom dnevniku: „Mi nismo izdali Hrista.” Očekuje se, ipak, pre svega od Vatikana, da uspostavi drugačiju sliku o tadašnjim Jevrejima i prebacuje mu se da još ništa nije preduzeo u tom pravcu. Vatikan na to kaže da je enciklika „Nostra etate” posle Drugog vatikanskog sabora oslobodila jevrejski narod od hristoubistva, ali ne i Judu.

Da je Sveta stolica unapred znala sadržaj „Jevanđelja po Judi”, koje je više meseci kasnije, početkom aprila, objavljeno, veoma je verovatno. Krajem prošle i januara ove godine, u ozbiljnim evropskim medijima bilo je izveštaja da Rimska crkva namerava da revidira stav o Judi. Rečeno je, da za to ima povoda i potrebe, a time bi se i katoličko-jevrejski odnosi znatno popravili. Prethodni papa Jovan Pavle Drugi zvanično je bio u Jerusalimu, posetio je, kao nijedan papa pre njega, i sinagogu u Rimu, preduzeo i druge korake koji su doprinosili pomirenju. U Jerusalimu kao da to nije bilo dovoljno, smatra se da teološki antisemitizam i dalje postoji. Novi papa, Benedikt Šesnaesti, želi na svoj način da smanji nepoverenje. Glavni papski savetnik za pitanja istorije monsinjor Valter Brandmiler zimus je izjavio, da Juda Iskariotski nije bio izdajnik već ispunitelj volje Božje. I pored toga, ovih dana dekan papskog Bogoslovskog fakulteta, univerziteta „Regina Apostolorum” u Rimu, T. Vilijams gleda na sada objavljeno jevanđelje kao na spis gnostičke sekte kainita, koji nije saglasan hrišćanskoj veri. Čak ga označava „bajkom”. Iako nema teološki značaj, Crkva ne treba da ga skriva. Da li se Juda već sada nalazi u paklu, mi ne možemo da tvrdimo. Božja milost je „beskrajno velika”, smatra dekan.

Ono što iznenađuje, a retko se analizira, Vilijams samo uzgred pominje. Apostol Petar takođe je izdao Hrista, mada drugačije. On ga se tri puta uzastopno odrekao. Ipak se slavi kao prvoapostol, na njemu Rimska crkva temelji svoje pretenzije na univerzalni primat, na svoj način interpretirajući Hristove reči, da je Petar kamen na kome će biti sazdana Crkva koju ni vrata pakla neće razvaliti. Juda je ostao izdajnik. Razlika nije u prirodi i težini greha. Petar se gorko zaplakao, vratio se Hristu, koji mu je sve oprostio. Juda to nije, ili nije imao priliku za to. Ne ustručavaju se teolozi da i Petrov postupak označe izdajstvom (R. Kantalamesa).

Na poslednjem zajedničkom obedu, koji u slovenskim jezicima zovu „Tajna večera”, Hristos je znao i rekao da će biti izdat: “Zaista vam kažem, jedan od vas izdaće me!” Prisutni su bili svi apostoli, takođe i Petar i Juda. To je bilo na Veliki četvrtak, dan pred stradanje. Hristos je učenicima rekao da zna da će se o njega svi sablazniti. Upravo Petar, potom i svi drugi, tada je ustvrdio, da se to njemu neće desiti „makar morao umreti”. Nekoliko sati kasnije kada je Hristos uhapšen, ovaj apostol se na pitanja mase da li je i on „bio s njim”, kleo da „ne zna tog čoveka”, kako beleži Matej.

Obojicu, Judu i Petra, grizla je savest; razlika je u tome da je drugi potražio i dobio oproštaj od Hrista.

Jevanđelje po Judi sigurno neće biti uključeno u Novi zavet. Najavljeni i od nekih priželjkivani obrt, upravo pred ovogodišnji Uskrs, izostao je.