Lopta je okrugla

Bojim se kako ću ovaj tekst morati da smandrljam brže negoli je to moj običaj jer sa velikim nestrpljenjem iščekujem prenos prve utakmice mlade reprezentacije na EP u Portugalu.

Dva su razloga ovom osećanju napetog iščekivanja. Prvi je taj da sam fudbalski huligan pasivnog opredeljenja. No, još važnije od toga jeste kako mi se, kao i svakom drugom ovdašnjem građaninu, pruža jedinstvena prilika da na delu vidim reprezentativce zemlje koja više ne postoji. Baš me živo interesuje da saznam kako će se mladi igrači odnositi prema znamenjima počivše države. Stekli su teret koji im je, u ovom trenutku, najmanje bio potreban.

Ali, kažu da su takva pravila: pod kojim (državnim) imenom započneš neki ciklus takmičenja, pod tim imenom si dužan i da ga završiš bez obzira na to šta se u međuvremenu dogodilo. Takođe sam čuo da slučaj sada već virtualne državne zajednice SCG neće predstavljati nikakav presedan u tom smislu. Jer, već se nešto slično dogodilo nakon što su Češka i Slovačka postale samostalne države. Doduše, lično se ne sećam dotičnog slučaja. Bio sam slabo zainteresovan za Čehoslovačku kao versajsku tvorevinu. Nisam tada ni slutio da će mečka zaigrati i pred mojim vratima.

Kada su gospodara od juče nezavisne Crne Gore Mila upitali za koga će navijati tokom predstojećih takmičenja, on je, u najboljem retoričkom stilu Sveta Marovića, uzvratio kako će uvek svim srcem biti na strani najbližih suseda. Izjava je pomalo nejasna. Neko bi mogao pomisliti da će navijati za Crnu Goru kao najbližeg suseda. Je l’ on nešto predoseća?

S druge strane, za razliku od slučaja sa reprezentacijom počivše Čehoslovačke, koji se dogodio jednom i nikad više, naša mala nevolja je u tome što će, posle ovog Evropskog prvenstva za mlade u Portugalu, bivša SCG nastupiti i na Svetskom prvenstvu za seniore u Nemačkoj, koje počinje za nekoliko dana. Sa sebi svojstvenim smislom za humor, selektor Petković je, na nezvaničnu vest o ishodu crnogorskog referenduma, izjavio kako će biti zapamćen u istoriji svetskog fudbala kao onaj koji je, na istom takmičenju, bio izbornik dve države. Tačno. Problem će nastati tek onog trenutka ukoliko, nekim slučajem, SCG postane prvak sveta. Kome onda dodeliti tu titulu? Po slovu Ustavne povelje, Srbija je sukcesor upokojene SCG, pa je prirodno da i osvojeni kup Žila Rimea pripadne nama. To bi, pak, stvorilo nepotreban problem: Crna Gora bi opravdano mogla da se požali kako je pokradena. U cilju budućih dobrosusedskih odnosa, neka (eventualna) titula zasedne u Podgorici. Makar zarad kurioziteta: nije do sada zabeleženo da je neka država bila prvak sveta u fudbalu ili nečem drugom, sasvim svejedno, i pre negoli je postala punopravni član organizacije koja takmičenje organizuje.

No, ipak, smemo li se nadati da će virtuelna reprezentacija pokojne SCG igrati značajniju ulogu na SP posle nedeljnog referendumskog izjašnjavanja na prostorima Primorja i Brda? Ne treba u tom pogledu biti veliki pesimista. Po vestima koje dopiru iz tabora ekipe, iz njenog tradicionalnog pripremnog štaba na Paliću, igrači nisu naročito potreseni novonastalom konstelacijom. Jedini čegović u sastavu je, po novinarima, golman Jevrić, koji spremno izjavljuje da o promeni svog državnog statusa i ne razmišlja. No, izgleda da su kolege previdele da je i Simon Vukčević, član mlade reprezentacije, domicilni Podgoričanin. Možda i nisu, možda je Simonka u međuvremenu postao Rus. Znajući za zajedničku slabost prema majčici, dilema je da li je Vukčević, ukoliko je postao Rus, više Srbin ili više Crnogorac.

Bilo kako bilo, ne verujem da će doći do nacionalnog rascepa. Ovo uverenje zasniva se na činjenici da Petkovićevi izabranici nisu postali reprezentativci zato što su Srbi ili zato što su Crnogorci – jedan od njih je, štaviše, Australijanac – već iz razloga jer su najbolji u onome što je Iliji od Knina bilo na raspolaganju, dakle kao fudbaleri, kao igrači. Za nacionalni dres u ovom trenutku već nepostojeće države preporučila ih je veština koju su, u prethodnom periodu, pokazali na terenu ili, bolje rečeno, na terenima koji su uglavnom daleko i od Srbije i od Crne Gore. Sigurno je da niko od njih neće tu kvalifikaciju olako baciti u đubre. Lična karijera je ipak iznad svega. Nacionalna pripadnost postaje ti važna tek kada, kao što je to slučaj sa Dejanom Savićevićem, neopozivo prestaneš sa aktivnim bavljenjem fudbalom. Dok si aktivan igrač, neke druge stvari su ti važnije. Inače nikada ne bi bilo Euzebija. Kako bi sada, recimo, bilo da član mlade reprezentacije Purović odbije da nastupa na EP iz razloga što nije državljanin zemlje koja, uostalom, i ne postoji? Teško. Iz pouzdanih izvora znam da je, pre svog dolaska u Beograd, u redove Crvene zvezde, Milan pripadao podgoričkoj sirotinji, te da, prema tome, ne može iznenada osetiti vruće simpatije za gospodara nove države, koji, nekim slučajem, još nije i patrijarh, pa zato odlaže rad na drugom delu Gorskog vijenca. Sa plavima će, dakle, a u vezi sa ishodom referenduma, sve biti u redu. Bar do 13. jula. To je, znate, jedan istorijski datum. I nema veze sa fudbalom. Mada mi je kao osvedočenom fudbalskom huliganu teško to da priznam, ni fudbal nije baš najvažnija stvar na svetu. Imamo mi i većih briga. Uzmite samo ovu najavljenu najezdu tigrastih komaraca!