Bitka za Beograd

Zamislite te izbore: Vučić, Dinkić, Bogdanović/Đilas, Popović... Možda bi ta bitka za Beograd bila i zanimljivija od utakmice Tadić, Koštunica, Nikolić... Šanse da se ta dva velika finala igraju paralelno su znatne, ali time raste i mogućnost da se umanji atraktivnost nadmetanja za titulu gradonačelnika prestonice. Po logici stvari ono bi trebalo da bude u senci utakmice za republičku vladu, jer će zbog ubedljivosti poruke ista priča morati da se ponavlja na oba nivoa. Ali, “logika stvari” nije i gvozdeni zakon politike, naročito ne u Srbiji gde su iznenađenja postala već dosadna koliko ih ima.

Aleksandar Vučić, generalni sekretar Srpske radikalne stranke, kaže da pretpostavlja da će u novembru biti izbora i misli da će “Koštunica hteti izbore na svim nivoima, jer neće da dopusti da demokrate u izbore idu imajući vlast u Beogradu i Vojvodini”.

Novi ustav je druga činjenica koja ukazuje da bi naredni izbori, koji se sada predviđaju pre donošenja konačne odluke o statusu Kosova i Metohije, bili i republički i lokalni. Vlada, odnosno Vojislav Koštunica, svakako zna da bi bilo bolje da pre tih izbora ima nov ustav. Dao je reč da će ga doneti za tri meseca pa ako ga ne bude ni posle tri godine, svi će ga prozivati. Novi ustav bi, jednostavno, uslovio izbore na svim nivoima, osim možda na predsedničkim, jer je Vladi Srbije bliža mogućnost da se predsednik Srbije bira u Skupštini nego na neposrednim izborima.

Izbori za gradonačelnika Beograda 2004. godine sasvim su izgledali kao kopija izbora za predsednika Srbije. Na njima su bili Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Bogoljub Karić i Dragan Maršićanin, u Beogradu Nenad Bogdanović, Aleksandar Vučić, Zoran Drakulić... Bilo bi logično da se na novim gradonačelničkim izborima pojave ponovo Bogdanović i Vučić. Ali... Svi potencijalni kandidati za prvog čoveka Beograda u ovom trenutku imaju isti odgovor.

Nenad Bogdanović, gradonačelnik: „Ne razmišljam sada o tome, mislim na poslove koje treba da završim. U svakom slučaju, i posle sledećih izbora gradonačelnik će biti iz Demokratske stranke.”

Aleksandar Vučić: “Rano je za takvu odluku. O tome će odlučivati stranka.”

Aleksandar Popović, ministar za nauku i predsednik Beogradskog odbora Demokratske stranke Srbije: “Ne razmišljam o tome. Odluku o kandidatu donose nadležni stranački organi.”

Mlađan Dinkić je izričit: “To mi nikada nije palo na pamet.”

Neće se o ovome izjašnjavati ni partijski lideri. Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke, kratko kaže: “Neću ništa reći o kandidatu za gradonačelnika. Suviše je rano”, na pitanje NIN-a: “Da li vam je jasno da samo Demokratska stranka i vi možete da budete gubitnici posle narednih izbora za gradonačelnika?”

Izbor kandidata za gradonačelnika dramatično uzburkava stranački život, može da razori stranačku hijerarhiju, a nagriza i neprikosnovenost šefa stranke ovdašnjih inače sasvim liderskih stranaka. Mnogo je primera.

Mlađan Dinkić je, veruje se, u dugo očekivano osvajanje partijskog vrha krenuo smenjujući Branku Bošnjak sa mesta šefa beogradskog odbora G17+. Za kontrolu partijskog života to je mesto važno koliko i potpredsedničko koje je već imao u rukama.

U Demokratskoj stranci je već pravilo da partijski šef Beograda ne može da bude i gradonačelnik, ali je ipak onoliko igara i kombinacija izazvala činjenica da predstoje beogradski stranački izbori. U dežurno uvo javnosti su ubačena imena Zorana Alimpića, Borisa Rankovića, Živorada Anđelkovića, ali i zvučnija – Dragana Đilasa, Ivana Vujačića, Aleksandra Vlahovića... Bogdanović je pominjan samo za mesto gradonačelnika. A Vučić je u razgovoru za NIN ubacio još jedno ime: „Čini se da će Tadić učiniti sve da kandiduje Nebojšu Krstića za gradonačelnika.”

Htele to demokrate da priznaju ili ne, već i stranački beogradski izbori uzburkali su stranački život, a nije malo onih koji su ih doživeli i kao nominaciju za gradonačelničko mesto. Zato su već i pravljeni “dilovi” između potencijalnih kandidata za jedno ili drugo mesto ili onih koji za sebe misle da jesu pretendenti.

Milan Bandić najbolji je primer moćnog gradonačelnika koji ne sluša slepo lidera stranke. Zato je Bandić, u drugom mandatu prvi čovek Zagreba, često noćna mora svom partijskom šefu Ivici Račanu. Ovaj, međutim, mora da trpi njegovo “disidentstvo” jer bi bez Bandića Socijaldemokratska partija bila znatno slabija.

Gradonačelnik Beograda je i sada moćan čovek, a biće još silniji kada se gradu vrati imovina koju mu je oduzeo Slobodan Milošević 1996. godine. To će biti osnov za finansiranje mostova, metroa, saobraćajnica... Dušan Bajec, član Gradskog veća zadužen za finansije, kaže da Beograd i sada lako dolazi do kredita, pa da čak Evropska banka za obnovu i razvoj nije ni tražila garancije države. Sa vraćenom imovinom kreditna sposobnost Beograda će tek biti uvećana. Gradonačelniku Beograda će to omogućiti da u odnosu na republičkog premijera izgleda kao Božić Bata. U trošenju budžeta on i sada ima prednosti u odnosu na premijera Srbije. Jeste republički budžet veći za deset puta, ali je ogroman njegov deo zarobljen u penzijama, platama, socijalnim obavezama...

Beograd je uspeo da postane i razvijeniji od Vojvodine. “Osnovni pokazatelj razvoja, društveni proizvod po stanovniku, u Beogradu je veći za 51 odsto od proseka Srbije. Beograd u stanovništvu Srbije učestvuje sa 20 odsto, ali u društvenom proizvodu sa 30 odsto (Ovo može da se tumači i kao odgovor na “separatističku” parolu Trepča/Šumadija radi – Beograd se gradi.)”, priča bez emocija Bajec. Veselo čuđenje ozrači njegovo lice kada kaže: “Uvek se iznenadimo kako raste naknada za uređenje građevinskog zemljišta.

Ono se prodaje na licitaciji i cena uvek nadmaši početnu, a na nedavnom nadmetanju za lokaciju blizu hotela ’Jugoslavija’ bila je četiri puta veća od početne.”

Beograd već ima potpunu nadležnost u kulturi, predškolskim ustanovama, dobio je u primarnoj zdravstvenoj zaštiti (domovi zdravlja, hitne službe), na redu je preuzimanje školstva, javnog reda i mira (osnivanje beogradske policije)...

Nizu ekonomsko-društvenih moći Beograda treba dodati i činjenicu koju ističe predsednik Privredne komore Srbije Slobodan Milosavljević: “Beograd je dobar brend. Istraživanja pokazuju da pojam Srbija u svetu, među biznismenima i običnim ljudima, izaziva loš prizvuk. Na ime Beograd niko se ne mrgodi. Za Srbiju je možda dobro da se neko vreme ’krije’ iza imena Beograd.”

Sa svim tim pogodnostima tipa “para vrti gde burgija neće” gradonačelnik Beograda po ekonomskoj moći može da bude drugi čovek u Srbiji, nešto kao Jurij Luškov, šef Moskve u Rusiji: kralj u carevini.

Politička moć gradonačelnika Beograda proizlazi i iz njegove harizme i iz činjenice da je iza njegovog izbora morala da stane cela stranka. Čak i ako nema harizmu, gradonačelnik Beograda crpi posebnu političku moć iz činjenice da stoluje prestonim gradom, da je biran neposredno od naroda koji čini oko četvrtine biračkog tela Srbije. Nemoguće je, ili je bar dosad bilo, da u Beogradu pobedi kandidat koga podržava “grupa građana”. Nije baš da su se bez razloga u političkoj čaršiji zapatile priče o rivalitetu (što je pozitivan pojam koji u Srbiji podseća na predvorje pakla) Tadića i Bogdanovića i Vučića i Nikolića.

Bogdanović i Vučić su glavni kandidati za gradonačelnika, ne zato što su u prošlim izborima trčali u drugom krugu, već zato što istraživanja javnosti pokazuju da imaju prednost u odnosu na druge pretendente.

Bogdanovića na ponovne izbore gura i činjenica da bi teško bilo objasniti zašto ga nema u toj trci, ako je već bio dobar gradonačelnik. Ih, šta bi sve u tom slučaju umeo da kaže Vučić! A šta bi još mogao da dosoli. Za taj Vučićev govor blagi protivotrov bilo bi postavljanje Bogdanovića na mesto potpredsednika Vlade Srbije ili nekog važnog ministra. Gradonačelniku Beograda ide naruku i što bi njegovo ponovno kandidovanje izazivalo najmanje potresa u Demokratskoj stranci. A možda mu najviše u prilog idu rezultati istraživanja javnog mnjenja koja čita i Boris Tadić u kojima Bogdanović ima prednost nad Vučićem. (Naravno, ta istraživanja nisu ni jedina ni večna istina, te je njihov uticaj ograničen na određeni period.)

Ivan Vujačić je po stranačkim izvorima u korenu sasekao svaku priču o svojoj kandidaturi za mesto gradonačelnika. Dragan Đilas u svakom slučaju ima više šansi od Aleksandra Vlahovića, što se vidi i iz njegovog stranačkog pozicioniranja. Potonji još nije dočekao obećanje da će biti kooptiran u Predsedništvo. Obojica, međutim, izazivaju nelagodu u klasičnom političkom stranačkom vrhu. Profesionalni političari, partijski ljudi što bi se reklo, moraju da zebu od snage i uticaja dođoša novopolitičara čija finansijska moć spojena sa medijskim uticajem može da ih razori.

Vučić radi sam za sebe i već je uradio toliko da bi bio smak sveta kada ne bi bio radikalska ponuda za gradonačelnika prestonice. Imao bi tri problema. Jedan, što bi imao mnogo manje slobode u svojoj kampanji ako bi istovremeno bili izbori na svim nivoima. Drugi, što njegov lični politički talenat nije podržan i snagom partije u Beogradu koja jeste jaka, ali nedovoljno. I treći, najveći problem Vučića je mogućnost da ponovo makar i za dlaku – izgubi. Dva puta gubitnik – večni gubitnik. To već jeste prokletstvo radikala zbog koga beže od izbora kžo đavo od krsta.

Dinkića, koji, ponavljamo, tvrdi da mu na pamet nije palo kandidovanje za gradonačelnika, za to su mesto u političkoj prognostici kandidovala dva podatka. Jedan je da je preuzeo mesto šefa beogradske organizacije G17+ od Branke Bošnjak. Druga je da su šanse stranke na sledećim izborima minimalne. U ovom trenutku istraživanja ih vide ispod cenzusa za ulazak u parlament. Dinkićevo utapanje u narodnjačku koaliciju teško da bi joj donelo nove glasove, možda bi čak i odbilo neke. Treba mnogo vremena da narodnjačka “samodovoljna” Srbija zaboravi napadno evropejstvo G17+ i shvati da je Dinkićevo mačevanje sa Međunarodnim monetarnim fondom dokaz da je njihove gore list. Zato je i u kladioničarskom centru “Politička scena Srbije” smišljena opcija Dinkić za gradonačelnika Beograda kao zajednička ponuda DSS-a i satelita. Problem u tom slučaju nije u ideologiji, još manje u marketinškom umeću Dinkića i njegovoj energiji, a ponajmanje u parama. Problem je u maloj verovatnoći njegove pobede. A bivši guverner Narodne banke Jugoslavije i sadašnji ministar finansija taj luksuz sebi ne sme da dozvoli.

Konačno, svako ko poznaje Aleksandra Popovića zna da on uopšte nije crk’o da se kandiduje za gradonačelnika. Daleko bilo. Koštuničina stranka bi morala da se zabrine što ona nema “lik i delo” za gradonačelnika Beograda. Nije reč o tome da nikoga iz DSS-a ankete ne vide kao mogućeg kandidata za gradonačelnika. Nisu videle ni u proleće 2000. godine kao protivkandidata Slobodanu Miloševiću. Ali, tada je Koštunica, sve i da je tačno da mu je tada stranka imala manje od pet hiljada članova, bio “lik i delo”. Kada imate to, dovoljna je i početna podrška od jedan odsto. Na prošlim izborima za gradonačelnika Beograda je svoj “lik i delo” u poslednjem času DSS-u iznajmio Zoran Drakulić. Posle njegovog iskustva, ma koliko mu kumovala i Drakulićeva žurba, slična hrabrost se neće pojaviti.