Nije trebalo ni stavljati ni skidati s programa Petera Handkea

U onome što je postalo „afera Handke”, u okolnostima koje su nastale prisustvom pisca na Miloševićevoj sahrani, zatim u raspravi koja je otvorena kao posledica odluke generalnog administratora “Francuske komedije” da zbog toga skine sa scene jednu njegovu pozorišnu predstavu, izgleda da imamo jedino izbor između dva skoro podjednako neodrživa stanovišta.

S jedne strane nam prijatelji Petera Handkea serviraju „protiv Sent-Beva” (čovek i delo; dva ja; đubre u životu i genije u knjigama; slučaj Selin; presedan Hajdeger; ne događa li se stalno da veliki pisci budu ološ? Možemo li ih cenzurisati pod izgovorom političke nekorektnosti, ili čak etičke?), ali često osetimo da oni uglavnom imaju samo jednu brigu: da bude rečeno i saslušano da se, na kraju krajeva, ništa nije dogodilo u Srebrenici, ništa u Sarajevu – ništa van normi ili od tih zločina protiv čovečnosti i onoga što im ponavljamo već petnaest godina, jer univerzalna savest odbija, posle Nirnberga, da sve to smatra za pojedinost.

S druge strane, pristalice generalnog administratora “Francuske komedije” Marsela Bozonea, čiji argumenti nisu bez iskrenosti i snage (uvreda preživelih; ogrešenje o žrtve čija tela ponekad još nisu ekshumirana; ko uostalom govori o cenzuri? Nema li Handke izdavače? Ne igraju li ga pozorišta po celom svetu? Nemam li ja pravo, Bozone, da radim s kim mi se hoće? Nemam li ja, kao svako, pravo da se rukujem ili ne sa fanatičnim revizionistom?), ali se sasvim dobro i tu vidi da takav stav na samom području principa postavlja isto onoliko problema koliko ih i rešava: gde je, pre svega, prag onoga što se ne može tolerisati? Ko o tome odlučuje? Po kom kriterijumu? Od kog stepena bezočnosti postaje nemogućno da se „rukuje” sa piscem? Da li je Handke bio bolji pre godinu dana, pre dve, deset, kada je išao s rancem na leđima, sutradan, po Srebrenici da traži „pravdu za srpski narod”, čemu se niko nije suprotstavio, osim nekoliko časnih izuzetaka (Luiza Lamriks u „Slučaj Handke” i „Nikad nećemo videti Vukovar”)? I naročito, naročito, kako sprečiti takvu vrstu izopačenih posledica za koje će svaki kantovac nužno uvideti da je u korelaciji sa loše sastavljenom maksimom – šta će se dogoditi ako sutra, zbog takvog presedana izdavač, knjižar ili udruženje knjižara počnu da objašnjavaju da i oni takođe ne mogu da sarađuju sa Handkeom, ili sa nekim drugim Handkeom, bilo kojim, bezočnim iz drugih razloga, i na čije bi knjige stavili zabranu iz drugih razloga?

Ja sigurno ne mogu biti osumnjičen za simpatije ni prema Miloševiću niti za Petera Handkea.

I što se tiče Handkea, što se tiče autora „Zimskog putovanja Dunavom, Savom, Moravom i Drinom” (1996) i „Oko velikog suda”, knjige koja je neka vrsta hronike, sasvim odurne, početka procesa Miloševiću (2003), insistiram na činjenici da nisam čekao njegovo prisustvo na sahrani diktatora da bih postao svestan onoga što me razdvaja od njega – i da nisam, dakle, čekao na Bozoneovom mestu, „taj odlučni korak” kakav je bio odlazak u Požarevac da bih znao da za njega nema mesta u mom pozorištu.

Kako bilo da bilo.

Sada kada je zlo počinjeno, mislim da je još veće zlo pokušati ga ispraviti na taj način.

Institucija koja ima takvu težinu, kao što je to “Francuska komedija”, prosudila je da može, bez štete po žrtve, na svoj repertoar da upiše ime pesnika koji već trinaest godina govori i ponavlja da pere ruke od krvi umorenih Bošnjaka, i ta institucija sebe može da ispravi samo pridodajući grešci nekonsekventnost, i prvoj grešci drugu.

Drugim rečima, nije stvar u tome da se izabere između dva principa.

“Francuska komedija” se nije (ponovimo Židov izraz iz susreta sa Bernarom Lazarom, prvim iz afere Drajfus, kada je otkrio sa užasom da je nešto stavljeno „iznad literature”) pitala da li se mora dati prednost poštovanju žrtvama ili poštovanju pisaca.

Istina je da nije trebalo staviti na program Handkea. Trebalo je ranije primetiti da se nema želje za saradnju sa onim koji misli da je „patnja Srba bila veća od patnje Jevreja u vreme nacističke ere”. Trebalo je pročitati, u “Ziddojče cajtungu” užasni intervju iz maja 1999. u kome se Milošević pojavljuje kao „žrtva Istorije”. I trebalo je zaključiti, svakako, da za revizionizam i fašizam postoje druge kuće – što će reći, druga pozorišta. Ali jednom kada je greška počinjena i skutonoša srpskog fašizma postavljen na scenu Molijerove Kuće, nije trebalo rizikovati skidanjem sa programa koje je, šta god neko rekao, jednako cenzuri i može samo da daje krila drugim fašistima koji su, u književnosti, glavoseče.

Bernar-Anri Levi