Izvinite na objašnjenju

Ponedeljak 15. maja 2006. nije bio uspešan dan za moj spoljašnji život: ujutru sam saznao u El Paisu da je moja fudbalska ekipa, “Numansi”, iz druge španske lige, izgubila utakmicu – možda je trebalo da budem prisutan i mašem zastavom „Numansija”? Uveče su mi pročitali tekstove dueta žena iz Liberasiona protiv mojih „revizionističkih teza” o sukobu u „bivšoj Jugoslaviji”; što je još gore, za taj par ja nisam samo revizionista ili neko ko „hoće da ponovo napiše istoriju” već napisanu, jugoslovensku, već sam povrh toga i „neonegacionista”, ili samo „negacionista”.

Moram da budem ozbiljan i odgovorim mirno – „Ne nerviraj se!”, što bi rekla moja kćer – povodom ovakvih ili onakvih opadanja ili „činjeničnih grešaka” – što bi rekao Nuvel observater – koje propagira u svojim člancima duo. Moram to da učinim zbog čitalaca, čitalaca dobre volje – što je uostalom tautologija, jer čitalac sa zlom voljom ili nedobrohotan nije nikakav čitalac.

Jeste, u mom pismu čitaocima, koje je u Liberasionu objavljeno pre nekoliko dana, napisao sam da pokolj koji su počinile muslimanske snage iz Srebrnice, pokolj žena i dece (srpske) iz Kravica (selo na dvadesetak kilometara od Srebrenice), zbog žena i dece koji su ubijeni, jeste zločin kome pristaje reč „genocid”. Možda grešim kada su u pitanju pravni termini: ali užasan odgovor, strašna osveta srpskih snaga (ne samo za ubijanja u Kravici, već i zbog ubijanja tokom tri i po godine u tridesetak (srpskih) sela oko muslimanske Srebrenice) koja je stigla isključivo vojnike i/ili muškarce muslimane – ova osveta zaslužuje da bude nazvana „zločinom protiv čovečnosti”: nijansa koja osim ako se ne isključe tako važne „nijanse” ne važi u slučaju hiljade i hiljade bosanskosrpskih zločina, ponavljam opet, protiv čovečnosti. Ja to besno ponavljam a ne, kao što to piše jedna od dveju žena „u nemogućnosti da negiram programirane zločine u Srebrenici”, ponavljam besno, ljut na srpske zločince, naredbodavce, planere, i tu se radi o najgorem „zločinu protiv čovečnosti” u Evropi posle rata. I pored svega toga – i to na kraju krajeva mora biti prihvaćeno od čitalaca ovde u Francuskoj – broj mladih ili manje mladih mrtvih skoro je jednak kod svih strana, muslimanske, hrvatske, srpske, u bosanskim ratovima – zašto ne posetiti groblje u Višegradu, nepregledno groblje u Vlasenici? I naročito, tužno opet i opet ponavljam: nikada nisam hteo da kažem, i nikada nisam ni rekao, da je pokolj u Kravici „jedini genocid” u Bosni (kao što to hoće da sugeriše spisateljka br. 1) već zločin kome jedino odgovara izraz genocid – a bilo je i drugih bosanskosrpskih pokolja, hrvatskih, muslimanskih, koji zaslužuju da budu kvalifikovani kao genocid. I sada, čitaoče, nekoliko malih ispravki grešaka koje su se potkrale spisateljki br. 2:

1 – Peter Handke „sin majke Slovenke i oca člana austrijske nacističke partije”? Rođen sam 1942. usred rata, i Austrija, koju je anektirao Treći rajh, nije postojala, kao što nije postojala ni „austrijska nacistička stranka”. Moj otac, ili pre moj tvorac, bio je nemački vojnik. Sreo sam ga tek kada sam imao 19 godina, kao što to pripovedam u knjizi o životu i smrti moje svete majke, koja je zaista bila „Slovenka” jugoslovenskog duha, kao i njena dva brata koji su poginuli u ratu, i bili mobilisani u vojsku zveri Hitlera (i sluga) i da je moj ujak Gregor – citiran u mom romanu Novi početak, u kome objašnjavam korene svoje ljubavi prema Jugoslaviji – „hteo u vazduhu da pokida đavola”. Tačno je takođe da optužujem svog oca u Ravnodušnom zlu da je član partije (nemačke), zbog čega danas žalim znajući kakav mu je bio život; u vreme pisanja toga imao sam 29 godina i mrzeo sam oca, sasvim pogrešno, i kupio sam razne tragove protiv njega umesto da shvatim – bilo je raznih članova nacističke stranke – kao što ima raznih sudova. A papa koji je bio član Hitlerove omladine, to je ipak sasvim različit problem od pisca koji za tvorca ima „malog nacistu” (a nikad nisam ni bio siguran da je to uopšte bio). Nadam se da sam se iskupio prema mom ocu u knjigama Pouka planine Sainte-Victoire i Moja godina u zalivu Person.

2 – „Handke (...) je prešavši u pravoslavlje aprila 1999, što je bila njegova reakcija na NATO udare po Srbiji (...) zaboravio bombardovanje Vukovara”: nikad nisam preverio. Tačno je: napustio sam Katoličku crkvu, naročito zbog biskupskog članka u Mondu gde je bombardovanje NATO bilo upoređeno sa gašenjem požara „Kanaderima”. (Treba li da se izvinjavam što sam osetljiv na govor? Govor, govor...) Pravoslavan ili katolik: ja ostajem hrišćanin, u najmanju ruku sve do smrti, idući za jevanđeljima i euharistijom. I nisam nikada zaboravio Vukovar, bio sam tamo. Nikada neću zaboraviti Vukovar.

3 – „Oblast Srebrenice (...) opisana je (od strane P. H) kao 'mirna i lepa'. Izgledalo mu je 'da je nešto moglo da se dogodi' i (on) radije sluša (...) ptice i žubor izvora”: nikada nisam napisao i rekao „da je nešto moglo da se dogodi” (kakvo shvatanje jezika, mog jezika). Tačno je: bio sam juna 1996. prvi put (posle, još desetak puta) u Srebrnici i srpskim selima, takođe razrušenim, okolo, i napisao sam jednu malu knjigu, po imenu Letnji dodatak zimskom putovanju, koja je objavljena na nemačkom kod Zurkampa, zatim na španskom, italijanskom... Postoji odličan francuski prevod (G.A.Goldšmit) koji još uvek nije objavljen kod Galimara, posle reakcija na Zimsko putovanje. Tačno je da u tom dodatku pričam o drveću koje je procvetalo, jagodama po brdima oko Srebrnice, ali, očigledno (izvini što objašnjavam, čitaoče) da bih učinio opipljivijim rušenje oko Srebrnice i tišinu smrti. A srž dodatka: uzvici do u beskraj srpskog čoveka iz Srebrnice koji se, među ruševinama, jedne letnje večeri (laste!) vraća(!) svojoj kući(!) i urla putem protiv svog sopstvenog naroda, proklinje svoj narod i proklinje, na kraju skoro nerazumljiv u besu i bolu.

4 – „Kada slavi pedeseti rođendan (ja) u Dubrovniku, sumnja u intenzitet bombardovanja prethodne godine”: Tačno je da sam proslavio jedan od svojih rođendana u Dubrovniku, svoj četrdeset i peti, četiri godine pre ratova. (Proslavio sam svojih pedeset godina u svojoj selendri, u zalivu Person – proveriti kod bivšeg gazde Kafane putnik, koji je ugostio moje goste.)

Dalje. Ipak imam želju (jes, si, da) da priznam da je spisateljka br. 2 u pravu kada je u pitanju jedan citat: tokom priprema za rat NATO protiv Jugoslavije nekoliko puta sam bio u Rambujeu, i na kraju, zbog neumitne propasti „pregovora”, zapadnog diktata, na pitanje Beogradske televizije uporedio sam srpski narod (u mom srcu bombardovanje, okupaciju i koncentracione logore, naročito Jasenovac, nacističku Hrvatsku tokom nemačke okupacije i Jugoslaviju 1941-1944) sa jevrejskim narodom. I u mom, veruj mi, čitaoče, čitateljko, očaju i Durcheinander u glavi, rekao sam zaista otprilike rečenicu: Srbi su još više žrtve nego Jevreji... Kada su mi zatim prišli nemački mediji, nisam mogao k sebi da dođem što sam izgovorio takvu glupost – zato što takva glupost nije uopšte odgovarala mom osećanju u trenutku kada sam formulisao svoj statement, na francuskom, pred kamerama. Ne verujući ni sam, saslušao sam snimak – i indeed sam reči pomešao na smešan način. Ali pažnja! odmah sam pismeno ispravio svoje zbunjeno mucanje – i nemački mediji su odmah objavili moju ispravku – Frankfurter algemajne cajtung, svaku reč, bez ikakvog komentara – ispravka moje zbunjenosti je bila prihvaćena. Zašto spisateljka br. 2 ne ispriča celu priču, priču o nekom ko se zbunio, bez zle volje? I priznajem takođe da je gđa Zontag, u to vreme u Wujork tajmsu izgleda izjavila da ima „intelektualaca koji su se, pošto su čuli (moje) njegove izjave o ratu u Jugoslaviji, zakleli da nikada neće otvoriti niti jednu od njegovih knjiga” i da ta spisateljka br. 3 „nikada nije optužena za cenzuru protiv Handkea”. Ali šta znači sada citirati tu herojsku rečenicu, u sadašnjem trenutku, sada, „sa-da”?

Čitaoče, čitateljko: želim, ne zbog sebe, svog „dela”... nego zbog situacije i ne samo trenutno, da nađeš puta do mojih dela o velikoj i utopijskoj Jugoslaviji, od secesije Slovenije 1991: Oproštaj sanjara od Devete zemlje, Zimsko putovanje ka Dunavu, Savi, Moravi i Drini, Letnji dodatak, Oko velikog suda, Pitajući u suzama (dva putovanja u Jugoslaviju za vreme bombardovanja NATO), Vožnja čunom ili Komad za film o ratu i najzad, poslednju, koja pripoveda moju posetu Miloševiću u zatvoru, posetu majci u selu Kravica, i stotinama hiljada srpskih izbeglica, nagomilanih i sakrivenih na selu, i pejzaž nestale reke u španskoj Manči. I želim ti da pročitaš „izbliza Handkeov rad”, kao što tvrdi da je učinila spisateljka br. 1, ali izbliza na drugi način.

I sada se kunem, ali na drugačiji način nego Suzan Zontag: posle proučavanja nebeskog dueta spisateljke br. 1 i spisateljke br. 2 u Liberasionu 15. maja (nastavak u kvartetu? pa zatim oktetu? and so on?). Kunem se: nikada više neću primeniti na samog sebe reč „pisac”, osim za porez.

Peter Handke

Liberasion, ponedeljak, 22. maj 2006

Poslednja vest “Hajnrih Hajne” Handkeu Peter Handke je ovogodišnji dobitnik jedne od najprestižnijih nagrada na nemačkom govornom području. U obrazloženju nagrade “Hajnrih Hajne” žiri podseća na veliki skandal u Parizu oko skidanja Handkeove predstave sa repertoara i spornost njegovog “prosrpskog stava u ratovima na Balkanu” ali zaključuje da ovaj pisac “uporno kao Hajnrih Hajne sledi put ka otvorenoj istini”. Handke je nagrađen (nagrada je 50 hiljada evra) zato što ne obazirući se na posledice “svoj pesnički pogled na svet suprotstavlja javnom mnjenju”.