Opseniti lakovernost

Istorijske činjenice koje igrani film koristi kao građu, u njemu neminovno postaju činjenice jedne imaginarne naracije. Apstrahovane iz istorije, one prelaze u zamišljenu povest. To je prvi poetički stupanj: promena prirode materijala.

Dakle, igrani film nam ne pruža uvid u istorijsku istinu, već u prirodu egzistencije; pod uslovom, naravno, da nam uopšte pruža nekakav uvid.

U filmu “Da Vinčijev kod” nekoliko ubistava provocira i organizuje visoki sveštenik katoličke crkve, tj. njene prelature: Opus Dei. Ova organizacija doista deluje u svetu, ali kada se ona pojavi na filmu, od istorijske, mora postati estetskom činjenicom, čak i da je u stvarnosti evidentiran neki Aringarosa, u Opusu Dei visoko rangirani sveštenik, koji je počinio zločin. U filmu, dakle, realije obavezno postaju elementi imaginarnog sveta, kao što i elementi sna potiču iz jave. Ova transpozicija, međutim, nedostaje filmu “Da Vinčijev kod”. On ne pruža estetski užitak, već ubeđuje gledaoca u istorijsku tačnost podataka koje niže. Naprosto, on nije estetsko, već pseudoinformativno delo.

Uz blagoslov Vatikana, Aringarosa (Alfred Molina), preko oruđa, fanatika koji je ubeđen u pravdu svoje misije, Sajlasa (Pol Betani), namerava da zatre činjenicu na čijem skrivanju počiva moć Katoličke crkve i misija hrišćanstva u svetu. On hoće da uništi sveti Gral. A sveti Gral ovde nije ništa drugo do Hristova krv, tj. Hristovo potomstvo, loza koju je začeo sa svojom zakonitom ženom, Marijom Magdalenom.

Gledaocu je, ubeđeni su autori, najzad razjašnjena misterija, ali ne misterija filma, inherentna misterija, koje nema, već misterija hrišćanstva i evropske istorije i civilizacije.

Dakle, Hrist je imao potomstvo. Po čemu je to potomstvo posebno? Po svemu sudeći, ni po čemu, jer su i oni koji nisu među tim potomcima, na jednak način posebni kao i Hristovi potomci. Ako je Wutn potomak Hrista, potomak nije Bruno. Ako je to i Leonardo, nisu Mikelanđelo i Šekspir. Sledeći zaključak koji gledalac preuzima iz filma, kao što se preuzima neki fabrikat, jeste da je slikarstvo Leonarda da Vinčija posebne sorte jer je ono ključ za razrešenje misterije Hrista na Zemlji, misterije hrišćanstva, crkve i savremene civilizacije. Dakle, suština Leonardovog slikarstva nije estetski užitak, nego prenos informacije. Hauardov film, bez ijednog kadra koji bi nam pružio estetsko uživanje, sam je, zapravo, samo prenosnik unapred i izvan filma pripremljene informacije.

Najzad, “Da Vinčijev kod” jedan je izuzetno naivan film koji svojom grandioznom simplifikacijom teži da opseni lakovernost gledalaca, i u tome uspeva. Kada se izvršava ubistvo u Luvru, muzej je potpuno pust, nema noćnih čuvara, alarmnih sistema, kamera... Cela shema ove zavere predočena je sa nekoliko likova koji drže konce tajne u rukama. Moćna organizacija Opus Dei predstavljena je samo sa tri lika, od kojih je jedan častan. Robert Langdon je zasigurno najslabija uloga Toma Henksa. Odri Tatu, kao Sofi Nevo, teško da bi se preporučila za svoje odlično ostvarenje: Ameli Pulen. Pol Betani u ulozi fanatika-mučenika-ubice, sa ukočenim pogledom i nabrašnjavljenim licem, izaziva podsmeh.

U svemu ovome, najvažnije je shvatiti sledeće: nije bitno da li je podloga za jedan film kanonizovano ili apokrifno jevanđelje. Stvar filma nije u prenošenju informacije gledaocu, istinite ili lažne, dubiozne ili nesporne, već u tome da se gledalac nadahne u okrilju imaginacije, što, na trenutak, transcendira njegovu pojedinačnu egzistenciju i upućuje ga na nekakav smisao koji mu inače izmiče.