Bomba od nafte i gasa

Ministar odbrane Poljske Sikorski optužio je poslednjeg dana aprila Berlin i Moskvu za političko šurovanje na račun Poljske, dostojno “tradicije Molotova i Ribentropa”. Aludirao je, dabome, na pakt Hitlera i Staljina o nenapadanju (1939), opskrbljen tajnim sporazumom o komadanju Poljske, s poznatim tragičnim posledicama.

U odnosima Varšave i pomenutih država optužba Sikorskog sigurno će imati svoj politički trag. Ali, zbog čega je ministar uopšte posegao za ovako teškim poređenjem?

Neko će se možda iznenaditi – međutim, reč je o ruskom gasu i dogovoru Rusa i Nemaca da dnom Baltika polože cevi kojima će se ruski gas iz Sibira transportovati pravo u Nemačku i na Zapad. Dakle – nezavisno od tranzita kroz baltičke zemlje bivšeg SSSR i Poljsku. Rusija time dobija mogućnost da eventualno uskrati isporuke plina Baltiku i Poljskoj, a da time uopšte ne ugrozi ugovoren dotur gasa Zapadu i Nemačkoj!

Približno svaki četvrti kubni metar gasa sagorelog u Evropi (u Nemačkoj, svaki treći), uvozi se ovog trenutka iz Rusije.

Pre dvadeset godina, političke optužbe ovako krupnog kalibra očekivale bi se povodom nekog tajnog razmeštaja raketa ili trupa. Ali, odnedavno, sve više straha pojedinih država za sopstvenu bezbednost izaziva manjak resursa – trenutno, nafte i gasa, a za deset godina i vode. Ili, tačnije – energija je na putu da postane “oružje”.

RUSKI PAKT: Sticajem istorijskih okolnosti, zahvaljujući posedovanju Sibira, potencijal novog “oružja” obreo se najvećim delom u vlasti Rusije. Preuzevši u nasleđe Jeljcinovo državno rasulo, njegov naslednik u Kremlju Putin odlučio je pre tri godine da to iskoristi.

Putin je uočio trenutak u kojem najveći potrošači petroleja – SAD, Kina, Japan, Indija – gube poverenje u političku stabilnost i pouzdanost tradicionalnih snabdevača naftom i najaktivnije tragaju za novim. Procenio je da se uticaj Moskve na svetske tokove možda može obnoviti – ukoliko Rusija uspe da sebe i ključne sile sveta uplete u mrežu međusobne zavisnosti posednika i korisnika energije.

Oruđa za ovu igru izgrađena su kod kuće. Sovjetski izvori nafte i gasa, ustupljeni prijateljima vlasti tobožnjom privatizacijom iz devedesetih, vraćeni su (milom ili silom) pod većinsku vlasničku kontrolu države. Na čelo osnaženih Gazproma, Rosnjefta i Transnjefta – ključnih u proizvodnji i transportu energije – dovedeni su ljudi lojalni Kremlju.

Na kraju procesa ove koncentracije, Gazprom se ukazao kao kolos svetskih razmera, kontrolišući petinu svih svetskih rezervi gasa, deseti deo ruske produkcije, prenosa i isporuka elektrike, a na kraju i približno petinu domaćeg petroleja.

Energetski top je bio gotov i “dil” sa Zapadom mogao je biti ponuđen.

Ruski “pakt o energiji” promovisan je 2005, povodom samita Grupe 8 u Škotskoj, uz ideju da se na ovogodišnjem skupu “osmorice” u Sankt Peterburgu preobrati u istorijski sporazum.

Moskva je izjavila da je spremna da razgovara o pronalaženju “ravnoteže interesa zemalja potrošača i država proizvođača” energije. Saglasno saopštenoj zamisli, Rusija bi izbegla sudbinu “sirovinskog prirepka globalne ekonomije”. Umesto toga, postala bi njen “stožer, nezamenljiv za Zapad” – zbog toga što bi bila “osnovni garant energetske bezbednosti sveta”.

To bi podrazumevalo onu vrstu stabilnog snabdevanja energijom, uz koje svetski privredni razvoj ne bi nailazio na krizne teškoće.

Dakle, krize je mogućno izbeći, ali ukoliko se pronađe “određena ravnoteža interesa među državama”, rekla je Moskva. To treba uraditi što pre, pošto ima ozbiljnih znakova da je svet na pragu nove energetske krize, možda i s težim posledicama od onih pre trideset godina.

NEMCI SA RUSIJOM: Šta bi trebalo da bude cena ovog dogovora? Ostavljeno je da sama Rusija predloži odgovor na to pitanje, pošto joj je povereno da bude domaćin “Samita 8” jula 2006. Međutim, mnogo šta u vezi s tim moglo se naslutiti već na osnovu jednog Putinovog susreta s vrhom svetskog “biznisa”. Usledio je pred sam polazak šefa Kremlja u Škotsku, u raskoši Konstantinovskog dvorca blizu Sankt Peterburga.

Predsednik Rusije primao je dan za danom šefove nekih od najvećih kompanija SAD i Nemačke. Gosti su bili prvo Amerikanci (Sitigrup, Wus korp, KonokoFilips i IBM), a potom Nemci (Simens, E.ON, TisenKrup, Metrogrup, EADS i BASF). Očevici su govorili da je šef Kremlja zračio šarmom, insistirajući na opuštenosti razgovora, kako bi se u atmosferi krajnje neformalnosti što lakše došlo do odgovora na pitanje – šta to eventualno smeta da potok svetskog investiranja uzme konačno i smer prema Rusiji?

Rusi žele “dvostruki rast do 2010. godine”. Jasno im je da od toga ne može biti ništa ako zapadni krupni kapital ne pronađe interes za obimnije angažovanje i u njihovoj zemlji. Putin je želeo da ukaže da svi potrebni preduslovi takvog interesovanja postoje – i da to može biti zamena za sigurnost u snabdevanju energijom.

Tema “energetske saradnje” Rusije i SAD otvorena je spontano. Ona je jednom već bila početa, isporukama Jukosovog petroleja Americi zakupljenim megatankerima (pre četiri godine), ali u sporenju oko sudbine uhapšenog milijardera Hodorkovskog izvoz je obustavljen. Sada su obe strane pokazale da su voljne da se kriza prevaziđe. Govoreći gostima dvorca, Amerikancima, predsednik je rekao da bi “Sjedinjene Države, bez ikakvih dodatnih investicija, mogle uvoziti čak 50 miliona tona ruske nafte godišnje”.

“Sasvim smo sigurni da bi to bio vrlo ozbiljan faktor unapređenja svetske, koliko i američke ekonomije”, citiran je Putin.

Šef Rusije je tražio više investicija, obećao je zaštitu prava investitora kapitala i insistirao je na mogućnosti opskrbe Evrope i Amerike energijom iz Rusije. Govorio je o debirokratizaciji, izjasnio se protiv monopola i obećao usavršavanje mehanizama poreza. Iz izjava njegovih gostiju proizašlo je da je Putin bar na početku svoje zamišljene staze uspeo.

Najmanje rezervisanosti u poslovanju s Rusijom bilo je kod Nemaca. Nemačka je prvi po veličini spoljnotrgovinski partner Moskve, ali još tada je rečeno da pravi odskok u razmeni predstoji s budućim gasovodom kroz Severnu Evropu (investicija Gazproma i BASF).

Putin je o tom projektu govorio gotovo sa zanosom. Rusija će njime isporučivati Evropi 55 milijardi kubika gasa godišnje. Niko nije bio stoga iznenađen kada je Klaus Mangold, predsednik nemačkog Istočnog komiteta, obraćajući se domaćinu skupa rekao: “Nikada dosad odnosi Nemačke i Rusije nisu bili na tako visokom nivou. Šta god se događalo u Evropi ili svetu, nemački ekonomski krugovi su zainteresovani za očuvanje stabilnih odnosa s Rusijom!”

SMRZAVANJE: Zanos povodom “ruskog pakta” doveden je međutim u pitanje zimus, svađom Kijeva i Moskve posle pretnje Gazproma Ukrajini da će, u slučaju nesporazuma o višoj ceni za ruski gas (220 dolara za svakih hiljadu kubnih metara, umesto 50) – Rusija zavrnuti ventil!

Spor je smesta prenet sa ekonomskog na politički teren. Predsednik Juščenko je upozorio da je Ukrajina samo prva žrtva ruskog “energetskog oružja”, ali da će uceni biti podvrgnuti i drugi. Javnosti sveta je sugerisano da Moskva pokušava pritisak, nezadovoljna Juščenkovom prozapadnom politikom i željom da uđe u NATO.

Protivnici vezivanja zapadnog snabdevanja uz isporuke iz Rusije imali su sada snažan argument, dokazujući da će Kremlj kad-tad energetsku zavisnost Zapada upotrebiti kao svoje političko oružje.

Sudbina Ukrajine stigla je i Gruziju, sledeću pristalicu članstva u NATO među republikama bivšeg SSSR – kada je na gasovodu za Gruziju “došlo do havarije”. Takođe baš usred januarskog mraza.

Posle iskustva Kijeva i Tbilisija učinilo se da se Evropa trgla, i da se na drugi način počelo razmišljati o opasnostima “zavisnosti od Rusije”. Unutar EU, poljskom glasnom taboru “protiv” pridružili su se Englezi. Da li će Britanci ubuduće svoj gas plaćati “pravo Kremlju”, upitao je nedavno Gardijan, aludirajući na interesovanje finansijski ojačalog Gazproma da ovlada britanskom gas-kompanijom Sentrika. Od Blera je zatraženo da brže-bolje promeni zakone zemlje – ali da spreči da britanskom imovinom zavlada jedna moskovska kompanija.

U Rusiji, Putin je planuo. U Tomsku, gde je nemački BASF tokom posete kancelara Angele Merkel (krajem aprila) upravo stekao udeo u velikom gasnom polju u Sibiru, predsednik je odgovorio primedbom da se Rusiji grade veštačke barijere.

“Sve vreme slušamo o nekakvoj opasnosti od zavisnosti prema Rusiji i da ruske kompanije treba da imaju ograničen pristup energetskom tržištu. Kada se dolazi kod nas, to su investicije i globalizacija – ali, ako mi planiramo da negde idemo to je tada već ekspanzija ruskih kompanija. Razmislite o tome s našeg stanovišta. Šta treba da činimo, ako to isto slušamo svaki dan? Počinjemo da tražimo druga tržišta”, citiran je.

Kremlj ne priznaje pokušaje “pritiska energijom”. Moskvu iritira utisak da Zapad priziva promenu pravila u toku utakmice. I iritira je pojedinost da su se u raspravu upleli politički vrhovi Amerike iz sasvim drugih razloga, uznemireni povratkom Rusije na scenu.

Državni sekretar SAD Kondoliza Rajs čak je javno upozorila Grčku i Tursku da ne dopuste da Gazprom konkuriše za udeo u budućem grčko-turskom gasovodu. Potpredsednik SAD Dik Čejni iskoristio je govornicu neformalnog jednog antiruskog bloka Poljske, Baltika, Ukrajine i Gruzije, okupljenog u Vilnusu, za oštar politički napad na Rusiju.

“Nema legitimnog interesa u čijem ostvarivanju nafta i gas postaju sredstvo zastrašivanja ili ucene”, citiran je Čejni.

BITKA ZA KASPIJ: Posmatračima, Amerikanci deluju nervozno. Tumači se da strahuju da im u centralnoj Aziji stvari, kad je reč o nafti i gasu, možda izmiču kontroli. Rusi su tu gde već jesu (zahvaljujući gasovodima i naftovodima SSSR), a Kinezi su se razmileli po prestonicama naokolo i svakog časa vade spremljenu čekovnu knjižicu.

Pekinška nacionalna kompanija kupila je kazašku Petro Kazahstan, i prvi bareli kazaške nafte već su prošle nedelje prebačeni u Kinu, jednim sasvim novim kazaško-kineskim naftovodom. Mimo naftovoda gradi se i kazaško-kineski gasovod.

Ipak, u planovima Kine glavna je Rusija.

Tokom Putinove posete Pekingu proletos, potpisani su ugovori na osnovu kojih će Rusija početi da povećava količinu prirodnog gasa prodatog Kini do količine od 80 milijardi kubnih metara godišnje (negde 2011. godine). Gas za Kinu ispumpavaće se na poljima istočnog i zapadnog Sibira i transportovaće se kroz dva sasvim nova gasovoda, čija će izgradnja uslediti u međuvremenu.

Kineska nacionalna petrolejska korporacija i Transnjeft potpisali su protokol kojim se međusobno obavezuju da istraže ekonomsku isplativost dogradnje “kineskog kraka” na dalekoistočnom naftovodu.

Dogovori Rusa i Kineza ubrzali su američku akciju. Posle posete Litvaniji, potpredsednik SAD Čejni došao je u Kazahstan, nastojeći da pridobije predsednika te zemlje Nazarbajeva za projekat novog megagasovoda, kojim bi kazaški gas zaobišao Rusiju, uzevši umesto toga pravac Azerbejdžana i Turske. Iz Turske bi se doturao dalje, Evropi.

Uz naftovod Baku-Tbilisi-Čejhan, buduća kazaško-azerbejdžanska magistrala bila bi deo šire infrastrukture pod kontrolom Zapada, zamišljene da iščupa eksploataciju kazaških, azerbejdžanskih, turkmenskih i uzbečkih energetskih resursa iz zavisnosti propusta kroz Rusiju.

Stiče se utisak da je nekadašnja dvostrana konfrontacija ideologijom i oružjem zamenjena multipolarnim odmeravanjem u osvajanju izvora energije. Da li će Rusi u tome svemu uspeti s idejom svog “energetskog pakta” pokazaće se na samitu Grupe 8.

Pre nego što išta izdejstvuje, Moskva se prvo mora odbraniti. Mora odbraniti svoje pravo na članstvo u Grupi, osporeno u pojedinim krugovima u SAD, i mora se odbraniti od optužbi sličnih onoj Sikorskog – da je sklona da tajno paktira na račun trećih, te je saradnja s Rusijom opasnost za sve koji dopadnu “u zavisnost od Sibira”.