Znaju gde je Mladić

Ivana Dulić-Marković misli da je Vuk Drašković na mestu ministra spoljnih poslova okej. ”On je u izjavama još radikalniji od mene”, kaže i time hvali Draškovićevu radikalnu retoriku upućenu našoj bližoj prošlosti. Ona nije zaboravila da ceni i Draškovićeve lične žrtve podnete za Miloševićevog režima. ”I SPO je meni okej, kaže i zaključak izvodi pogotovo iz poređenja Draškovićeve stranke sa nekim drugim koalicionim partnerima. Na primedbu da Draškovićevoj stranci mnogo zameraju na više privatnoj kadrovskoj politici, ona zausti da kaže da takvu vode sve naše stranke, ali se brzo ujede za jezik. “Ne, ubiće me”, kaže u intervjuu za NIN.

Vaša stranka s ponosom ističe da ćete vi biti prva žena potpredsednik Vlade u istoriji Srbije. Pa, pridajete li vi tome značaj, s jedne strane zbog političkog profita koji bi vaša stranka iz toga mogla da izvuče, a s druge strane zbog koristi koju bi od toga mogle da imaju žene u politici?

- Verujem da nije mnogo važno to što sam žena, ali profit može da bude dvostruki. Pre svega, da se stranka G 17 plus mojim izborom vrati svom izvornom programu u koji spada i sukob sa prošlošću, i liberalno demokratska opcija, liberalna ekonomija, i građansko društvo. Sve to ja zastupam i ako je TO izbor stranke, onda sam ja jako zadovoljna. S druge strane, mislim da su žene jako vredne, pametne, sposobne i da se stalno sklanjaju, a ponekad mislim da bi trebalo da imamo više žena i ako ih ovaj gest moje stranke ohrabri, to bi bilo super. Ali ne znam da li će to biti tako, jer ovo može da znači da ću ja biti neko ko je na neki način žrtvovan, ko će jedno tri-četiri meseca biti provlačen kroz blato i ko će izgubiti svoj imiy profesionalca.

Postoji opasnost da me javnost sada prepozna kao jednu koja je bila super, a sad je rešila da bude jedan običan mali, jadni, bedni političar.

Što ste prihvatili taj rizik?

- Zato što ja uvek prihvatam i rizik i odgovornost i zato što mi se čini da je bolje da to budem ja nego da nekog novog uvučemo u priču, pa da on još kraće vreme i sa manje šansi bude jednokratno upotrebljen.

Izgleda da dobar deo poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije neće praviti smetnje vašem izboru. Niste gadljivi na činjenicu da ćete biti izabrani glasovima socijalista?

- Nisam. Tu gadljivost sam prevazišla onog trenutka kad sam ušla u Vladu. Tada je bilo pitanje da li će se napraviti taj kompromis u paketu sa šansom da možeš da sprovedeš nešto što misliš da treba da se uradi u Srbiji. Kad smo jednu pored druge stavili te stvari, zaključili smo: ako budemo čekali da se nikad ni na koga ne gadimo, onda nikad nećemo imati šansu da nešto promenimo. Između te dve stvari izabrali smo da idemo. U junu je na dnevnom redu Zakon o poljoprivrednom zemljištu, a u septembru Zakon o poljoprivredi i Zakon o javnim skladištima. To su tri sistemska zakona, kad to završimo, ja sam zadovoljna, mogu da idem kući.

Jednom ste izjavili da Vlada, odnosno nadležne službe, znaju gde je Ratko Mladić. Neki su smatrali da posle takve izjave nije trebalo da ostanete u toj Vladi.

- Ja zaista mislim na to nešto što se u našem narodu zove ‘službe’, rekla sam u Vladi da ja ne znam tačno šta to znači, ali vidim da tu ima neka muljavina iza Vlade, verovatno, koja nije razbijena posle 5. oktobra. Ja i dalje verujem da oni znaju gde je Mladić, pošto znaju sve, i šta ja pričam, i kako da skinu moj mejl koji im treba. Pretpostavljam da ne može biti, ako nešto žele da znaju, da ne znaju. Da im čovek, kao, nestane. S druge strane, ne verujem da to zna premijer Koštunica. Imam utisak da on ne zna i mislim da postoji politička volja među većim brojem članova vlade da se to pitanje završi. A službe? Nemoguće je da ne znaju. Po vestima koje se plasiraju po novinama, koje zaista malo ljudi zna, pa ups, pojave se u Kuriru ili Presu. Ne znam šta je to ‘služba’, nikad mi to neće biti jasno. To što je Šutanovac rekao da sam ja nesposobna, i jesam, pojma nemam, ništa se ne razumem u te službe.

Izgledalo je da ste vi politički vrlo isključivi, da se ekstremno zalažete za svoje stavove, pa je izostanak vaše podrške profesoru Miroljubu Labusu, kad je demonstrativno podneo ostavku zbog prekida pregovora sa EU, bio iznenađenje. Neki su vas čak uvredljivo optužili da ste suviše brzo prešli put od otporašice do foteljašice. Je li vas to uvredilo?

- Pa, nije. Meni je uvek mnogo važnije ko to kaže nego šta kaže. Pošto znam te koji su to rekli, stvarno ne mogu da se potresem zbog toga. Ali, verovatno to izgleda tako. Da me je profesor pitao to jutro, ja bih ga bez razmišljanja podržala. Ja sam nekoliko puta išla kod njega da mu kažem: profesore ne mogu više ovo da izdržim, dosta mi je, hoću kući, ništa ne rešavamo, muljamo, idemo u krug, a on mi je uvek rekao da smo mi tim i da ćemo svaku odluku donositi zajedno. Pogotovo taj predlog da mi idemo iz vlade, a da poslanici ostanu.

Hoćete da kažete da se on nije ponašao kao deo tima?

- Da, da. To je kao prvo. Ali, kao drugo, da smo preko leta išli u kampanju i na izbore, izbori u leto bi bili katastrofa za demokratski blok, jer naši birači nisu ni toliko posvećeni, ni organizovani, naš demokratski blok nema nikakav dogovor još uvek, a dogovor mora da postoji pre nego što krenemo. Ja se strašno plašim, iz razumljivih razloga, jer mislim da bi moja porodica, verovatno, morala da se seli odavde ako bi radikali došli na vlast. To je jedan lični, sebični razlog. A drugi je, što sam želela da prođe ovaj Zakon o poljoprivrednom zemljištu jer mislim da niko neće imati hrabrosti i snage da ga istera, osim mene.

Zašto mislite da je za to potrebna posebna hrabrost?

- Danas ću videti da li će zakon proći. Jer, kod Zakona o semenu, sa kojim sam imala isto problema, ja sam dobila iste amandmane i od radikala i od Demokratske stranke Srbije, to znači da postoji interesna grupa koja istovremeno može dvama potpuno suprotnim neprijateljima da proda istu priču. To je za mene bilo možda najstrašnije suočavanje sa realnošću, tog dana kad sam to videla. Danas kad vidim amandmane, moći ću da procenim da li će zakon proći ili neće.

Šta bi moglo da smeta političkim strankama u parlamentu naročito u tom Zakonu?

- Verovatno znate, kad se prodaje preduzeće, prodaje se društveni kapital. U poljoprivrednim kombinatima u društveni kapital spada društveno zemljište, zemljište koje je nekim pravnim poslom to preduzeće steklo, a drugo zemljište se odmah vraća državi, odnosno Ministarstvu poljoprivrede. Kod većine preduzeća, kod polovine njih, nije pre privatizacije bilo razdvojeno šta je društveno, šta je državno, pa sada mi to radimo naknadno. A i kod nekih kod kojih je to bilo razdvojeno, evo danas nam je stigla presuda okružnog suda protiv Ministarstva. Sud po četiri zakona presuđuje u korist preduzeća, ali apsolutno nije u pravu. To je potpuni mafijaški, kriminalni uticaj, to nema nikakve veze ni sa državom ni sa pravdom, ni sa Bogom, ni sa čim. I kad se sve to privatizovalo, ja sam uvek za jasne odnose: imaš 100 hektara, to je tvoje, a ostalo koristiš, ali nije tvoje i za to ćeš morati da se takmičiš, ko više plati, biće njegovo.

Koliko imate sporova tim povodom?

- Nemamo sporova, samo smo taj jedan izgubili. Znači, svi koji su privatizovali kombinate koriste i to državno zemljište, jer uvek je bilo: ova država je kilava, nesposobna, znaš, koristićeš ti to još deset godina, znaš, samo ti kupi preduzeće. To je bila logika.

Kad su takva preduzeća prodavana, kako se u prospektu preduzeća vodilo to zemljište?

- Kao državno. Da, bilo je naznačeno da je državno. Verovatno postoje mnogi ljudi koji se s pravom osećaju obmanutim. Taj kome sve to nije bilo jasno, taj ima neku pravnu zavrzlamu, kupio je krave i traktore i sve, ali nije zemlju, a bez zemlje to neće moći da radi. Država je, pre privatizacije, sve trebalo da proglasi za državno, ili sve za imovinu preduzeća, pa da onda budu jasni odnosi.

Deo javnosti ste iritirali i svojim stavom, ali i postupanjem koje vam se pripisuje, u vezi sa genetski modifikovanom hranom. Smatrate li da građani, bez obzira na vaš stav o štetnosti, ako ih većina ne želi da koristi tu hranu, imaju pravo da očekuju da im država to obezbedi?

- Apsolutno, smatram to. Od 2000. godine se zalažem za to. Ali prvo nam je ta priča pala na saveznom nivou kad je Ministarstvo zdravlja zahtevalo da ono radi obeležavanje te hrane, a nikada to nisu uradili ni na saveznom nivou, niti su preuzeli da to rade na republičkom nivou. To je izbačeno iz Zakona o genetski modifikovanim organizmima. Mene javnost nikada nije saslušala. Zakon koji smo doneli na saveznom nivou ništa ne kaže ni ‘ne može’ ni “može’ nego kaže ‘svaki pojedinačni slučaj, na svakoj pojedinačnoj biljci, za sve što radiš sa genetski modifikovanim organizmima, moraš da pitaš državu’. Pošto država nije najpametnija, formirala je Nacionalni biološki savet, i država ga u svakom predmetu pita. Kad oni kažu: nije opasno po zdravlje ljudi i životnu sredinu, onda država donosi ekonomsku odluku da li je to dobro za ekonomiju zemlje. Ja sada kažem da mislim da gajenje genetski modifikovanih organizama nije ekonomski dobro za našu zemlju jer možda možemo bolje da prodamo proizvode koji su bez genetskih modifikacija. Znači za državu nije dobro, ali za farmere jeste, jer imaju manje ulaganja, a veće prinose. Država mora da napravi procenu. Svi su muljali i vikali, kao, protiv su, ali nisu ništa uradili, pa su seljaci ćutali i sejali dok ih mi nismo uhvatili. Napravili smo prošle godine kompromis da im ne uništimo letinu.

Kako ste napravili kompromis?

- Pa tako što se uvozi genetski modifikovana sojina sačma, ali ne od 2000. nego od 1997. godine, zato što je 90 odsto sojine sačme koja je glavna komponenta u stočnoj hrani genetski modifikovana soja, koja je potpuno jednaka onoj koja nije modifikovana.

Jednaka je kad je gledaš, ali...

- Ne samo kad je gledaš, nego po svemu što je ispitivano do sada.

Prema vašoj proceni koliko je proizvoda koji se koriste za ishranu ljudi na našem tržištu genetski modifikovano?

- Ne znam. Pa, 60 ili 70 odsto lekova potiče od genetski modifikovanih organizama. I to se niko ne buni, šakom svi krkaju lekove, naša populacija.

Znači, ti se proizvodi kod nas ni sada ne obeležavaju?

- Ne, kod nas se ne obeležavaju. To je nešto što je zaista najvažnije, mi ćemo i to da preuzmemo ako treba.

Sada ćete, ako budete izabrani, sa mesta potpredsednice vlade voditi evropske integracije.

Kao ministar poljoprivrede ste možda i prava osoba da to preuzmete jer je najdelikatniji deo tih pregovora sa EU baš poljoprivreda. Nas vrlo interesuju fondovi EU, oni se najvećim delom tiču poljoprivrede, ali EU se upravo na tim fondovima rastače i svake godine ih smanjuje. Kad mi tamo stignemo, šta će biti da iz tih fondova dobijemo?

- Ti fondovi će nam biti dostupni tek kad postanemo zemlja kandidat za članstvo. Fondovi će sigurno još postojati, ali smanjivaće se plaćanja po jedinici površine, a verovatno će se povećavati fondovi za ruralni razvoj, ekološko ponašanje u poljoprivredi. Ti fondovi nisu beznačajni. Vrlo je važno da mi pripremimo naš sistem da taj novac možemo da prihvatimo kad postanemo kandidat. Rumunija i Bugarska su izgubile prve tri do četiri godine jer nisu imale izgrađene te mehanizme. A što se prodaje naših poljoprivrednih proizvoda tiče, nikad nismo bili u boljoj poziciji nego danas: imamo potpuno otvorena vrata EU, a najveću zaštitu za ulazak na naše tržište. To je idealno. Kad bi se oni pravili ludi, za nas bi bilo idealno da ovako ostane. Naši su proizvodi konkurentni jer je niska cena zemlje, a na kraju krajeva i radne snage.

Mnogo pričamo o zdravoj hrani kao nekoj našoj prednosti. Imamo li mi uslove da gajimo tu zdravu hranu u takvom obimu da bismo na evropskom tržištu bili interesantni?

- Ne. Zdrava hrana nije ono što mi mislimo: da nisam prskao i da imam dobru reklamu. Za to je potrebno jako puno znanja. Znači, kad ne upotrebljavate pesticide da rešite neku bolest, onda morate puno toga da znate, kako da gajite, koju sortu, kako nešto drugo da uradite da ne morate da koristite taj pesticid. U našoj poljoprivredi je najveći problem znanje. Više nam nedostaje nego novac. Naša strategija jeste da povećamo površine pod organskom hranom, ali naš je problem poštovanje procedure kod proizvodnje te hrane. Poštovanje procedure je najkomplikovaniji posao u Srbiji, ne samo u proizvodnji hrane nego u bilo čemu. Svuda vam treba neki policajac, neki inspektor.