Zakopani zločini

Saša je napunio 23 godine kada je u Sarajevu počeo rat. U aprilu 1992. godine počinju prva puškaranja pa nagovara roditelje da napuste grad, da se sklone kod rodbine u Srbiju. Bio je sam kada su mu 27. maja u stan upali naoružani muslimani. Prisilno ga odvode u naselje “Pavle Goranin” (Švrakino selo) u jedan podrum. To je štab a ujedno i zatvor paravojske koja ga je otela iz prostranog stana u ulici Jovana Cvijića 15 u kome je živeo.

“Tu počinju prva saslušanja uz fizičke i psihičke torture – stavljanja noža i pištolja u usta, pljuvanja, vrijeđanja (po nacionalnoj osnovi), premlaćivanja palicama i kablovima svih vrsta... Rano ujutru ubacuju me u kombi i prebacuju u Centralni zatvor u Sarajevo. Taj zatvor je u svojim rukama držao Ismet Bajramović, zvani Ćelo – prijeratni kriminalac koji je robijao u istom zatvoru gdje i Alija Izetbegović i koji ga je tada štitio od drugih robijaša...”

Sašu vode na peti sprat i ubacuju u jednu od ćelija koja je prepuna ljudi: “Svi imaju vidljive posledice batinanja. Noću odjekuju krici mučenih. Stražari izvode zatvorenike iz ćelija i iživljavaju se na njima kako na muškarcima, tako i na ženama, kojih je tada bilo pedesetak.” Posle mesec dana sve zatvorenike sa petog sprata prebacuju u kasarnu “Viktor Bubanj”. “Svi Srbi zatvorenici bili su strahovito izmoreni što od gladovanja, što od batinanja. U ćeliji od 6,5 metara kvadratnih bilo je petnaestoro ljudi tako da je skoro nemoguće bilo sjediti, a kamoli spavati. U WC nas puštaju jedan put, eventualno dva puta, tako da ljudi vrše nuždu u ćelijama”...

Jednog dana po Sašu dolaze uniformisani Slavko Herceg i vodnik po imenu Fuad: “Herceg mi naređuje da idem u šljivik (u krugu zatvora), da upravniku Besimu Muderizoviću naberem šljiva. Niko od njih mi nije rekao da je šljivik miniran. Otišao sam jednom, nabrao kesu, ali su me oni opet vratili. Tada sam nagazio na minu i ona je eksplodirala. Prebačen sam u bolnicu gdje mi je amputirana noga. Posle 45 dana vraćen sam nazad u kasarnu ‘Viktor Bubanj’.”

Tek posle 18. odgađanja suđenja u aprilu 1993. godine Saša je osuđen na 3,5 godina zatvora zbog navodno neovlašćenog posedovanja oružja. Ponovo ga prebacuju u Centralni zatvor i tu ostaje do 17. jula 1994. godine kada je razmenjen prešao na srpsku stranu (svedočenje je preuzeto iz knjige “Stradanja Srba u Sarajevu” u izdanju Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, 1995. godine).

800 SVEDOKA: Nekoliko hiljada sarajevskih Srba prošlo je slično kao Saša. Rasformirani Savezni komitet za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava dokumentovao je izjave 800 svedoka koje se odnose na ratna događanja u delovima grada Sarajeva pod kontrolom muslimanske Vlade BiH. Svedočenja su data pred istražnim sudijama sudova na teritoriji Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.

Udruženje “Istina” iz Sarajeva nadležnim pravosudnim organima u BiH dostavilo je dokumentaciju sa imenima više od 3,5 hiljade stradalih srpskih civila u Sarajevu i imenima oko 400 počinilaca zločina nad Srbima od kojih nijedan nije sudski gonjen. To je primljeno sa neodobravanjem, ali je još žešću reakciju pre pet godina izazvala tvrdnja Mirka Pejanovića, nekadašnjeg člana Predsedništva BiH tokom rata i predsednika Srpskog građanskog veća, da je u Sarajevu stradalo između dve i tri hiljade Srba. Bošnjački kritičari zamerili su mu da podmeće “kukavičje jaje i dovodi u pitanje svetli primer bošnjačke tolerancije, što je Sarajevo bilo tokom celog rata”. Kada se uzme u obzir Pejanovićeva važna uloga tokom rata – on i njegovi istomišljenici potkrepljivali su tezu o Sarajevu kao kolevci multietničke i multikulturalne harmonije na delu – burne reakcije su razumljive. Ipak, već tada je Pejanovićev uticaj bio minoran – i on i Srpsko građansko veće brzo su zaboravljeni.

Činjenica je, međutim, da su najcenjeniji sagovornici stranih medija iz opsednutog grada bili sarajevski Srbi koji su javno osuđivali srpsku agresiju. To je razumljivo s obzirom na to da su i oni poput ostalih sugrađana ginuli i bili ranjavani zahvaljujući artiljerijskim dejstvima VRS (Vojske Republike Srpske). Politički i vojni vrh je Srbe koji su ostali u delovima Sarajeva pod muslimanskom kontrolom tretirao kao “Alijine Srbe” – pod izgovorom “ostali su i sami su krivi za svoju sudbinu”.

Međutim, po tvrdnjama mnogih svedoka, iza slike o srpskim zločinima nad građanima Sarajeva sakrili su se zločini nad Srbima. Ovi drugi otkrivani su samo povremeno kao pojedinačni i izolovani incidenti. Cinici će možda primetiti da je slika srpskih zločina nad Sarajevom bila toliko efikasna da ju je bilo (i još uvek je) preteško kvariti istinom o zločinima nad Srbima u Sarajevu. I zaista, Sarajevo je preraslo u simbol slike užasa poslednjeg rata – od masakra u redu za hleb u ulici Vase Miskina posle čega su SRJ uvedene sankcije, preko dva masakra na pijaci Markale, od kojih je drugi bio okidač za prvu vojnu intervenciju NATO snaga... Kako posle svega viđenog insistirati na činjenici da su mnogi Srbi žrtve zločina protiv čovečnosti u daleko većoj meri nego što je to bošnjačka strana zajedno sa međunarodnom zajednicom spremna da prizna?

SRBI ZA RAZMENU: Vladi u Sarajevu ratni neprijatelj bila je Republika Srpska, a račune neprijateljstva vrlo je brzo počela da izravnava preko srpskih građana koji su joj bili pristupačni. To je još češće činilo lokalno muslimansko stanovništvo, tako da su Srbi praktično postali taoci za sve što je činjeno na područjima pod kontrolom srpskih snaga. Već citirani Mirko Pejanović (kome se tokom rata sve verovalo) ovu je činjenicu ilustrovao sledećim primerom. Kod njega je u vreme ofanzive srpskih snaga na Žepu došla delegacija Žepljaka koji su živeli u Sarajevu i otvoreno mu rekla da će, ukoliko se ofanziva VRS ne prekine, pripadnici vojske i policije iz Žepe u Sarajevu da namire račune preko sarajevskih Srba.

Sarajevski advokat Fahrija Karkin na suđenju zbog neovlašćene privatne razmene uhapšenih Srba, branio se polaganjem potvrde koju je potpisao lično Alija Izetbegović. Na potvrdi je bilo naznačeno koliko Srba može da se uhapsi za razmenu za bliskog rođaka Izetbegovićeve supruge Harisa Jasenkovića, koji je bio uhapšen u Foči. Posluživanje sarajevskim Srbima za razmenu za uhapšene na teritoriji Republike Srpske praktikovali su mnogi uticajni pojedinci u vojnoj i policijskoj hijerarhiji u privatne svrhe. Naravno da je to još češće činjeno za državne i vojne potrebe.

Preko Srba u Sarajevu namirivane su i potrebe za smeštajem izbeglog muslimanskog stanovništva. Pošto je Sarajevo, kao glavni grad nezavisne BiH, u kojem se nalaze sve institucije ove države, naznačen kao glavni agresorski cilj, a njegova odbrana kao presudna za odbranu države, od početka rata se insistiralo na prisustvu “jake pete kolone” u gradu. Tako se podsticao i opravdavao progon srpskog stanovništva u gradu. Opravdavao se i kroz potrage za nelegalnim naoružanjem i kroz “onemogućavanje subverzivnog delovanja stranke SDS”, koja je jedino proglašena terorističkom te joj je delovanje u gradu bilo zabranjeno. Zanimljivo je da se oduzimanje nelegalno nabavljenog i držanog naoružanja praktično odnosilo samo na Srbe. Za naoružanjem su svi masovno tragali – to su činili članovi Patriotske lige, Zelenih beretki, HOS-a, članovi paravojnih formacija koje su uvrštene u odbrambene oružane snage BiH, kao i civilna i vojna policija i pripadnici TO BiH i HVO.

I pored nabrojanog, veliki broj svedoka isticao je da odlučuje da ostane u svojoj kući ili stanu baš zato što su procenili da im ne preti nikakva opasnost – nisu imali oružje, nisu bili politički angažovali u SDS-u i ni po čemu se nisu isticali kao Srbi. Za njihovo hapšenje i zlostavljanje ipak su nalaženi razlozi iako je bilo jasno da su teško mogli da budu uverljivo optuženi za udruživanje u cilju zauzimanja teritorija i njihovog pripajanja srpskim opštinama u Sarajevu za šta su optuživani oni Srbi koji su živeli u rubnim delovima grada...

klanje civila: Zato su neki bili primorani da pred TV kamerama “priznaju” da su snajperisti. Tako je auditorijumu predstavljena i mlada devojka Radinka Odžaković kojoj je nekoliko dana pred hapšenje ubijen otac: “...Iza jedne zgrade muslimani su zapucali i ranili me u nogu, teže su ranili mog brata Živorada, a najteže majku koja je odmah izdahnula. Tako su nas razdvojili, mog brata su odveli u bolnicu, mene u zatvor, a majka je ostala da leži tamo gde je ubijena”... U zatvoru “Viktor Bubanj” Ismet Bajramović Ćelo pripremao ju je da pred stranim novinarima priča o tome kako je pucala iz snajpera... Ostajanje Srba u delu grada pod muslimanskom kontrolom, posebno onih čiji je deo porodice izbegao (a takva je bila većina), bilo je sumnjivo i dovoljno za optužbu da pripadaju “petoj koloni”.

Ubistvo šest članova porodice Ristović u naselju Velešići prva je masovna likvidacija Srba za koju je javnost saznala. Ubice su upale u njihovu kuću i hladnokrvno pucale po prisutnima usred porodičnog ručka. Petar Ristović bio je član SDP-a i odbornik u Skupštini opštine Centar. Insistirao je da članovi njegove porodice ostanu u svojim kućama i ne odlaze iz Sarajeva... Suđenje je pretvoreno u farsu. Od petorice optuženih dvojica su oslobođena, jednom je izrečena mera obaveznog lečenja, a dvojica su se navodno nalazila u bekstvu.

Inače, “nestajanje ljudi” događalo se najčešće u periodu od juna 1992. godine do oktobra 1993. godine. U to vreme dogodili su se i zločini na jednom od skrivenih useka Trebevića zvanog Kazani. U toku istrage otpočelo je ekshumiranje leševa iz jama na tom lokalitetu. Ekshumirano je 30 leševa. Preciznije, 29 tela i 30 glava – svako telo bilo je odvojeno od glave, a jedna glava “bila je viška”, navodi se u izveštaju patologa. Ekshumacija je prekinuta navodno po naredbi vrha vlasti u Sarajevu. Usledila je polemika i iznošenje brojki o desetostruko više ubijenih Srba od dvestotinak, koliko su priznavale bošnjačke vlasti.

Za klanje civila optužen je 21 pripadnik Desete brigade Armije BiH, ali je optužnica za ratni zločin brzo prekvalifikovana u optužbu za ubistvo na podmukao način, većina za pomaganje u ubistvu. Za šesnaestoro osuđenih najviša kazna bila je šest godina i ona je izrečena četvorici ubica civila. Većina je bila puštena po izricanju presude, jer su im izrečene zatvorske kazne bile kraće od vremena provedenog u pritvoru. Ovakvi sudski procesi upotrebljavani su kao argument za tvrdnju da se bošnjačka strana suočava sa većinom zločina nad Srbima i procesuira ih.

ZATVORI ZA ETNIČKO ČIŠĆEWE: Za vlasti u Federaciji pitanje odgovornosti za zločine nad Srbima u Sarajevu uglavnom je zatvorena priča jer su, kako kažu, najodgovorniji za ove zločine mrtvi. Tek posle ubistva Mušana Topalovića Cace, 26. oktobra 1993. godine, pokrenuta je istraga za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Na suđenju su svi optuženi naglašavali da su ubijali civile po Topalovićevom naređenju i da su to morali da učine klanjem. Osim Caci i kasnije ubijenom Jusufu-Juki Prazini, počela su da se pripisuju skoro sva ubistva Srba u Sarajevu. Tako je slučaj Kazan i zatvoren bez utvrđivanja konačnog broja žrtava, ali zato je presečen put ka odgovornosti nadređenih komandi, sve do Predsedništva BiH...

Od svih prvoboraca odbrane grada najbrojniju vojsku imao je Jusuf Prazina Juka, koji je na području Alipašina polja i drugim delovima grada imao čak 35 baza, a uz većinu njih bili su i zatvori. Postojala je tendencija da se zatvori za Srbe tretiraju kao “Jukini privatni zatvori” ili privatni zatvori njemu dragih momaka, kakav je, recimo, bio njegov najbliži saradnik Samir Kahvedžić Kruška.

Mnogi to ne prihvataju pre svega zato što je Jusuf Prazina bio u Glavnom štabu oružanih snaga BiH i što je, kao član tog štaba, dobio kancelariju u Predsedništvu BiH. Pored toga, i iz zatvora pod njegovom komandom, kao i iz drugih sličnih, zatočenici su odvođeni u “Viktor Bubanj” i Centralni zatvor, što pokazuje da su ovi navodno privatni zatvori bili u jedinstvenom sistemu zatvaranja Srba. Mnogi poznavaoci tadašnjih prilika kažu da su ovi zatvori bili najbolje sredstvo za trajno etničko čišćenje Srba iz Sarajeva. Svi koji su u njima bili, samo nekoliko dana po izlasku jedino su tražili način kako da napuste svoj grad.

Skoro svi ratni zločini na području Sarajeva učinjeni sa srpske strane našli su svoja mesta u velikom broju optužnica pred Tribunalom u Hagu uz podrazumevajuću komandnu odgovornost. Istovremeno, Tužilaštvo u Hagu nije našlo osnova da za zločine nad Srbima u Sarajevu goni bilo koga. Naravno da nije utemeljena ni relativno česta tvrdnja da su srpski civili koji su živeli pod kontrolom vladinih snaga planski likvidirani po naređenju vrha vlasti u skladu sa muslimanskim ratnim ciljevima. Međutim, primećuju mnogi, to politički i vojni vrh u Sarajevu ne oslobađa odgovornosti za zločine jer su oni posledica kako činjenja, tako i nečinjenja.

Prošlo je 16 godina od poslednjeg popisa stanovništva u BiH. Možda bi novo prebrojavanje otvorilo oči onima koji još uvek neće da vide da je Sarajevo u međuvremenu postalo jednonacionalan grad.

Peticija za otcepljenje Nakon teških sporenja da li su Srbi u ratnom Sarajevu žrtve organizovanog zločina sa političkim pokroviteljstvom ili slučajnih stradanja, stiglo se do priče o mogućem raspadu BiH Rušenje teškom mukom kreiranih ustavnih promena u parlamentu kao da je bilo početak za stvaranje atmosfere u BiH koja po mnogo čemu podseća na onu od pre petnaestak godina. Samo podsećanja radi, protivnici dogovorenih promena su sve odbili jer su za “normalnu, građansku državu”, a kako je vide, možda najbolje ilustruje najcitiranija rečenica sa zasedanja: “Ja sam za građansku državu pa makar u njoj i Srbin bio predsjednik.” O zasedanju još samo to da su i inostrani izveštači, koji ovde i ne vole previše nijanse i detalje, prepoznali kako se nacionalizam većinskog naroda sakrio iza građanske opcije. U nizu prilično dramatičnih zapleta u BiH, koje teško uspevaju pohvatati i dnevni hroničari, sledeći je nogu povukao predsedavajući Saveta ministara Adnan Terzić odbijajući da sprovede odluku parlamenta od pre dve i po godine da se formira komisija koja bi utvrdila stradanje svih u Sarajevu, nešto po ugledu na Srebrenicu, i to rečima “neće biti formirana komisija za Sarajevo dok sam ja na čelu državne vlade”. MNOGO MAGLE: Na jednoj strani je činjenica da prvi čovek izvršne vlasti odbija da sprovede odluku najvišeg zakonodavnog organa, a na drugoj Srbi su to shvatili kao verodostojan dokaz da se izbegava priča o stradanju njihovih sunarodnika. Koncepcijski sporenja traju prilično dugo – iz Sarajeva obično se kaže: Srbi u gradu su stradali od srpskih granata i snajpera, a ako je i bilo ubijanja, to su radile nekontrolisane grupe, paravojska i neki ozlojeđeni pojedinci. Srpska strana, međutim, traži ozbiljna ispitivanja jer veruje da je reč o organizovanim zločinima i to iz najviših vrhova vlasti. I brojke, treba li govoriti, bitno se razlikuju. I zato se veruje da samo ozbiljan rad ozbiljne komisije može rasvetliti mnoge zasad maglovite činjenice, a mnogi veruju da nalaz može porušiti i najvažnije, već poznate, stereotipe koji su stvoreni o bosanskohercegovačkoj ratnoj drami. Komisiju je Terzić, ipak, morao da formira, pogazivši svoju reč za samo sedam dana. A baš u tih sedam dana je proključalo. Jaki čovek Dodikovih socijaldemokrata i zamenik predsedavajućeg Predstavničkog doma parlamenta BiH Nikola Špirić, na Terzićevo odbijanje, upitao je javno: “Da li je ovo vezirska ili pravna država, može li šef izvršne vlasti odbiti odluku parlamenta?” Srpski predstavnici u zajedničkim organima BiH, iz svih političkih partija, prilično brzo su se organizovali i složili – poslanici Srbi odbili su da dolaze na zasedanje parlamenta i svih odbora i drugih parlamentarnih tela, dok su ministri najavili povlačenje ukoliko se hitno ne sazove sednica Saveta ministara sa prvom tačkom “Formiranje komisije za Sarajevo”. Terzić nije imao kud. Uključila se, kažu, i međunarodna uprava ne toliko javno, koliko iza scene i odluka je donesena. Cela priča je bila mala pokazna vežba kako se stvari u BiH mogu odvijati kad se ugrožava volja jednog od konstitutivnih naroda. REIS PROTIV KARDINALA: Ceo slučaj je, svakako, ostavio dalekosežnije posledice na međunacionalno poverenje. Palo je mnogo javno zabeleženih i još više nezabeleženih reči. Slučaj ili, možda, neki veruju, namera, ali tih dana se oglasio i vrhovni islamski verski poglavar reis Mustafa Cerić idejom kako bi BiH trebalo da zatraži prijem u punopravno članstvo Organzacije islamskih zemalja. Ne toliko ideja koliko argument da to treba uraditi jer je “u BiH većinsko stanovništvo muslimansko”, dodatno je podiglo emotivnu temperaturu. Jer, argumenti o brojnijem i malobrojnijim konstitutivnim narodima obeležio je dobrim delom i raspravu o ustavnim promenama. Bilo je tako i uoči poslednjeg rata. Zanimljivo, reis je sa ovom idejom izašao nakon kratkotrajne ali nezabeleženo oštre polemike sa vrhovnim rimokatoličkim autoritetom u BiH, kardinalom Vinkom Puljićem. Neki su tu polemiku nazvali “artiljerijski obračun krupnog kalibra”. Kardinal je rekao prilikom boravka u Americi nešto u stilu da su katolici u BiH ugroženi, pogotovo od onih koji ispovedaju islam kakav nije primeren tradiciji tog prostora. Reis je to prilično oštro odbacio. I onda su nastala razjašnjenja i objašnjenja, ali eho tog sukoba se i te kako oseća. A odnosi su, kažu upućeni, vrlo zahladneli. Da li opet slučaj, ali u Sarajevu je jedno jutro baš tih dana osvanuo i grafit “Smrt Jevrejima”. Oglasila se, dabome, i jevrejska zajednica u BiH. Oštro. PREBAČENA LOPTICA: Razume se, u prilično uzavreloj atmosferi i crnogorski referendum se i ovde osetio više nego što se očekivalo. Premijer Republike Srpske, prilično umoran od stalnog presinga sarajevskih medija, a i dela političkog establišmenta, sam nam je to priznao, koji ga neprekidno sumnjiče kako za političke stavove, tako i za praktične poteze. U jednom trenutku, više šeretski, rekao je grupi novinara: “Neka nama (mislio na RS) daju cenzus i 90 odsto pa da vidimo da li će proći.” Nije trebalo ništa više. I to je već danima top-tema. Zna Dodik da to nije realno, ili možda nije realno u ovom trenutku, ali je manirom iskusnog političara lopticu prebacio na teren onih sarajevskih političkih krugova kod kojih nije omiljen. Pre njega ti isti krugovi su kroz “toplog zeca” propustili SDS i radikale kao “fašističke stranke”, Ivanić je dobio epitet “četnik sa lap-topom”, na redu je Dodik koji je odjednom sve to i još štošta drugo. Pokrenuta je time i ozbiljna stručna rasprava eksperata za ustavno pravo na svim stranama. U medijima se opet prenose stavovi analitičara iz poznatih svetskih centara. Prilično se uznemirila i međunarodna uprava – Švarc Šiling je baš tu temu forsirao u Beogradu, a njegovi zamenici su pripretili Dodiku. Ovaj je odgovorio da je prilično čudno da međunarodna uprava olako prelazi preko sve učestalijih zahteva iz Sarajeva da treba ukinuti Republiku Srpsku, a kad on, eto, “samo teorijski razmatra mogućnost referenduma”, onda se reaguje ultrasenzibilno. Teško je sada nekoga ubediti da skupljanje potpisa za održavanje referenduma za izlazak Republike Srpske iz BiH nije Dodikovo delo. A prava je istina da grupa nevladinih organizacija to već dugo radi, mnogo pre nego što je Dodik spomenuo referendum. Oni su sakupili više od pedeset hiljada potpisa i za koji dan to će i zvanično predati Skupštini RS. BRANISLAV BOŽIĆ