Uloga Akademije

Beseda akademika Dragoslava Mihailovića će, bez sumnje, izazvati burne reakcije. One takvima i moraju biti, ako ih je poznati srpski pisac izgovorio iskreno. Ona otkriva neke od napuklina u SANU.

Ostaju neke kontroverze! Kako je moguće da Srbija potroši dvadeseti vek na način kojim se to desilo? I to sve uz pomoć dva skrivena Crnogorca? Zašto je to tako, akademik ne objašnjava. Možda će razloge nesreće Srbije u koje su ih naterali pomenuti, uz pomoć Zagreba, objasniti neki drugi akademik. Bilo bi to korisno za budućnost.

Kuda ide SANU? Teško je bez nje, ali će i ona morati da se prilagođava novom dobu! Sa istinom, bez sujete i resantimana.

Dr Milorad Nenezić,

pneumoftiziolog, Ćuprija

* * *

Uzjahao Dragoslav Mihailović svoju Tikvu, a na koplje, upereno preko Drine, već nanizao Cvijića, Belića, Iviće, Bećkovića, Palavestru, Stipčevića.

Ovakvo viteštvo, ponajviše, zbori o vitezu. Doduše, pomalo i o Akademiji. Zacelo, nije ona samo naučna i umetnička, oglasi se katkad i narodnim mentalitetom. Ali, kakva je takva je, naša je. Ulazna vrata SANU dugo su, gotovo vazda bila odškrinuta za plišane beogradske disidente. U Zrenjaninu ‘69. govorom sa najviše instance, autor Tikava pomilovan je nadimkom slavnijeg prezimenjaka i opozicionara – MIHIZ. Ova odličja razvila su i tepih pred ulazom Akademije.

Otmenoj dami, kakva je SANU, ostaje i priliči da ćutanjem otrpi mang(l)upluke u svojim redovima.

Samo povodom ovim, a iz razloga davnih i debelih, SANU ostaje dužna da se pozabavi pitanjima kako razlučiti kulturni identitet i balkanski, palanački mentalitet i najzad progovori:

- o iživljenoj državnosti i državotvornoj (ne)svesti elite

- o centripetalnoj čežnji rubova srpstva i centrifugalnoj energiji matice

- o podvižničkoj svesti i potkazivanju

- o inatu

- o klozetskom pitanju

- o zavisti

- o parničarskom duhu (Sve ću vas tužim, majku vam j...)

Konačno, gde cvetaju tikve, nemoj se nadati drugim plodovima.

Milan Bjelogrlić,

dipl. ekonomista, Zrenjanin

* * *

I moralnim stavom i književnim talentom Dragoslav Mihailović zaslužuje poštovanje.

njegovi sudovi o jeziku i književnosti imaju imanentnu vrednost, a deluju i oslobađajuće od “tijanskog” silogizma javnog mnjenja.

Ima neke vrtoglave privlačnosti u gledanju iz drugačije perspektive. Ali gotovo je sigurno da Mihailović ne bi želeo da Dositej Obradović, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jakov Ignjatović, Petar Kočić, Aleksa Šantić, Jovan Dučić, njegoš... dobiju izmenjeni “status” u novoj Srbiji, u srpskoj književnosti, zato što su rođeni preko Drine i Save. Ali kako izbeći te implikacije ako se sudbina jezika našeg prenaglašeno veže samo za jednu srpsku državu?

U vreme stvaranja nemačkog književnog jezika bilo je više nemačkih država nego što ih sada ima cela Evropa. I posle snažnog redukovanja broja evropskih državica ostale su četiri države (Nemačka, Austrija, Švajcarska, Luksemburg) gde je jedinstven jedan nemački jezik. Da li možemo da se ugledamo na Nemce kad se granice jednog jezika ne poklapaju sa granicama jedne države?

Predrag Kostić,

Ivanjica

* * *

Svidjelo vam se ili ne, u Srbiji žive Srbijanci, raznih nacionalnosti.

Ristelić Mladen,

Herceg Novi