Posveta pismenosti

U parku Ćirila i Metodija u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, nedavno je postavljena snažna skulptura čiji je autor vajar Tome Serafimovski (71). Rad u bronzi predstavlja utemeljivače slovenske kulture i pismenosti, braću Ćirila i Metodija, a ovo izvanredno umetničko delo ujedno je i najlepši i najdragoceniji spomenik zajedništva dva naroda.

U celoj priči o ovom nesvakidašnjem gestu, najzanimljivije je kako je uopšte došlo do toga da makedonski umetnik, vajar svetskog glasa i renomea, član Makedonske i Srpske akademije nauka i umetnosti, uradi i pokloni svoje delo Beogradu:

- Za ceo ovaj projekat najzaslužniji je moj prijatelj, tadašnji predsednik SANU Dejan Medaković koji je pre nekoliko godina, zajedno sa tadašnjim upravnikom poslova SANU Vladimirom Davidovićem, boravio na Ohridu i gledajući moj tamošnji spomenik Ćirilu i Metodiju, koji sam uradio pre 20 godina, predložio da uradim još jedan spomenik za Beograd. Da to bude poklon SANU Beogradu, ali nikako da bude kopija onog pored Ohridskog jezera. Isključivo je njegova ideja i njegova ponuda da ja ovo radim i da se ta skulptura postavi u Beogradu. Bio sam srećan zbog ponude i krenuo da radim novu skulpturu koja ja za metar manja od one makedonske.”

Skulptor Tome Serafimovski insistira na tome da sve ovo ne bi bilo moguće da ceo posao nije finansirao biznismen Goran Tomić, pa tako na ploči na spomenku Ćirila i Metodija piše “Akademik Tome Serafimovski, Srpska akademija nauka i umetnosti, dobrotom Gorana Tomića, Beograd”.

Ovdašnja publika je 2003. godine imala priliku da vidi veliku retrospektivnu izložbu ovog skulptora u Galeriji SANU. Tada je izložio svoju najstariju skulpturu, iz 1956. godine, i tada poslednju iz 2003. Tokom skoro pet decenija rada, Serafimovski je stvorio više oko 500 dela od kojih su neka u najprestižnijim svetskim muzejima i kolekcijama. Wegovi radovi su u zbirkama britanskog princa Čarlsa i doskorašnjeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija, u Muzeju Vatikana, u Gradskom muzeju u Mostaru... U Srbiji se nalazi pedesetak njegovih dela, a Beograđanima je veoma znan spomenik pesniku i slikaru Đuri Jakšiću u Skadarskoj ulici. I kada ga pitamo za početke njegove karijere, za motive koji su ga opredelili da se bavi ovim poslom, on kaže:

“Ne znam da li je to bila želja ili sudbina, ali jedno je tačno: moja majka je prekrasno vezla, a njen otac, moj deda, radio je veoma lepe predmete u drvetu i železu koji su služili u svakodnevnoj upotrebi, i pokućstvo. Verovatno sam ja neki naslednik tog stvaralačkog gena. Ali, sa mnom će ta umetnička crta i nestati, jer niko od moje dece nema tih sklonosti. I dobro je da je tako. Jer, ovo što radim je zaista veoma težak posao. Ne samo fizički, na svaki način.”

Tome ima dve kćeri, i ima unuke, ali je posebno ponosan na činjenicu da je i pradeda. Kaže da to nije zasluga njegova već njegovih kćeri, a on je jedino zaslužan ako uradi dobru skulpturu. Mada ni toga nije baš svestan. Imao je nepunih dvadeset godina kada je na izložbi mladih vajara Dalmacije (školovao se u Splitu gde se i oženio) osvojio prvu nagradu. Pola radova je bilo njegovo, druga polovina je pripadala svim ostalim izlagačima:

“Tada sam dobio i prvu kritiku koju ljubomorno čuvam u svojoj bibliografiji, i odlučio da treba da nastavim da radim ovaj posao. Završio sam umetničku školu u Splitu, potom sam položio prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu i posle pet godina završio studije kod profesora Antuna Augustinčiča. Uz tu sreću da sam bio kod njega na klasi, imao sam i posebnu privilegiju da nam je crtanje predavao majstor tog posla Krsto Hegedušić. Zahvaljujući njihovoj preporuci dobio sam jednogodišnju francusku stipendiju, ali sam uz veliku pomoć svog prijatelja, slikara Bate Mihailovića, ostao još tri-četiri godine u ovom gradu.”

Tome Serafimovski ne obraća mnogo pažnje na svrstavanje svoje umetnosti, na to da li je to realizam koji će on menjati u ekspresionizam, akademizam, impresionizam, kubizam... Tvrdi da je sve to samo odraz velikog znanja, a za njega je oduvek bilo najvažnije da zna dobro da crta:

“Kad god bi me poredili sa Augistinčičem, kad god bi u mojim delima prepoznali nešto od Rodena, ja bih bio veoma zadovoljan. Život je suviše kratak da bih se bavio nekim apstrakcijama i instalacijama. Od početka do danas sam ostao veran ovome što radim, a to je čista muka.”

Sa velikim znanjem obrazovanog umetnika Tome Serafimovski govori o svojoj ljubavi prema Fidiji, Mikelanđelu, Donatelu, Meštroviću, Rodenu, Majlu... Najviše voli Augustinčiča koji ga je vaspitavao. Voli li i Henrija Mura:

“Cenim ga. On je abeceda, model koji pokazuje kako treba savladati punu klasiku, savladati formu u slobodnom prostoru. On je eksploziv znanja skulpture, nije on samo apstrakcija.”

Da li mu je u karijeri bio problem što je poticao iz male zemlje, što je ostao u svojoj zemlji da pravi karijeru a ne u nekom od evropskih centara umetnosti:

“Među prijateljima imam običaj često da kažem kako uopšte nije bitno gde je čovek rođen, već za gde je rođen. Nebitno je da li će moj atelje biti u Skoplju, u Beogradu, u Zagrebu ili u 16. arondismanu u Parizu. Bitno je šta ja radim u tom ateljeu. Ako imate dobru skulpturu, ona je jednako dobra u Skoplju, Londonu i Parizu. Uvek mi je smešno kada me neko u Skoplju predstavlja nekome rečenicom: “ovo je naš najveći vajar”. Zamislite, veliki vajar u velikoj zemlji... Velika sredina, veliko priznanje, prosto da uživam. To su one glazure koje ne volim i ne prihvatam. Ja sam umetnik sa Balkana, to je moje tlo. Sudbina južnih Slovena je jedna, mi nismo duhovna sirotinja već duhovno bogati ljudi i ja sam ponosan što sam Balkanac jer potičem sa najbogatijeg duhovnog i kulturnog poluostrva na planeti. Ja se u Beogradu osećam kao u kući, a ne kao kod kuće. Tako je i u Zagrebu. U Zagrebu sam uvek branio Srbe, a u Srbiji sam branio Hrvate. Jedino je tako bilo moguće da dobro živimo jedni sa drugima.”

Nije mu žao nijedne skulpture koja je napustila neki od njegova tri ateljea, pogotovu ako je otišla na pravo mesto, jer umetničko delo treba da služi ljudima. Ima u svom vlasništvu 350 skulptura u bronzi i oniksu i voleo bi da ostanu kao njegovo zaveštanje. Na pitanje kako izgleda danas prodati skulpturu, koliko oseća sav problem umetnosti kao biznisa, odgovara:

“Iskreno sam zahvalan svom dragom Bogu koji me usmerava, čuva i štiti, jer da njega nema ja bih možda i pogrešio. Osvojio sam nekoliko jugoslovenskih i republičkih konkursa, i to sve do svoje 55. godine. Posle tih godina bespredmetno je dokazivati se tom vrstom kompeticije. Mene zanima da prodam skulpturu stoga da bi ona završila na nekom dobrom mestu, pre nego da bih dobio veliki novac. Naravno, ni to nije nevažno jer od nečega treba živeti, a ja, recimo, plaćam tri asistenta koji rade u mojim ateljeima.”