Učinak gubernatora

Odluka Sorena Jesena-Petersena da se ranije povuče sa položaja šefa UNMIK-a nameće dva pitanja. Prvo, koliko je svaki od dosadašnjih šest predstavnika UN doprineo odvajanju Kosova i Metohije od Srbije i tako utro put nezavisnosti pokrajine? Drugo, zašto Jesen-Petersen odlazi praćen nagađanjima, kad je mogao, uz još malo strpljenja, da bude ispraćen lovorikama?

Ako se izuzme prvi šef UNMIK-a, Brazilac Serđo Vijera de Melo, koji je spadao u taktične i obzirne diplomate, kakvi su nekad upućivani u mirovne misije UN, svi ostali su se na Kosovu ponašali kao gubernatori, sa dozom arogancije prema Beogradu. Svi su bili iz Evrope i svi, sem jednog, iz zemalja NATO.

Posle Vijera de Mela, koji je na dužnosti ostao nekoliko meseci i koji će kasnije tragično poginuti u Iraku, prvi pravi gubernator Kosova bio je kontroverzni francuski borac za ljudska prava Bernar Kušner. Bilo je to vreme dok je Slobodan Milošević još bio na vlasti u Srbiji, pa su odnosi između UNMIK-a i Beograda bili nikakvi. Tačnije, Srbija je bila tretirana kao kažnjenik, a egzodus 200 000 Srba sa Kosova Kušner jedva i da je pokušao da zaustavi. Svaki administrator UN bio je kasnije, u većoj ili manjoj meri, odgovoran za nastavak i bespovratnost tog procesa. U oktobru prošle godine norveški diplomata Kai Eide, koji je bio na Kosovu u misiji istraživanja po nalogu Kofija Anana, ustanovio je da progon i iseljavanje Srba nisu ni prestajali i da je proces njihovog povratka “zaustavljen”.

Kušner je, inače, počeo da gradi prve institucije u protektoratu. Nije se odlikovao ni sistematičnošću ni taktom. Bio je vrlo blizak sa bivšim šefom OVK Hašimom Tačijem. Nedorastao velikom poslu zavođenja reda, povukao se posle deset meseci, kivan i na UN, i na Francusku, i na UNMIK, a ponajviše na Srbe i Srbiju.

Danac Hans Hekerup preuzeo je dužnost šefa UNMIK-a posle pada Miloševićevog režima, pa je bio prvi koji je, makar i protokolarno, sarađivao sa Beogradom. Uspeo je da privoli Srbe da glasaju za kosovski parlament. Pokušao je da stane na put organizovanom kriminalu, ali je posle manje od jedne godine digao ruke od svega i napustio Kosovo “iz porodičnih razloga”. Ostao je upamćen po spretnosti u porodičnom biznisu: sam je dobro zarađivao, a u administraciji UNMIK-a našao je posao ženi i dvojici sinova iz prvog braka.

Nemac Mihael Štajner je najduže bio na dužnosti (više od dve godine) i imao najzapaženiji učinak. Formirao je prvu kosovsku vladu i doveo Rugovu za predsednika. Odlikovao se samovoljnošću i nije mnogo mario za odredbe rezolucije UN 1244, na šta su se kosovski Srbi najviše žalili. Nije ostvario decentralizaciju koju je Srbima, pred izbore, bio obećao. Kako je u njegovo vreme parola Zapada bila “standardi pre statusa”, prenosio je neka od ovlašćenja UNMIK-a na kosovske institucije, forsirajući slabo pripremljenu tranziciju. Bio je veliki prijatelj Albanaca, čak se i oženio Albankom.

Wegov naslednik, Finac Hari Hokeri, ostao je upamćen po tome što nije uspeo da spreči najveću tragediju kosovskih Srba od dolaska UNMIK-a i NATO-a – martovski pogrom 2004. Da nevolja bude veća, nije kasnije ni uzroke pogroma istražio, a ni krivce priveo pravdi. Malobrojni Srbi su posle toga napustili kosovske institucije. Wegov mandat je simbolizovao nemoć i UNMIK-a i NATO-a ne samo u upravljanju Kosovom, nego i u primeni nekih od najvažnijih proklamovanih demokratskih standarda kao što su vladavina prava, stvaranje multietničkog društva, zaštita manjina, bezbednost i sloboda kretanja.

Najzad, Soren Jesen-Petersen je, u atmosferi koja nije bila raščišćena ni mnogo poboljšana posle martovskog pogroma, preuzeo na sebe najteži deo posla: da ubrza put Kosova ka nezavisnosti, sledeći nalog Vašingtona da se “standardi i status” tretiraju uporedo. Iako su svi njegovi prethodnici, u većoj ili manjoj meri, imali više razumevanja za Albance nego za Srbe, niko kao on nije bio tako javno proalbanski nastrojen. Promovisao je Agima Čekua, a Ramuša Haradinaja je, u inat Karli del Ponte, nazvao svojim prijateljem. Otvoreno je poželeo Albancima nezavisnost Kosova već do kraja ove godine.

Otuda je malo verovatno da se on prerano povlači sa dužnosti zato što je prinuđen, jer, eto, štiti haške optuženike. Mnogo je verovatnije da on dobijene naloge smatra ispunjenim i svoj posao već okončanim. Očigledno je da ne predviđa uspešan ishod bečkih pregovora između Srba i Albanaca i da je uveren da će odluku o statusu doneti Savet bezbednosti UN. Do tog vremena njegove nadležnosti se umanjuju i svode na papirologiju, a ono što je bila njegova odgovornost pada u zasenak pred odgovornošću koju će na sebe preuzeti jači i moćniji. A što se Albanaca tiče, njih je zadužio kad je spasao Haradinaja, ustoličio Čekua i otvoreno se založio za nezavisno Kosovo.