Sa Kišom na Pigalu

Pored izuzetnih koncerata, Beogradu se ovih dana dogodila i značajna, retrospektivna izložba Cileta Marinkovića (1947), “čupavog momka sa asfalta”, jednog od najautentičnijih ličnosti srpskog slikarstva. Pored profesionalnih pomaka koje je učinio, Cile je razbio i stereotip o umetniku – usamljeniku, koji je izvan sveta i dešavanja. Nijedan slikar pre njega, u toj meri nije bio prisutan u javnom životu. Umetnik koga Cile prezentuje je moderan, socijalizovan, elegantan, hedonist. Pojavivši se na krilima seksualne revolucije, Cile Marinković je svakako jedan od značajnih aktera modernizacije našeg kulturnog prostora. Ovaj omiljeni slikar Beograđana, u poslednjoj deceniji živi i stvara u Parizu.

BITLOVI I STONSI: Da krenem od samih početaka, a to je bilo davno, još krajem pedesetih. Moj profesor likovnog, Momčilo Mirčić bio je apstraktni slikar; dolazio sam u njegov atelje na velikom krovu Trga Republike 5, liftom do kraja pa još nekim stepenicama. Bio sam fasciniran onim što radi, pomagao mu, prao četke pod jednom hladnom česmom, a ponekad bih mu maznuo neku boju. Kad bih dolazio s kišobranom, onda boja samo nestane u njegovoj utrobi. Tu sam napravio svoje prvo ulje na platnu: jedan porušeni grad s nekim mostom. Kad sam pravio drugu monografiju, tragao sam za njom, bezuspešno. Onda se događa jedna saobraćajka, koja je mnogo uticala na moju odluku da postanem slikar. Naime, trenirao sam fudbal u pionirima OFK Beograda, kad je pijani motociklista uleteo na igralište i pokosio me. Bio sam okovan gipsanim gaćama na Dečjoj klinici, i odlučio sam da postanem slikar. U toj bolnici dogodilo se moje definitivno opredeljenje za slikarstvo. Prelomni trenutak! Tako su nastale “slike iz belih soba”; to je moj prvi ciklus, poklanjao sam ih medicinskim sestrama i lekarima. I oni su ih voleli. Izbio je moj dar, iz tog gipsa. Još uvek srećem doktora Branka Radulovića, ima 90 godina. Wemu sam poklonio sliku “Riblja svadba”, pamtim je.

Moja majka ima izvesno rusko poreklo, Čerevicki; jedna od njenih sedam sestara, Olga, često je putovala u Moskvu i odatle donosila “Oganjok”, gde su bili predstavljani veliki ruski slikari: Šiškin, Šagal, Maljevič. Sećam se Kolesnjikovljeh “Breza”. Tolstoj, kad opisuje devojku, kaže: “Wene ruke, kao mlade breze”. Ali, još značajniju stvar u mom životu, u odnosu na ovu tetkinu misiju, imao je moj otac Marko. Bio je poštar u paketarskoj službi, imao je svoj teren na Dedinju. Svima je pričao da ima sina koji slika, i davali su mu strane časopise iz umetnosti. U njima sam video radove Endija Vorhola, Oldemberga, Raušemberga, Toma Venselmana, koga sam kasnije upoznao u Parizu, u galeriji koju drži Miteranov unuk. Redovno sam pratio te časopise, koje mi je otac donosio. Klasici me nisu zanimali, osim što sam voleo da gledam Šagala, Lotreka i balerine Edgara Degaa, kako lebde kao nekakve vinske mušice.

Moma Mirčić je otišao u Pariz i tamo počeo da se bavi nekim biznisom, a ja upisujem Akademiju i posećujem atelje Radivoja Lale Subotičkog, šarmantnog vajara koji nije vadio pljugu iz usta. I družio se s mladim ribama. Znate, osećalo se u vazduhu to oslobađanje od gotovo svih stega, stereotipa, gluposti. Bio je to početak seksualne revolucije. Mislim da nit seksa još uvek spaja sve moje cikluse! To je vreme kad je Beograd odisao šarmom, vreme Trdže, šuškavaca, Elvisa, “Bitlsa”, Čabi Čekera, “Stonsa”, koje mnogo volim. Moji prijatelji, većinom rasuti po svetu, tada su se podvajali između “Bitlova” i “Stonsa”.

Imao sam 19 godina kad sam otišao od kuće, iznajmio sam stan u centru. Bulbulder, u kome sam živeo, bio je daleka periferija. Dok prođemo Cvijićevu koloniju, satima smo se spuštali u grad. Leti, kad smo se vraćali s reke, vukli smo neke vodene bambuse, i prodavali ih po gradu. Imali smo i žurke na Novom groblju, tamo na sredini gde je onaj orao, bila je naša oaza. U to vreme patrolirali su noćni pozornici, pa je bilo zezanja. Samo se čuju pištaljke, mi bežimo, cepamo pantalone preko nekih plotova – sa radošću se prisećam toga. Dakle, 1966. imao sam svoju prvu izložbu, i upisao sam Akademiju, u klasi Koke Mihač Srbinović, jedne fine slikarke.

CRVENI UNIVERZITET: Pop-artu me je privukla neverovatna sloboda: mogao si da kolažiraš peglu, češalj, pepeljaru, konopac. Da koristiš lepkove, paste. Pogotovo, mnogo sam voleo da pravim asamblaže s kutijicama, sa sprejevima, lepkovima; nalazio sam ih na buvljaku, one male kutijice, kao kućna apoteka, u koje ubacujem stare satove, tiplove, zanimljive ključeve ili male porcelanske lutke. Onda to lepim, kombinujem, pravim neko svoje delo. Uzor sam imao u Kornelu; u toj velikoj ekipi nema više živih. Izumrli su, kao neka retka vrsta. Uvek mi je bilo neverovatno – kako jedan Dali može da umre? Qudi koji su prevazišli svoje fizičko postojanje!? Takođe, nestalo je mnogo ljudi koje sam upoznao u Parizu, sa kojima sam se družio, koji su veoma uticali na moje formiranje: DŽozef Kornel, Polok... Kada je video moje radove, Tom Venselman mi je rekao da imam dodira sa Vilijamom de Kuningom. Mada, ja nisam znao za te njegove radove.

Na Akademiji sam bio malo na ivici noža. Drugi studenti su slikali po uzoru na klasike, svi su došli iz nekih umetničkih škola. Moje slikarstvo nije pripadalo važećem akademskom mišljenju. Jeste to bila slika na štafelaju, samo je moje mišljenje bilo mnogo modernije. S jedne strane bili su konceptualisti, s druge tradicionalisti – ‘ajde da kažem da sam bio između njih. Kao mlad student, na Oktobarskom salonu sam konkurisao sa “Prolaznicama”, kasnije je po njoj Mića Popović napravio svoje “Prizore”. Odgovorno to tvrdim. Bio je u žiriju, sretnemo se u Rovinju, ja ga pitam: Mićo, da li je prošla moja slika? – Jeste, rekao je, fantastična je!

Posle prelazim kod Srbinovića; stalno je nametao svoje, a voleo je i žene. Uvek je u ateljeu imao votku i banane. Takvo je bilo vreme! Nije voleo da studenti izlažu, a ja sam tada, ‘68. izlagao. Onda je krenula studentska frka, sa Qušom. Sve je buktalo. Dolazio sam u Kapetan-Mišino zdanje, kad je Mićun držao govore. Tada je bio šlang tip. Sa teleprintera sam iscepao papir, na kome je Broz poručivao: Treba stati na put toj huliganskoj masi, koja želi da uništi našu revoluciju, i odneo Mićunu. Sedeli smo kao fakiri, ispred fakulteta. Bio je vreo asfalt između Vasine i Kolarčeve ulice. Crveni univerzitet! Tada sam naslikao “Zaustavljene”, sliku koju veoma volim. Čak sam razvukao ogromno platno, i na njemu nacrtao zvezdu koju sam isekao, tako da je to bio jedan bilbord. Skinuli su ga sa prozora, vrlo brzo.

BREND: Nismo znali značenje reči brend, jebi ga, ali još za vreme studija pravio sam izložbe koje je otvarao Lola Đukić; učestvovao sam u “Kosi” – kad je gospodarica “Ateljea” bila Mira Trailović. Pa me je Arsa Jovanović uglavljivao u svoje drame, pa sam statirao u Narodnom pozorištu... Samo sam želeo da se negde umuvam, budem prisutan. Čak mi je Zoran Radmilović dao ulogu u “Radovanu”, koga je on režirao; izlazim u čizmama, sa štafelajem i počinjem da slikam pred prepunim gledalištem. Imam svojih pet minuta, slikarskih. Kasnije sam sve te crteže poklanjao, ubacivao ih u poštanske sandučiće, ostavljao ispod otirača. Stari staklorezac, kod “Zagreba”, na gomile je kupovao neke moje “pevce”, bio sam pun k’o brod. Tada su slikari išli u džemperima, a meni je keva peglala košulje iz Trdže. I, još sam na časove odlazio taksijem.

NA PIGALU: Beograd je bio kotao zanimljivih ljudi. Kako mogu da se ne setim Qubiše Jocića, nadrealiste! On je bio sve: filmadžija, pesnik, slikar. Poznata je njegova slika, koju je napravio dok je jahao: konj kruži oko platna dok on baca boju. Svi su ga doživljavali kao genija. Wegova poslednja žena Gordana, bila je sa mnom na Akademiji. Sretnem ih na ulici, kad su se vraćali od njenih. Qubiša, kaže: Bežimo od matoraca! A, on stariji, ne samo od ćaleta i keve, nego i od njenog dede.

Dobijam državnu stipendiju, i odlazim u Pariz. Prethodno se dešava značajan momenat: sliku koja je nagrađena šalju na internacionalni festival umetnosti, a u žiriju su: Di Bife, Šagal i Verden. Dobijam nagradu, koja je u ravni “Zlatne palme” u Kanu. I, ona mi omogućava boravak u Francuskoj. Odmah sam pravio izložbu, i upoznao silan svet. U to vreme dolazi i Kiš, s kojim se družim noću. Imao je prijatelja, pesnika Jezdimira Vasiljevića, nekoj bakuti noću je šetao pse. Tako da smo imali problem: morali smo često da izlazimo iz lokala do vrata, da proveravamo šta je s njima. Jednom smo Pekiću pisali kartu, koja je nestala. Ispostavilo se da ju je sažvakao jedan od tih pasa.

Kiš se zezao, voleo je da svira gitaru, uvek sa cigaretom, koje su ga i uništile. Eto, mogu da kažem da je voleo moje slike i crteže, i moje priče. Pariz je bio atraktivan: Dalida, Klo Klo, DŽoni Holidej. Neko moje milje odavde, preneo sam tamo: sa tim ženama i iscerenim travestitima, s onim volujskim očima. Mnogo slika napravio sam dok sam živeo na Pigalu, jer sam modele gledao kroz prozor. Tu je i Lotrek napravio svoja najbolja dela. Čak je neko od francuskih kritičara, zaključio da sam ja moderni Lotrek.

U stvari, bio sam blizak nemačkom ekspresionizmu – Diks, Bekman, Nolde. Kad sam u Parizu video Kirknerove “Balerine”, shvatio sam da imam vezu s njima.

Susret s Dalijem, koji provlačim u nekim pričama, bio je veoma zanimljiv. Izlagao je svoju sliku u hotelu “Maris”, blizu trga Konkord. Ceo jedan sprat bio je ispunjen njegovom “vojskom”, čitavo jedno pozorište, neka putujuća ludnica. I Gala je bila tu, okružena “malim anđelima”. Izlagao je samo jednu sliku za kolekcionare, bila je smeštena u nekoj kutiji-kabini, zvala se: “Dalijeva ruka u obliku oblaka skida Gali zlatni veo, sa anđelima, daleko iza sunca”. Bio je već u ozbiljnim godinama, zapamtio sam ljubičaste pege na njegovim rukama. Došao sam sa prijateljicom Violetom Stoberskom, vrsnim fotografom, prišao sam Daliju i predstavio se: Cile! On je klimnuo glavom i rekao: Čile! – No! Cile – Gali! Dali – Gali! Kad je shvatio da želim da se slikam s njim, rekao je: Ne pada mi na pamet!

Sa rediteljem Borovčikom, genijem seksualnosti, pravio je svoje omnibuse – “sudare tela”, sa Palomom Pikaso, upoznao sam se na Šanzelizeu, gde je imao studio. Sa sobom je stalno vukao dve mulatkinje, a to je bilo u vreme kada je “Fukec” bila elitna i skupa kafana, u koju dolaze samo najveća imena. Jednom me je ostavio s njima a ceh je bio paklen. Morao sam da otrčim u stan po dve svoje slike, da bih regulisao račun. Naravno, ove dve odmah su zbrisale. Nisam bio mnogo svestan koliko mi je tada super krenulo. Već posle dva meseca imao sam izložbu, pa sam izlagao na grupnim izložbama, sa Matom Šloserom, sa Lindorfijem, sad su to velika imena. Ništa strašno značajno, ali dovoljno važno jer tamo hiljade slikara iščekuju svoju malu šansu. Prihvatili su me, dobio sam kritiku Žana Leskura, sa naslovom: “Cile u Parizu”. Onda je moj otac umro, i ja sam se vratio.

MOJI NEPRIJATELJI: Ovde dobijam neprijatelje u kritici, neki i danas kažu: Ogrešili smo se o Cileta! Opet, Jaša Denegri, koji je samo zavirivao na moje izložbe, nikad nije došao na otvaranje, poziva me da izlažem na Salonu. Jer, sredinom 70-ih pojavljuje se Bonito Oliva, koji je stvorio italijansku transavangardu. Ja sam se pravio lud, nije me naročito pogađala negativna kritika tradicionalista, mada je bilo nekih uboda koji su me boleli. Potpuno protiv pravila, često sam pravio izložbe. I, po 10 godišnje, što je nekima veoma smetalo. Kad sam 1986. dobio poziv da predstavljam Jugoslaviju na velikoj izložbi Uneska, nastali su veliki problemi. Postojao je republički ključ: prvo je trebalo da bude delegiranje, žiriranje, svaka republika ponaosob, pa svi zajedno. I, tada, jedan političar, Paramentić, meni kaže: To je pristrasno, da ti odeš tamo – mi to ne možemo da propratimo! Jedva, nekako, uspem da odem, i moja slika dobije centralno mesto na izložbi.

VELIKA KRIZA: Imao sam utisak da ovde više nemam šta da tražim – ni sa svojim slikarstvom, niti sa načinom života. I to je razlog mog definitivnog odlaska u Pariz, sa porodicom, 1993. Mada, praktično nismo ni otišli, stalno smo ovde i tamo. To je moje “veliko studijsko putovanje kroz noć” – stalno nešto vučem, švercujem svoje slike. Sve je to revijalno, amaterski… I, ne znam kako i dokle ću tako. Znate, ovde niko nikada nije stao iza mene! Doduše, Pariz daje podršku umetniku, tamo je to nekako prirodno. Atelje u kome živimo dobio sam od Ministarstva za kulturu Francuske, 1997. – 120 kvadrata, 18. sprat, gledam na Ajfelovu kulu. Odmah sam se tamo uključio: ‘93. jedna izložba, ‘94. dve… Prošle godine imao sam divnu izložbu, u “Oranžer d’šato”. Definitivno, ja sam i njihov umetnik. Istina je da je i tamo velika kriza, posebno od prošle jeseni, kada su počeli nemiri. Za umetnike je sve teže.

Ovde ima mnogo mešetarenja na tržištu slika; napravio se veliki krug preprodavaca i oni prave pometnju. Opet, klan nekih mojih drugova, koji su sada u velikim parama, još uvek nema sluha da ulažu u slikarstvo. Ima i jedan krug nekih “divljih” ljudi, koji opremaju prostore bogatih. Ima i mnogo falsifikata, sad me je zvao jedan galerista, dao mi je adresu čoveka koji mu je doneo “moju” sliku. Nedavno sam video jednu “svoju” sliku, na njoj žena ima lokne, koje ja na slikama nikad nisam stavljao. Ovde to nije uspeh za živog slikara, to što ga falsifikuju. Ovde to samo može da obori cenu njegovim slikama.