Bruka i bes

Puno je Srba u sredu stiglo u Minhen, ali nešto su utučeni i nije im do pesme. Kao da smo već ispali sa Svetskog prvenstva u fudbalu, kao da se jedino nadaju da ćemo izbeći još jednu bruku. Srpski se u centru grada čuje na svakom koraku, samo, razgovori su tihi i nema onih samouverenih dobacivanja lepuškastim prolaznicama i protivničkim navijačima, i nema skandiranja. Što se fudbala tiče, tek pokoja, i možda će samo nove ture piva pre večernje utakmice sa Obalom Slonovače popraviti raspoloženje...

Samo nekoliko dana ranije, prošlog petka u Gelzenkirhenu, potpuno drugačije. Ulica i po koja čini centar ovog grada orila se od navijanja Srbiji. Nemci se smeškaju i otpozdravljaju, a Turci – prodavci piva, kobasica i suvenira – zadovoljno trljaju ruke. Sa Argentincima slikanje za uspomenu. Ispred stadiona – prelepa Šalke arena, jedino vredno pomena u Gelzenkirhenu – gužva kao da igraju dva ozbiljna tima. Atmosfera se zagreva, pesma navijača i pred prvim i pred drugim prstenom obezbeđenja. Pretresi su ovlašni, ali se ulaznice proveravaju na automatima sa senzorima; čujemo, prethodno su u Lajpcigu otkriveni falsifikati. Pesmu navijača pred kapijama stadiona raspaljuje huk koji se čuje sa tribina. “Srce na teren...”

Nemački policajci zaustavljaju dva momka u belim majicama, s natpisom Serbian hero i preslikanom crno-belom fotografijom. Policajce zanima ko je to; da nije Slobodan Milošević? Za onoga ko ne ume da prepozna fotografiju spreda, na leđima je i potpis – Dragoslav Jevric Fan Club. “Hteli smo da pokažemo ko treba da bude srpski heroj, a Dragoslava smo baš odabrali zbog tog lepog imena Dragoslav”, objašnjavaju Duško i Siniša.

Kad smo već kod srpskih heroja, u Minhenu ćemo nekoliko dana kasnije videti i još jednu majicu sa takvim natpisom. Samo, na fotografiji nije Dragoslav Jevrić, nego Ron DŽeremi, čuveni porno-glumac iz osamdesetih.

Naša zabava trajala je do šestog minuta a navijanje (za Srbiju) sve do trećeg gola. Onda je krenulo psovanje, a posle.

Na tribinama posle debakla ostaje da sedi tek nekolicina, ubledelih, lica u šakama. Marko je u Gelzenkirhen, preko Lajpciga, stigao iz Australije. Ima ih koji su potegli i iz Kanade. O srbijanskim Srbima, koji su se za put do Nemačke većinom ispružili više nego što su dugi, da i ne govorimo. “Kako ih (fudbalere), onda, nije sramota? Nisu obrukali samo sebe nego i sve nas. Krivi su i savez, i selektor, i igrači. Tim redom. Nisu ljudi dali i poslednji dinar iz džepa da bi gledali Savu Miloševića, Mateju Kežmana ili Mladena Krstajića, nego da bi navijali za Srbiju. Treba im...” Tako, nepovezano ali sasvim jasno, govori Marko iz Australije, a besan je, besan toliko da mu suze izbijaju iz očiju. U žaru bruke i besa, neko predlaže i da se kolima ide za Bilerbek, u bazu “plavih”, i da im se tamo sve kaže u lice. Ali ko zna gde je Bilerbek, i ko im, u stvari...

Na izlazu iz stadiona, srećemo i nekoliko beogradskih političara, što bivših, što sadašnjih. Smeškaju se i merkaju VIP roštilj pored obližnjeg hotela; dok se spuštamo niz breg na drugu stranu, prema stanici tramvaja, razmišljamo o tim osmesima. Izgleda da je njihova perspektiva ponešto drugačija...

Ali, nije sve baš toliko loše. Zbog potopa u Gelzenkirhenu, srpski navijači postali su hit. Čista egzotika, kao Kostarikanci ili Trinidađani, Tobažane da i ne spominjemo. Odakle ste? Iz Srbije. Aha... Sledi osmeh koji je mešavina podsmeha i sažaljenja. Ili, kaže plavokosa Elza, “navijala sam za vas”. Lepo od tebe, Elza. “Uvek na svetskom prvenstvu navijam za gubitnike.” Uh! Nije lako sa pristojnim osmehom istrpeti ove udarce na ego. Znaju li fudbaleri kroz šta sve prolazimo?

Ostatak fudbalske Nemačke – a Nemačka je sada cela fudbalska, sve sa “svetom u gostima” – nastavlja da se zabavlja i da navija. Iskićen je zastavicom skoro svaki automobil, svaki bicikl. Kad se ide na pijacu, nosi se makar traka oko ruke u bojama Nemačke. I kelnerima, na obrazima, crno-crveno-žuto. Uveče na vestima, fudbal prva vest. Naslovne strane novina. Fudbal je svuda. Po kafićima i restoranima, pa i onim koji deluju da su inače za intimne večere udvoje, ogromni televizori i video-bimovi. Televizori istaknuti i u bankama i prodavnicama. Ono nekoliko restorana što su rešili da se ne obaziru na prvenstvo, gde nema televizora, prazni. Tek poneki par drugarica sedi uz kafu, ali ovde i žene gledaju fudbal. Gazdarica pansiona nadomak Minhena – postarija, jedra gospođa – jutros uz doručak komentariše jučerašnju pobedu Nemaca nad Kostarikom. Ne razumemo baš sve, ali govori sa puno strasti.

U Berlinu naročito, ali i ovde u Minhenu, gradom špartaju grupice navijača gotovo svih reprezentacija. Susreti su veseli, uz zajedničko navijanje ili natpevavanje; u ponedeljak uveče, u berlinskoj Oranienburger štrase, jedni do drugih navijači Nemačke (naravno) i Ekvadora. Piju i pevaju, svako svoje pesme. Sledećeg dana igraće jedni protiv drugih. Pa im priđe i nekoliko Meksikanaca i jedan usamljeni Tunišanin, i svi zajedno pevaju “kampeone, kampeone...” Silna buka privlači policiju, ali posla za njih nema. Fudbal je ipak samo dobra zabava, pa i prilika za nova poznanstva. Koliko često ćete i pomisliti na Kostariku ili Ekvador, a kamoli doći u situaciju da popričate s nekim odatle, gde god to bilo? I videti da su i oni oduševljeni Mesijem ili Ronaldinjom kao i vi, a da i njih jednako boli poraz svog tima...

Pa i naši su navijači u Minhenu, da li zbog piva ili ko zna zašto, počeli to da shvataju, i zabava počinje. Uostalom, nabavljene su karte za čuvenu Alijans arenu, nabavljene nemačke vize, skupljene pare za put i smeštaj. Pa što, onda, da se sve to ne iskoristi? Zašto kvariti provod zbog onih 11 na terenu? Ali, upravo od njih zavisi da li će se zabava produžiti i posle utakmice, ili nam slede nova bruka i novi bes.