Sve izbeglice u Srbiji preseliti u Rusiju

Novi Beograd u Rusiji, teza iz fantastičnog romana Jelene Čudinove o kojem je nedavno pisao NIN, mogla bi postati realnost ukoliko se ostvare planovi koje namerava da predloži Državnoj dumi Rusije Natalija Naročnicka, potpredsednica Komisije za odnose sa inostranstvom i predsednik Fonda za istorijsku perspektivu, doktor istorijskih nauka, autor brojnih knjiga o spoljnoj politici Rusije.

- Državna duma Rusije spremna je da podrži odlučno delovanje države u rešavanje balkanskog pitanja. U paketu mera za pomoć Srbiji morala bi se naći i ponuda Rusije da prihvati sve izbeglice iz Srbije koje to žele. To je racionalan postupak koji ne protivureči ničijim interesima. Ako se posmatra sa čisto utilitarnih pozicija, on potpuno odgovara onima koji donose odluke krajnje racionalno, mada ja nikad ne mislim u čisto racionalnim kategorijama. To je srodna civilizacija, sličan mentalitet, nema nikakvog antagonizma u kulturi, tradiciji, veri i zato je velika mogućnost integracije uz potpuno očuvanje samobitnosti, što bi, naravno, Srbi želeli. Tu treba imati u vidu i naše demografske probleme, u Ruskoj Federaciji se broj stanovnika smanjuje za oko 800000 godišnje, a natalitet raste samo kod neslovenskih naroda. Da i ne govorimo o tome da u uslovima globalizacije dolazi do gubljenja nacionalnog i kulturnog identiteta i da na to ne treba zatvarati oči. Dakle, ideja o preseljenju izbeglica u Rusiju pozitivna je sa racionalne tačke gledišta, ali i sa moralne. Rusija ima moralnu obavezu, ona ima istorijsku odgovornost da ne dopusti da Balkan postane rejon za uništavanje Slovena. Devedesetih godina napravljena je ogromna strateška greška kad je Rusija, zaokupljena svojim problemima, prestala da posvećuje pažnju događanjima na Balkanu.

Može li Rusija, koja još uvek nije rešila sve svoje socijalne probleme, da primi tako veliki broj ljudi i obezbedi im normalan život?

- Rusija je ogromna zemlja i u stanju je da primi veliki broj izbeglica. U istoriji je bilo nekoliko slučajeva da su se uz carsku dozvolu velike grupe doseljavale u Rusiju. Obično su prva dva pokoljenja uspevala da sačuvaju svoju tradiciju, ali su se kasnije potpuno utapali u ruski narod. Otuda su se u Rusiji pojavila prezimena Miloradović, Vasojević... Mislim da čak možemo za to da tražimo novac od EU. Oni ne znaju šta da rade s tim izbeglicama, a problem je nastao pre svega zbog pogrešne politike Zapada. Ako Rusija to preuzme na sebe, mogu joj biti samo zahvalni.

Naravno, to treba dobro organizovati, to je veoma ozbiljna tema i treba je pripremiti na humanitarnom, etičkom i praktičnom nivou istovremeno. Za to je potrebno nekoliko godina. Treba obezbediti ljudima da ponesu delić svog života, maksimalno im olakšati moralnu stranu tog gubitka, pripremiti da budu dobro prihvaćeni, da im se obezbede normalni uslovi za život. Rusija ima mnogo teritorija gde se mogu naseliti srpske izbeglice. Mada, mora se priznati, nema onako povoljnu klimu kao Balkan.

Da li ste razmišljali kako će to prihvatiti Srbija? Ona bi morala da se odrekne sopstvenog naroda...

- Dajte da vidimo. Nije prijatno – da, ali to je realnost. Nije u redu dopustiti da ti ljudi stradaju samo da bi se sačuvao obraz. Niko ne kaže da ih Srbi odbacuju; prosto, država nema realnih mogućnosti da im pomogne. U Srbiju se u poslednjoj deceniji doselilo nekoliko stotina hiljada izbeglica. To je za tako malu zemlju ogroman broj. Naravno, neće svi hteti da se sele. Ali, onima koji to budu želeli, treba maksimalno olakšati situaciju i omogućiti im da u Rusiji nađu drugu domovinu.

Da se vratimo moralnoj strani problema. Zašto smatrate da Rusija ima moralne obaveze prema Srbiji?

- Zato što smo i mi krivi za tragediju Srbije, njena tragedija bila je eho tragedije raspada naše zemlje. Stabilnost na Balkanu uvek je zavisila od snage Rusije. Teško je čak i zamisliti da se moglo desiti s Jugoslavijom to što se desilo da je postojala jaka ruska država, nije važno da li carevina ili jak SSSR, ili bilo koja jaka geopolitička jedinica na teritoriji istorijske Rusije. Posle raspada SSSR-a počelo je takmičenje za rusko nasledstvo, za sfere uticaja, za sve. Naravno, mi smo krivi što smo dozvolili da učešće Kozireva u svemu što se dešavalo na Balkanu da Zapadu legitimitet, omogući stvaranje fantomske svetske zajednice. Faktički, na Rusiju je tada vršen jak pritisak, ona se tobože suprotstavljala, ali rezultat je bio takav da u rešavanju problema na Balkanu nije bilo nikakvog ruskog uticaja. Bombardovanjem Jugoslavije okončana je epoha međunarodnog prava i inaugurisan princip rešavanja problema silom. Uz to, Zapad je stao na stranu kosovskih Albanaca. A kosovski albanski terorizam je najopasniji oblik terorizma jer je njegov cilj promena granica. Amerika ne mora da brine mnogo o tome jer je daleko, ali Evropa je u opasnosti. Zato ja uvek na zasedanjima Saveta Evrope podsećam na tursku opsadu Beča. A Turcima pričam da se ionako mnogi s podozrenjem odnose prema njihovoj želji da uđu u EU. Šta će tek biti ako albanski faktor postane tako moćan! Zato, opreznije s tim. Ne sme se žuriti sa rešavanjem kosovskog problema.

Međunarodna zajednica, ipak, žuri. Govori se da do kraja godine problem mora biti rešen. I ne baš na štetu albanskog faktora...

- Nedavno je Putin izjavio da će, ako Kosovo dobije nezavisnost, to biti međunarodni pravni presedan. Znači, ako se mogu i dalje cepati krhotine jugoslovenske federacije, zašto se ne mogu drobiti i subjekti federacija SSSR-a, tim pre što postoje pravne osnove i za Osetiju i za Abhaziju. Po zakonu o izlasku iz SSSR-a, svaka savezna republika koja je želela da postane samostalna država morala je da omogući pokrajinama da same, na referendumu, opredele svoju budućnost. Gruzija je taj zakon ignorisala.

Dakle, čim je Putin pomenuo presedan, situacija se promenila. Zapad, a Amerika pogotovu, menjaju strategiju, učiniće sve da Srbi sami pristanu na nezavisnost Kosova. Počeće da im zavrću ruke. Mislim da je u interesu ne samo Srba, nego i cele Evrope da se to ne radi. Ali ne razumeju to svi Evropljani pravilno. Zato Srbija ne sme da popusti.

Zanimljivo je da kad god se govori o odnosima na Balkanu, svi pominju međunarodno pravo, zakone, presedane, a svi su svesni da se u poslednjoj deceniji tamo ništa nije događalo po zakonima. O kojim zakonima se govori ako o sudbini naroda odlučuju međunarodni komesari, a deo države je pod protektoratom? U savremenom shvatanju demokratije zakoni važe za jake, a za male države važi zakon jačeg. Kako, dakle, Srbija može “da se drži” ako je svakodnevno uslovljavaju ovim ili onim?

- Nažalost, tako je. Sila rešava sve u ovom pseudodemokratskom svetu. Činjenica je da je

danas faktor sile sve važniji u međunarodnoj politici, važniji čak nego u periodu hladnog rata kad se sila takođe primenjivala, ali tada niko nije sumnjao da je to narušavanje međunarodnog prava i niko se nije trudio da kaže da to nije tako. To je bar bilo poštenije. Naravno, veoma je teško odupreti se zapadnom uticaju u situaciji u kojoj je danas Srbija. Meni je veoma teško da posmatram situaciju na Balkanu, pogotovu posle otcepljenja Crne Gore. Kada se pogleda karta, jasno je da se albanski faktor širi. Sledeća etapa je Makedonija. Mislim da je strategija muslimanskog faktora – etapno širenje. Najpre Bosna, potom Kosovo, sad Makedonija. Postoji opasnost od kosovizacije Makedonije. Pogledajte kartu – Ohridsko jezero će utonuti u albansko, muslimansko more. A to je slovenski Jerusalim, mesto odakle je počela naša kultura. Potom Crna Gora. U projektu velike Albanije pretenduje se na gotovo 40 odsto Crne Gore i, naravno, na deo Grčke. Dakle, slede veoma ozbiljni problemi i Amerika bi sad morala da uloži ogromnu snagu da obuzda silu koju je odnegovala i iskoristila kao instrument. Time se treba ozbiljno baviti, a oni za to nemaju vremena. Oni su inače skloni da uprošćavaju probleme, a onda, kad sve ode suviše daleko, deluju silom.

Crna Gora veruje da će na ovaj način lakše i brže stići u Evropu.

- Ja s tugom gledam na sve što se dogodilo. Kakva Evropa! Crna Gora ni po kakvim kriterijumima ne ispunjava uslove za ulazak u EU. Ona još nije svesna s čim će se susresti. Bila sam tamo više puta, ali nisam primetila neku ekonomiju. Pretvoriti se u poligon za šverc cigareta, oružja ili narko-trafiking, to baš nije željena budućnost. Male zemlje ne mogu da se odbrane ni od oružanog napada ni od gubljenja identiteta u savremenoj globalizaciji. Male nacije će se pretvoriti u mrtve vitrine u etnografskom muzeju Evrope.

Crna Gora je, za sada, završena priča. Kosovski problem je u fazi rešavanja i Rusija je u poziciji da utiče na konačno rešenje. Upravo smo rekli da u događanjima s kraja prošlog veka Rusija nije mogla mnogo da pomogne. Kako će se sada ponašati na pregovorima o statusu Kosovu?

- Rusija je tek počela da jača i svi moraju znati da ona mora da učvrsti svoju poziciju. Sad joj je veoma teško da aktivno nastupa i zato se maksimalno trudi da odloži rešenje svih onih pitanja koja u ovom trenutku ne može da reši u skladu sa svojim interesima. Najvažnije je ne dozvoliti da se reše na neodgovarajući način. Pred Rusijom je u ovom trenutku organizovanje samita G-8, sve su aktuelnija pitanja Pridnjestrovlja, Abhazije, Osetije, Ukrajine, Gruzije, NATO-a... To je ogromno opterećenje i za rešavanje svakog od tih pitanja, da bi se ostvarili interesi Rusije, potrebno je baciti izazov zapadnoj politici. Rusija još uvek nema toliku snagu da to uradi istovremeno. To je logično. Zato smo mi zainteresovani da zadržimo situaciju tako da se ne donese konačna loša odluka. Tu mislim i na Kosovo.

Sve je očiglednije da Zapad ne želi da čeka da se problem Kosova rešava kad Rusija bude jača. Uostalom, ovo odavno više nije Rusija Jeljcina, ni Kozireva. Mišljenje Rusije je Zapadu veoma važno. Inače je ne bi bilo ni u G-8, ni u Kontakt grupi. Šta će Rusija uraditi ako Zapad odluči da proglasi nezavisno Kosovo?

- Ovde mi je vrlo teško da odgovorim. Mislim da će se Rusija, naravno, suprotstavljati odluci koja ne odgovara poziciji Srbije, ali, ako pragmatično ocenjujem one koji se time bave, moguće je da će se desiti velika trgovina.

Šta Zapad u toj trgovini može da ponudi Rusiji u zamenu za nezavisno Kosovo?

- Mogu da kažu – radite šta hoćete sa Abhazijom, sa Južnom Osetijom... Moram da priznam da je ovo malo cinično nagađanje. Naši konačni interesi nisu da se to dogodi. Zato je logičnije, i ja u to želim da verujem, da će oni koji odlučuju pokušati da odlože rešenje problema. Vreme radi za nas, za Rusiju. To se vidi po histeriji na Zapadu. Mi smo stalno nešto nezadovoljni, čini nam se da ne napredujemo dovoljno brzo, ali na Zapadu počinje prava histerija koja govori o strahu od Rusije. Čak i tajni američki podaci govore da će Rusija ponovo postati velesila i jedino što u tome može da je spreči, jeste demografija. Rusija mora da jača korak po korak da bi izašla iz sistema uslovljavanja. Tek onda će moći da pomogne i sebi i drugima.