Pobuna uz elektrošok muziku

„Diskriminacija između belaca i crnaca, možete samo da urlate i da me razumete. I sve to sranje koje nam daju u novinama i na televiziji. I sva ta masovna glupost koja se svakodnevno uvećava. U poslednje vreme jedna prava budala kaže da hoće da vas strpa u bajbok zbog boje vaše kože koja mu se ne sviđa. Nije važno da li je crn ili beo, zato što on želi krv.” Ne, taj grubi tekst nije potpisao neki reper iz Klišija, 2006. „More Trouble Everyday “ je delo Frenka Zape iz 1966, nastalo posle nereda u getu Vats u Los Anđelesu. Godinu dana kasnije u NJujorku marinci koji su se vratili iz Vijetnama pevaće Boba Dilana. Vikaće „Jedeš jabuku i jebeš vojsku” Ovo je refren koji bi mogli da preuzmu budući veterani iz Iraka. Isto kao i „Talking Vietnam “, a napisao ga je Fil Ohs 1964, i nije bez dodirnih tačaka sa onim što se sada dešava duž naftovoda. „Da ti crveni majmuni nemaju više iza čega da se sakriju/bacili sve ljude u izbegličke logore/ pod ključem, lepo smo ih oslobodili!”

Generacije prolaze, i isti uzroci proizvode iste posledice. Dokaz za to jeste mobilizacija koja je nastala protiv „krstaških ratova” Bušove administracije. „To Washington “, DŽona Melkampa, „We Want Peace “, Lenija Kravica, „In A World Gone Mad “, Bisti Bojs, „Pledge Of Resistance “, Sola Vilijamsa, „Patterns Of War “, Dr Izraela, svakodnevno je spisak umetnika koji se bore protiv „Wargasm“-asve duži, a ovaj dobar neologizam skovao je američki andergraund.

„Klima je nezdrava. Podseća na Nemačku tridesetih godina... nikad nisam bila aktivista, ali sada imam želju da se uključim”. Tako je reagovala Riki Li DŽouns u Patriot ektu. Ako su reči otpora sve češće, kao i kanali kojima se one šire, cenzura je sve jača u medijima koji „propisuju”. „Svi u sećanju nosimo sliku vijetnamske devojčice pod pljuskom napalma. Da li smo videli sličnu sliku tokom bombardovanja u Avganistanu? Prosečni Amerikanac više nema pristupa takvim informacijama, koje emituju samo mreže koje učestvuju u ratu,” primećuje Tom Morelo. Ovaj gitarista je osnovao Axis Of Justice, Osovinu pravde, političku organizaciju koja za cilj ima da pokaže drugu stranu te priče. Internim dopisom MTV je izbacio nezgodne klipove, kao što je „Bum” Sistem of Daun, koji je realizovao Majkl Mur, ili „Bombe iznad Bagdada” Autkesta. Najtipičniji slučaj je poziv na bojkot, ako ne i na lomaču, do koga je došlo posle jedne obične rečenice grupe Diksi Čiks 2003: „izvinite za Predsednika”. Tada na vrhuncu, ova grupa Teksašana koji sviraju čist kantri sada je naglo nestala sa scene.

Majk Led, američki reper koji živi u Francuskoj objavio je devet ploča u poslednjih deset godina. 2004. je sa Indijcem Vixajem Ijerem objavio „In njhat language?“, razmišljanje o bespravnim prostorima kakvi postoje na aerodromima, posle onoga što se dogodilo iranskom sineasti DŽafaru Panahiju, koji je stavljen u sabirni centar pre nego što je izbačen iz Wujorka. Led relativizuje poređenje sa šezdesetim: „Postojao je tada pravi narodni pokret, objektivno slivanje u isti tok različitih pokreta: prava čoveka, Vijetnam, dekolonizacija... Buržoazija i sirotinja, crni i beli, radnici i studenti zajedno su marširali! Sada ima više bede i više zabave, ali manje mesta na kojima se organizuje otpor.”

Tim više što se otpor više nego ikada sakuplja iz „dobrih” namera: komercijalizacija besa, po mogućstvu sa Čeom na etiketi, bede, sa dvosmislenim ishodom...u Iraku je čak primećen tenk sa slikama Boba Marlija. Anegdota ima vrednost simbola, ona opisuje ovo vreme. Dobre duše su odavno iskoristile ovu poslovnu mogućnost. Sa Bobom Geldofom na vrhu rafova, tim dobrim organizatorom svih dobronamernih žurki. Protiv duga koji je nametnut Africi, on je organizovao u toku leta 2005. planetarne koncerte na koje je zaboravio da pozove ... afričke umetnike! Blizu je i U2, čija je muzika tu negde. Angažman nekih – suvišan? – način je da se zauzme teren, da se prodaje uspešno sa manje rashoda. Danas se čak može kupiti i ringtone (zvono za mobilni telefon) „protestnih pesama.” Biznis je sočan, isplaniran. Zamislite: trideset sekundi „We shall overcome “, himne koju je komponovala folk ikona Pit Ziger na reči koje su inspirisali štrajkači, sada na Sagemovom mobilnom! Od toga se okreće u grobu DŽo Hil, koji je najviše uticao na celu Dilan generaciju...

Jedno vreme je na vrhu otpora bio hip-hop. Potrošač je privučen dobro komercijalizovanim proizvodima, u kojima je angažman postao pre stilska figura nego iskazivanje uverenja. Pravi zagriženici ostaju nepoznati. „Mi smo sasvim u manjini. I ne možete nas čuti na radio-talasima. Ko zna za angažovane tekstove Kesija? Gadne njuške, iz Seta? Begunce iz Burža? Kolektiv 911 iz Lila?”, buni se Hame, iz grupe Glasina, koga nema na talasima Skajroka, zvaničnog rep kanala u Francuskoj. Ko sluša Rosea? A on ima oštro pero:

„Francuska ima problem pamćenja, zna za Malkom Iksa,/

Ali ne Franc Fanona, ne FLN, zna za blek ali ne za crne/

Emituje priče o kaubojima i Indijancima/

Ali tragedija kauboja u Alžiru, zaboravi.”

Sve to na muziku koja između redova poručuje da je sve još uvek mogućno. Hame potvrđuje: „Muzika mora i sama da bude ulična i u akciji. Stil, to je dotok misli. Forma i sadržaj se ne daju razdvojiti, inače bih pisao knjige, traktate. Zato je način da se bude najdublje političan onaj kojim ste nosilac poruke emancipacije, a da ga prenosite putem kodova koji su otelotvorenje emancipacije... Kulturne forme postaju sve više buržoaske, ali to nije neizbežno, čak i ako sam sasvim svestan da svi imamo bar-kod na dupetu.”

Čemu služi „protest song “ četrdeset godina posle Amerike u Vijetnamu? „Idući dalje od opisa stanja, koje ukazuje na izvesnu nemoć u odnosu na čudovišni svet, protestni pevač je u posedu tog pamćenja s ciljem da postane aktivni učesnik onoga što se dešava: on ne opisuje, on se eksponira”, smatra producent Žan Rošar, koji je tokom osamdesetih stvorio ime Nato. Ono naravno nema veze sa vojnim savezom, već imenom DŽeronimovog saplemenika.

Još tridesetih godina dvadesetog veka je Vudi Gutri napisao na gitari: „Ova mašina ubija fašiste.” Od sedamdesetih godina, Fela Kuti, prava opozicija u Nigeriji i pristalica panafričkog rešenja, izjavljuje: „Muzika je oružje budućnosti.” Od Kabilije do Širakije, niko ne sumnja u pobunjeničku moć pesme. Ona može da poziva na demobilizaciju, kao „Dezerter” Borisa Viana, ili naprotiv, kao „Back On The Bus” Karvera Nebleta, koji je Hari Belafonte proslavio. „Ako ne možeš da me nađeš u zadnjem delu autobusa, ako ne možeš da me nađeš na poljima pamuka, ako nigde ne možeš da me nađeš, dođi na glasačko mesto, tamo ću biti na glasanju.” Pedeset godina kasnije kompilacija „Rock Against Bush “ preuzima opet taj građanski smisao. Na njenom čelu je Fet Majk, stari vuk pank scene, i on je čak stvorio i sajt sa eksplicitnim smislom: punkvoter.com!

Ako je termin protestne pesme došao ponovo u prvi red, on sve do svog semantičkog smisla podseća na ideološku dominaciju Sjedinjenih Država. U kolektivnom sećanju ovaj fenomen tako ostaje u Americi šezdesetih. I kada se radi o njegovom ponovnom rođenju, uvek odatle dolazi. Van muka koje opisuje i reči koje izgovara, možemo se pitati o smislu te jednostavne činjenice. Uostalom, Dilan, glavni akter pokreta sa „Masters Of War “ bio je jedan od prvih koji je sumnjao u efekte jednosmernog protesta. „U njemu smo videli misionara naše borbe, a on je sebe video kao rokera, tačno kažu autori Protest songa, pesme protesta u Americi šezdesetih. Zahvaljujući čudnom paradoksu, cela jedna generacija je prihvatila tu muziku kao zvučni svet sopstvene pobune i time poslušno omogućila kulturnu ekspanziju carstva koje najviše vlada u ovom trenutku.”

Ipak, u 2006. su se protivsistemi organizovali na planetarnom nivou, umetnici su se aktivirali, svaki po svom poreklu. „Ne možemo imati svi iste poruke!”, opominje Klod Kiavue, iz Gvadelupe, koji neguje tradiciju bubnja gvo ka. Ova je muzika uvek postojala i izdržavala. Od Cezara Afrika nema reč. Gvo ka priča priču koja je različita od zvaničnih.” Nedaleko, u Sao Paulu, Tom Ze stvara operu o seksualnoj i društvenoj segregaciji. On na scenu stupa obučen u plavo radno odelo, „zato što dolazim iz zemlje koja je eksploatisana od strane kulturnih zemalja”. Od šezdesetih godina ovaj Brazilac na svoj način učestvuje u velikom svetskom koncertu. „Dva su načina da se speva angažovana pesma: prvi je da se postavljaju pitanja; drugi je izvikivati parole... Taj tip muzike prezire ljudsko biće. Ona koja je odgovor, ubija misao. Pasterizacija muzike na kraju postaje sedativ, koji čovečanstvo drži u snu. Ja samo pokušavam da probudim malo savesti...”

Za to nisu potrebne reči. DŽezer je to dobro rekao. U pedesetim godinama kontrabasista Čarls Mingus je uperio prst u najbitnije sa pesmom „Fable Of Faubus” uperenoj protiv guvernera Arkanzasa koji je poslao nacionalnu gardu na crne gimnazijalce, kao i na Kju kluks klan. „Alabama” DŽona Koltrejna mnogo puta spominje ovu južnu državu. Bez ijedne reči. Wihovi naslednici su dobro shvatili ovu poruku. Grupa iz Detroita Underground Resistance se bori za „crnu stvar” pomoću elektronskih „bitova”.

U Kanadi je grupa Ded Bit napravila tehno „Abu Graib”. „Protestna pesma novog milenijuma. Nema potrebe za rečima!”, veli uvodničar Garet Kamps...U Engleskoj duo Koldkat ne zaostaje, takođe u oblasti elektronske muzike. Na čelu kuće Ninyatjun, aktivisti su u potrazi „za novim strategijama u zaobilaženju zidova koje je podigla industrija”. U Francuskoj je saksofonista Žilijen Luro objavio album u dva stava, „Fire “ i „Forget”. Naslov ovog diptiha odnosi se na reči engleskih artiljeraca pre otvaranja vatre: „puca se pa se zatim ode na čaj. Ima pomalo ironije u tome što se spajaju te dve reči. Dvostruki smisao odnosi se na naše vreme: propaganda da se opravda rat u Iraku, u Avganistanu, zatim zaborav. Brzo prelazimo na drugo.” Svi oni pokazuju da se isto tako i dobro može protestovati sa elektrošokom muzike.

Više od deset godina Britanac Metju Herbert pravi zvučne predmete koji uporno sadrže seme otpora. Kada ukazuje na komercijalizaciju koja je na delu, on to čini prenamenom predmeta hiperpotrošnje (presovane konzerve koka-kole, krici kokošaka gajenih u boksovima). „Problem je što živimo u svetu koji nismo izabrali. Već 25 godina okružen sam Mek Donaldom i nemoćan sam! Trebalo bi dakle biti odgovoran i ne grešiti u borbi. Zato sam objavio manifest. Možemo dakle raditi štogod želimo sa Mek Donaldom. Statistički, mogućnosti su neograničene. Najvažniji nije rezultat po sebi, već postupak stvaranja. Igrati se sa big čizom izgleda mi jače nego reći: „to je odvratno”. Herbert je uperio kursor dalje od jednostavne pesme i teksta. „Ne zanima me više zvuk knjige na stolu, hoću da slušam knjigu Noama Čomskog!” Umesto beleški na omotu „Goodbye Snjingtime “ on daje bibliografiju od više od sto jedinica: Greg Palast, Milan Rai, itd... Kolateralna počast u vremenu unilateralnih odgovora. „Postoji tu politička poruka. Prvo: rat je najgora od svih stvari; drugo: čitajte knjige koje me nadahnjuju; treće: izvucite korist od toga u svom životu.”

Februara 2003. Metju Herber je objavio tekst na Internetu (http://njnjnj.magicandaccident.com).Tu možemo da pročitamo sledeće. „U zoru rata, težak je zadatak znati gde smestiti muziku. Savremena muzika, što je često u zapadnim kulturama, je na raskršću puteva. Da li je ona opis, kritika ili doprinos razmatranju hitnih političkih pitanja? Da li ona daje alternative, propisujući različita pravila i idući za sopstvenim vrednostima?” Inaxija savremene elektronske muzike napada superstrukture, bez patosa. Ne treba dakle da se čudimo ako smatra da su „apsurdni Madonini stavovi, koji su u najvećoj meri poza... zna se da ona istovremeno radi reklamu za Motorolu i Gap!” Herbert je zagriženo nezavisan, i pre je prisutan u porukama koje šire „haktivisti” na Vebu. „Kroz poetične i usputne sadržaje, u obliku elektronske pošte i virusa, oni preplavljuju svet koji kontrolišu korporacije... Tu se nalazi sadašnja subverzija!”

A ona se nalazi i kod Izesta, gradića na jugozapadu u kome Bernar Liba živi posle svetlosti pozornica u Parizu. Evo već trideset godina on tu polaže temelje svoje Utopije, „u gradnji”... „Svejedno da li su katoličke ili potestantske, mise me zamaraju. Baci se poruka, dakle predmet. Da bi se protestovalo, treba biti sonar. Na sceni, tamo gde umetnost još uvek prolazi.” Za njega živi spektakl ostaje teren takvih izazova. Na sliku i priliku festivala Afrikolor, koji je organizovao decembra 2005. sa „Pesmom zemlje”, susretom između Brazilca Silverija Pesoa i Danijela Vara sa ostrva Reinion, dva muzičara koji se svakodnevno bore, sa Konfederacijom seljaka. „Pevati, znači saditi! Pevati, znači ozdraviti! Buniti se, to znači pre svega drati uši, ne svirati prijatno. Danas težina industrije pritiska naše savesti, i na svemu ostalom isto tako. Da bi moglo da se proda, neophodna je estetika koja je u fazi sa trgovinom. Što će reći – protiv toga se buni!”, ponavlja Liba. Gaskonac ima još jedno rešenje, sasvim lično. „U Izestu, dolazim u stanje neproduktivnosti. Biti u opadanju, to je moj način da budem živ.” Objavio je tri ploče pod svojim imenom za dvadeset godina...

Nije li to vrhunski „protest song”? Smestiti se van domašaja, van polja. Žan Rošar je izabrao različitu poziciju, nadajući se krajnjem padu zveri. „Sistem” može sve da proguta, ali ne i da svari. Ima tu i tamo stvari koje mora da povrati, podvlačeći svoju rušilačku ludost, dajući nam priliku da vidimo kako sam sebe ždere. I najlukaviji od kapitalista biće u iskušenju da investira u konopac kojim će ga na kraju obesiti.

Svako ima svoju sopstvenu taktiku, ali slušajući ih sve, ima mesta nadi da će sutra stvarno svingovati, što će reći drugačije. Politički eksplozivno, estetski naravno. Za to bi trebalo još jednom vratiti se dalekovidom Frenku Zapi. Ovaj Amerikanac, sve samo ne prosečan, rekao je 1969: „Ideja da se sve sruši da bi se krenulo od početka idiotska je. Najbolji način da se deluje, ono što bih želeo da vidim, ono u čemu se trudim, jeste da koristim sistem protiv njega samog i da se on očisti na takav način da pravilno funkcioniše. Mislim da je politika ispravan koncept, ali ono što danas proživljavamo nije zaista politika...”