Major Vajls

Još ne mogu da se opasuljim od poniženja koje mi je, u prošli četvrtak, priredio major Endrju Vajls! Pljunuo mi je, bre, u lice i Javni (kao da postoji i Tajni) medijski servis evropske Srbije! Ah, kakav gadan film sa RTS. Kadar prvi: sleće američki “fantom” na Batajnicu, iz njega izlazi pomenuti major Vajls koji nas je bombardovao u sastavu eskadrile “Milosrdnog anđela”!? I, baš me čudi da u Batajnicu nije sleteo na Vidovdan pa da ponižavanje Srba bude, onako, do jaja. Na pisti ga dočekuju domaći piloti kao rod rođeni, a možda je baš major Vajls ubio malu Milicu iz Batajnice. Kadar drugi: sutradan, u petak, glavni gazda Srbije, g. Polt, američki ambasador u Beogradu na Batajnici pozdravlja svog majora, inače, “oslobodioca Srbije”. Pored g. Polta stoji njegov novi vojni ataše, g. Zoran Stanković!? Ah, zemljače, šta si od sebe načinio, a za tebe bi, do prošle nedelje, desnicu do ramena dao. Falio je samo regrut Boki. Ah, kako bi on salutirao, kako bi samo muda majoru zanosio! Ali, Boki je morao, neodložno, za Cetinje kod ovih njegovih sa kotrljajućim “r”, a onda kod Mesića da se i njemu za nešto izvini. A Vojče je otišao u London kod Tonija Blera da mu očita vakelu što je Tačerkinog mačora izbacio iz Dauning strita 10. Kadar treći: major Vajls daje intervju za RTS i kaže da su ga srpske kolege srdačno dočekale, a to što je bilo 1999. godine, “to je iza nas” i “to treba zaboraviti”!? A onda, Vajlsovu poruku, od reči do reči, ponavlja i debela sestra Hijavatina, u nedelju, uveče, kod Matijine ćerke na B92. Ali, srećom, imam jak stomak pa mogu da svarim i Hijavatinu trudnu sestru koja je, očigledno, začela sa nekim američkim pilotom...

Nego, maler kad krene ne zaustavlja se tek tako, stres ti se desi lančano.

Sećate se, valjda, Srbi moji, kako sam proletos, po košavi, jurio po Gročanskoj donji deo piyama.. E, u ponedeljak sam, golišav i bos, jurio za Osmim Aleksandrovim pismom Aristotelu, jurio sam kao besan pas, kao da je u tom pismu spas za Srbiju. A jutro mi je, baš, lepo počelo: limunadica, med, kafica, rakijica, pa mortadelica i kajganica. U jednom ligenštulu meškoljim se ja, a u drugom moja “Pisma Aristotelu”. I, radim na Osmom pismu u kome Aleksandar obaveštava Aristotela da nije umro već da je “vaskrsao trećeg dana”, otrovan od vina, i da prema Memfisu, umesto njegovog, kreće balsamovano telo Aleksandrovog peharnika i dvojnika Jude. U pismu Aleksandar jasno obaveštava Aristotela da nije umro u trideset i trećoj, već da je samo završio vojničku karijeru i oterao neverne makedonske generale nazad za Makedoniju, a da je on ostao sa indijskim gimnosofistima gore, u Kašmiru...

Kad, tiruli, tiruli. Zovu iz Kancelarije Belog dvora! Kao, da li hoću da dođem na otvaranje EKO benzinske pumpe kod Malog Požarevca jer pumpu će da otvori Gile, jebo te! Kako koji Gile!? Ovaj što hoće da bude srpski kralj, a zna odlično samo šiptarski. Kao kad bi Aleksandar Veliki pred Makedoncima govorio grčki, a makedonski “koine”, tek natucao...

Kad, oćeš bato! Dok sam se zamajavao sa Belim dvorom, dunu vetrić sa Avale, dunu potuljeno ko puvanjak, i, odnese mi preko ograde Osmo pismo Aleksandrovo!! Kuku, lele, kuku lele, šta me snađe! Jebo me Gile sa pumpom kod Malog Požarevca! I, šta ću, kako ću? Da li da skačem sa šestog sprata i da ko Petar Pan hvatam Aleksandrovo pismo u letu? Ili da se smandrljam niz oluk pa neka se i skršim kada sam toliki baksuz! Ipak, smandrljam se liftom, u liftu i šorts od yinsa na golo dupe navlačim i šlic zakopčavam te tako i rajsferšlusom stignem ovog mog da zakačim! Uf, uf, sve zvezde sam video i komšinicu u prizemlju ispred lifta umalo, u žurbi, nisam srušio. U žurbi i klompe zaboravim, i, onako bos i razgaćen izletim na Gročansku. Kad imam šta da vidim? I Gročanska razgolićena, oljuštili joj stari asfalt do kaldrme. Da li i ovi rade sa Čumetovim mašinama iz Nemačke? I, ajd, sad, kako da ih pitam; da li su videli Osmo pismo Aleksandrovo? Oterali bi me u majčinu ili u Palmotićevu. Krenem ka kontejnerima jer tamo je vetar naneo papire i sve što Srbi vole da zafrljače sa terasa. Šunjam se bos i go oko kontejnera, a ovi što ljušte Gročansku vide sirotinju i zovu me na doručak: “Prijatelju, zajebi kontejnere, dođi na letnju salamu i pivo!” I, vidim, ući ću u govor mržnje sa radničkom klasom, kad, u taj čas, iz kontejnera pojavi se moja Crna iz Vrčina, pojavi se kao Gospa u Međugorju. I kaže mi: “Mani se kavge sa radničkom klasom! Idi na pomoćni teren FK Obilića, tamo je Osmo pismo Aleksandrovo!”

I poslušam moju Crnu, uđem na crvenu šljaku FK “Obilića” kao gladijator u praznu arenu. Samo Nepobedivo Sunce, žega i ja. Ah, koliko smo, sa Aleksandrom, bitaka dobili samo zato što smo ih po paklenoj vrućini vodili! Jer, ko može kao Makedonac, kao Srbijanac, Crnotravac, da trpi žegu podnevnog sunca, da po njemu radi i ratuje...

I, gle, tamo uz desnu stativu gola okrenutog ka Velikom Istoku beli se papir, A 4 format! I potrčim u susret A4 formatu kao ka rođenom bratu, kao što sam potrčao ka Aleksandru kada smo dobili bitku kod Suze, kada su nam oči zasuzile i suze radosnice pošle...

U taj čas, pirne vetrić, a pismo Aleksandrovo odlepi se od stative i krene da beži od mene ka Velikom Istoku, ka Indiji. Ali, koji je to majčin sin meni pobegao, bilo da je ratnik ili pesnik? Stignem ga i nagazim ga nežno stopalom za vrat, pa ga uzmem u ruke i počnem da ga čitam, naglas, tu, nasred FK “Obilića”, ispod CZ-a, ispod Legijinog hrama. I, o bože, šta shvatim? Da je Aleksandar, u stvari, Isus koji se vratio iz Indije u Makedoniju, inkognito, kao putujući učitelj. Kao Odisej što se prerušen u prosjaka vratio iz trojanskog rata u Penelopin i svoj dvor. I kliknem ka nebu: O, Gospode, što me stvori sa ovim mozgom i ovim idejama, a ovde u Srbiji?

U taj čas, iznad moje glave stvori se soko i kruži oko mene! Eej, soko na Pašinom brdu! I dobro znam: nije došao da juri svrake po FK “Obiliću” već da mene osokoli na putu kojim idem i pišem.

Pričam sve ovo Olji, u utorak, na Adi Ciganliji. I, dok plivamo, tamo negde, na sredini jezera, Olja me pita: “Šta misliš, zašto Leonardo da Vinči nikad nije naslikao nijedno raspeće?” Zato što raspeća nije bilo, Olja, zato što nije bilo Isusa.

Preplivamo na drugu stranu obale, ćutimo. A onda, u povratku, opet na sredini jezera, Olja me pita: “ A, znaš li zašto je Leonardo slikao apostola Simona Petra na Tajnoj večeri po liku filozofa Platona?” Tu kažem: Zato što je Platon bio Aleksandrov “apostol”. Od Platona je Aleksandar, alijas Isus, primio tajna znanja, a ne od Aristotela koji je tajna znanja otkrio Grcima i Jevrejima.

Cedimo se u ligenštulima kafića “Sanšajn”. Kad, eto i Junga pored nas i daje mi za pravo: “Platon je još bio živ kada se Aleksandar kao Isus vratio iz Indije u Makedoniju i počeo da propoveda u Naumovom selu na Ohridskom jezeru ispod planine Galičice, makedonske Galileje.”