Prizivanje DŽemsa Bonda

Ministar finansija Mlađan Dinkić ima sve šanse da postane novi Žarko Korać. Kao što je nekadašnji DOS-ov potpredsednik vlade, psiholog po obrazovanju, svojevremeno istraživao šverc duvana, ubistvo premijera, najavljivao ovo i ono i bio govorljiv preko svake mere, Dinkić se istakao u “svojoj reformi” pravosuđa, uzimao muštuluk prilikom otkrivanja velikih mafijaških slučajeva, sve do najnovije objave Akcionog plana Vlade Srbije za saradnju sa Haškim tribunalom.

Umesto premijera Vojislava Koštunice, ministar finansija je, na sednici Glavnog odbora svoje stranke (G 17 plus), najavio da će upravo premijer Koštunica predstaviti sredinom jula u Briselu pomenuti akcioni plan. Lider “ekspertske” stranke je tada obelodanio da je sa premijerom razgovarao o razrešenju haškog čvora po hrvatskom modelu i da će Koštunica na sledećoj sednici svog kabineta okupiti čelnike Bezbednosno-informativne agencije (BIA) i vojnih obaveštajnih službi, koji će vladu izvestiti o rezultatima potrage za optuženicima, a svi zajedno tražiti način da se pospeši saradnja sa Tribunalom. Nije Dinkić propustio da pruži podršku i ideji Vuka Draškovića da se u poteru za haškim beguncima uključe i strani obaveštajci.

Zbog svojih poznatih sumnji da ostaci starog režima u ovdašnjim službama sabotiraju hapšenje Mladića, ministar spoljnih poslova se direktno okrenuo Nemcima najavljujući da će Koštunica zamoliti nemačku kancelarku Angelu Merkel da za petama ratnom komandantu Srba iz Bosne budu i agenti BND-a. Nije, doduše, precizirao da li će Berlin poslati svoje obaveštajce u Srbiju ili će samo pružati logističku podršku “spolja”. Međutim, iz Nemačke je potvrđeno da joj iz Beograda u tom pravcu nije upućen zvanični zahtev.

Istrčavanje ministra finansija je žestoko iznerviralo i premijera i vrh DSS-a jer se radilo o poverljivoj informaciji, sa kojom nisu bili upoznati ni svi članovi vlade. Sada je, zbog Dinkića, verovatno otpala i najavljena sednica vlade sa čelnicima bezbednosnih službi, na kojoj je trebalo da ministri dobiju odgovore na sva pitanja vezana za dosadašnji rad i buduće planove. Ministar pravde Zoran Stojković je iz tog razloga i rekao da “ne zna ništa o akcionom planu za saradnju sa Hagom”, dok je portparol DSS-a Andreja Mladenović izjavio da je “rano govoriti o detaljima izrade akcionog plana”, kao i da je pitanje saradnje naših i stranih službi “veoma delikatno”.

S druge strane, sama ideja nije nova i pojavila se spolja, prilikom posete Štefana Lenea, specijalnog predstavnika Evropske unije. U razgovoru sa ministrom spoljnih poslova Vukom Draškovićem, pored isticanja da je Brisel maksimalno posvećen uključenju Srbije u evropske integracije i deblokadi pregovora o stabilizaciji i pridruživanju, Lene je ministru Draškoviću preneo i posebnu poruku za predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunicu da sačine akcioni plan o najboljem načinu ispunjenja obaveze Srbije prema Tribunalu u Hagu, koji ne isključuje i odgovarajuću saradnju sa Evropskom unijom.

Kao dobar i uspešan primer već se navodi akcioni plan koji je Zagreb sproveo po pitanju rešavanja haškog rebusa. Akcioni plan Hrvatske je trajao dosta dugo. Tribunal je Zagrebu nekoliko puta davao negativne ocene o saradnji, da bi tek pošto im je spuštena rampa za evropske integracije, hrvatski bezbednjaci uz pomoć haških istražitelja i operativnu pomoć kolega iz inostranstva ispleli mrežu oko generala Ante Gotovine, koja je dovela do njegovog hapšenja 7. decembra 2005. godine na Kanarskim ostrvima.

Suština plana je, u stvari, stavljanje svih bezbednosnih službi pod potpunu kontrolu vlade i pripremanje javnog mnjenja za hapšenje begunca. Srbija je i do sada dosta toga uradila: Mladiću su blokirana finansijska sredstva, razotkrivena mreža pomagača, rekonstruisano njegovo kretanje i javnost se ne bi jako potresla. Međutim, kako kaže predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom Rasim Qajić, “što se više o tako nečemu važnom priča, manja je šansa da se nešto ozbiljno uradi”.

Otud i spekulacije u medijima da američki i britanski agenti već traže Mladića po Srbiji, kojima bi, kako predlaže ministar Drašković, trebalo da se priključe i agenti nemačkog BND-a, ne samo da nisu tačne već uveliko štete našim službama, predstavljajući ih nesposobnim, skoro nepotrebnim. Ova priča potiče još iz vremena vlade Zorana Živkovića, koji je prilikom posete Vašingtonu ugovorio angažman Amerikanaca. Obaveštajci CIA su 2003. godine učestvovali sa našim bezbednjacima u desetak akcija, ali bez rezultata jer su sve dojave bile lažne. Naravno, radilo se samo o kontroli određenih lokacija. Do sada nije poznat primer da je neka zemlja direktno pozvala strane obaveštajce na svoju teritoriju jer bi se oni, u tom slučaju, pozabavili i drugim podacima do kojih im je stalo, pored navodno proklamovanog zadatka.

Hrvati su plan sačinili kada su već bili na tragu Gotovini, a glavninu zadatka završila je hrvatska služba. Gotovina je lociran na osnovu prisluškivanog telefonskog razgovora sa suprugom u Zagrebu, potom je obaveštena španska policija koja je nešto kasnije uhapsila Gotovinu dok je sa prijateljima večerao u restoranu jednog hotela. Za sada nema zvaničnih informacija da se Ratko Mladić krio u inostranstvu, kao ni da nije, a porodica tvrdi da već godinama nije u kontaktu s njim.

Treba podsetiti da je Milan Lukić u Argentini uhapšen zahvaljujući našim službama, a takođe i dvojica bosanskih Srba u Rusiji. Glavni teret je, dakle, na našim obaveštajcima, što ne isključuje pomoć stranaca, ali ne direktno na terenu, već u obaveštajnom delu posla, u razmeni informacija, pomoći u tehničkim sredstvima. Oni se, uostalom, po prirodi posla pri svojim ambasadama, već nalaze u Beogradu i samo od naše vlasti zavisi u kojoj će meri biti uključeni u budući akcioni plan.

Za Ratkom Mladićem u Srbiji tragaju specijalno formirana odeljenja unutar SBPOK-a MUP-a, BIA i Vojnobezbednosna agencija (VBA). Logika nalaže da neko koordinira njihov rad, ali takvog tela nema, što saradnju čini skoro neformalnom, bez određene subordinacije. “Cilj akcionog plana bi bio da se sve službe utegnu i napregnu a stranci uvere u iskrenost namera da se Mladić pronađe i uhapsi”, kaže jedan visoki zvaničnik iz srpskih obaveštajnih struktura. To znači da se ujedine sve snage koje na tome rade. Da, recimo, i VBA bude aktivnija i sa jasnom koncepcijom u traganju, koje se do sada svodilo na provere i tvrdnje da se Mladić više ne nalazi u vojnim objektima. Treba istaći da su svi do sada otkriveni Mladićevi jataci bili vojna lica ili lica vezana za vojsku.

S druge strane, ni Ratko Mladić nije Ante Gotovina i stručnjaci tvrde da je njegovo kretanje i postupke jako teško predvideti. Do sada je uspešno izmicao svim poterama, bez obzira na valjanost i svežinu dobijenih podataka. Stoga se ni u naznakama ne može predvideti gde je sada Mladić.

Svesni su toga, izgleda, i u Evropskoj uniji, zbog čega i pokreću inicijativu o zajedničkom delovanju. Tako bi sam plan Srbiji mogao da donese i opipljivu političku korist, a EU da stvori izlaznu strategiju iz rigidnog odnosa prema Srbiji. Ne treba zaboraviti da je EU bila oštrija prema Srbiji nego prema Hrvatskoj, kojoj nije prekidala pregovore već samo odložila potpisivanje sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji. Srbija je dobila packe u vidu prekida pregovora i to uoči referenduma u Crnoj Gori, što je i moglo uticati na njegov ishod.

Posledica je bila oštro upozorenje premijera Koštunice da politika uslovljavanja i ultimatuma ne daje rezultate već dovodi do kontraproduktivnih efekata, u vidu radikalizacije Srbije i njenog udaljavanja od Evropske unije.

Šta, recimo, ako se utvrdi da Mladić zaista nije u Srbiji? Upravo kroz akcioni plan odgovornost bi podelila i EU koja ne bi mogla da insistira samo na njegovom izručenju, što bi otvorilo put za nastavak prekinutih pregovora.

To sigurno ne zavisi od ministra finansija Mlađana Dinkića koga polako hvata panika, jer mu je ostalo samo dva meseca do roka koji je sam odredio, rekavši da će izaći iz vlade ako do kraja septembra ne budu nastavljeni pregovori sa Evropskom unijom. Rezultat istrčavanja jeste da je taj rok sada još više ugrožen.