Zemlja bez elite

Izgledalo je kao priča o Srbima, ali nije. Problem Nemaca sa Peterom Handkeom je – unutrašnji. Duboko nemački. (Pa onda i evropski.) On se, naime, usuđuje da retušira slike koje su duboko utetovirane u nemačke mozgove. I musavi Srbi, i sve te balkanske priče – iz sveta koji čitav nije vredan kostiju ni jednog jedinog nemačkog vojnika (Bizmark) – imaju značaj samo zato što “tumačenje rata u bivšoj Jugoslaviji može i 15 godina posle izbijanja rata da izazove žestoke rasprave u Zapadnoj Evropi” (švajcarski Vohencajtung).

Deo zapadne intelektualne elite (nobelovka Elfride Jelinek) tu se javno zauzeo za pravo pisca da misli drugačije o “predstavama” koje većini izgledaju nesporne. Intelektualni mejnstrim društva (koje još od Dekarta “postoji jer sumnja”) ustao je u beskompromisnu odbranu “stanja stvari”. Posle jakih reči i često osorih emocija rezultat nije jednostavno odrediti. Ali posledica po “industriju istine” će biti. Na primer, gornji citat iz švajcarskog nedeljnika uzet je iz “polemike oko izveštavanje o ratu u bivšoj Jugoslaviji”. Peter Handke je rekao Wujork tajmsu da odavno ne brine što verovatno neće dobiti Nobelovu nagradu, ali je uspeo da ozbiljno skrene pažnju na svoja saznanja – koja se provlače kroz njegove pripovesti – da je opasno živeti sa otuđenjima koja donosi informatičko društvo.

Ovakva rasprava u Srbiji danas, nažalost, nije moguća. Srbija je zemlja bez elite. Nije ovde problem što Srbija nema nobelovce. Nije problem ni što se elita ovakve zemlje nikad ne može meriti s elitama velikih naroda. Problem je suštastveniji. U Srbiji se ne može pokrenuti ozbiljna rasprava posle koje će neka društvena enigma izgledati rasvetljena. Društvo nema resurse za tako šta.

Elita (franc. elite od lat. eligare – izabrati) “cvet” je, “krem” nekog društva. Intelektualna elita, o kojoj je ovde reč, grupa je čiji je osnovni kapital – znanje, a upotrebna vrednost – sposobnost pokretanja svrsishodnih društvenih rasprava posle kojih se društvo lakše odlučuje za neki put. Elita, uglavnom, govori jezikom koji nije baš razumljiv, sedi u zagušljivim sobama na skupovima čiji su nazivi za širi krug neprivlačni, ideje i rezultate svog rada izlaže u časopisima skromnih tiraža. Nije strašno ako se od onih koji tom krugu ne pripadaju šire strahovi od “elitizma”, sumnje u produktivnost intelektualnog rada, ako i međusobne surevnjivosti prerastaju u saplitanja i podmetanja. Jedino je strašno ako neko društvo nema elitu.

Ako je nema onda ono ne može racionalno da razume svet oko sebe. Kretanja doživljava kao haos. Počinje da veruje da rešenja nema. Precenjuje značaj tzv. teorija zavere i tajn(ovit)ih društava i grupa. Olako pada u kolektivne depresije. Oseća se zbunjeno pred svakom dilemom. Nema kriterijume i mere. Najbolje i najgore, pobedu i poraz “samo korak deli”. Kriminal se pojavljuje kao politika, a svaki delatnik je lopov. Sudije su secikese, a osuđenici “nevine žrtve”. Pravila su izuzeci, zakoni zamke. Bog je mrtav, a hramovi su “profitni centri”. Titule izazivaju opštu sumnju i prezir, lažne insignije se stavljaju ispod starih ikona. Niko ne mora u tom društvu da podnosi račune, jer mi ne znamo da brojimo... Prepoznajete – srpsko društvo.

Teško je izračunati koliku štetu trpi društvo koje nema elitu, čije su institucije kule od karata, a osećaj inferiornosti ideologija. Još je teže pretpostaviti kada će srpsko društvo podići svoju elitu iz pepela. Manihejska podela na “mi” i “oni” jeste ublažena poslednjih godina, ali traje i samu sebe hrani svuda: od medija i vlasti, do kafane i groblja. Isključivost koja jeste evoluirala do dosade i dalje se doživljava kao moć. Naše javne rasprave su vređanja koja se, uglavnom, u privatnosti smatraju nedostojnim. Niko ne misli da je nedopustivo podizanje mostova između zakletve i klevete. Pravda se doživljava kao mrtvac čija ni duša nije živa. Sloboda je panika.

Možda se nekad moglo verovati da je to otud što su se u srpskom društvu, nesrećnom, je l’, našle dve vrste ideja koje ne mogu da se sretnu ni u večnosti. Danas je to pre svega sećanje na dve vrste mecena čije su donacije održale potencijalne “nosače misli”.

Jednu grupu je održala i podržala miloševićevska država. Wihova znanja su ostala bez kontakta sa spoljnim svetom i bez – kredibiliteta. Važnost toga šta se kaže ne može se odvojiti od onog ko to kaže. Drugu grupu su spasavale strane fondacije, besplatna putovanje na seminare za nedorasle pravim seminarima, nesistematične specijalizacije, izdavanje “negde tamo” poželjnih knjiga, radovi na projektima koji su ličili na podizanje belih hotela u pustinji ili hidrocentrala bez reka. Marginalizovao ih je načelni odnos prema vrednostima “novog društva”, činjenica da su veru očeva o centru sveta u Moskvi zamenili “nespornim” saznanjem da je “četvrti Rim”, u stvari, preko Okeana i da je svako pitanje oko apologetske činjenice bogohuljenje, tj. da nam je najbolje da metemo ispred svojih vrata i ne ometamo njih da uzmu još neki dolar, jer mi ni jedan svakako dobiti nećemo. Svoju nesposobnost da velike vrednosti približe svom narodu pretvorili su u vrlinu, a ritual “ruženja naroda” u društvu koje se demokratizuje podignut je na nivo konačno pronađenog modela za ovo “najgore od svih društava”. Bekstvo u “sjajnu izolaciju” učinilo ih je društveno marginalnim i “janičarima globalizma” upotrebljivim na sličnim poslovima tu negde po ostacima sovjetske imperije i potrebnim tek ponekom egzibicionisti u javnim poslovima.

Srbija danas nema kome da poveruje. I tu se kao “spasitelji” pojavljuju – oni. Sve se nastoji svesti na pamet političara i partija. A napor je zaludan kao kad bi se u školama ustanovljavalo da najbolji nisu – odlikaši, već oni šarmantni i uslužni đaci čiji prosek daje ocenu – dovoljan. Ni umni ljudi ne mogu iz političkog govora i partijskog delanja napraviti za društvo potrebni veliki iskorak. Politikom, to je nešto kao zakonitost od Makijavelija, dominira površnost, nadobudnost i slabo moralni prakticizam.

Kada će Srbija stvoriti snage koje će je spasti “političkog ropstva” nije jednostavno predvideti. Zasad i oni koji savladaju neka znanja najradije pristupe političkim jaslama. Tamo se uvek nešto nađe.