Doli

Pre nekoliko dana, čovek koji je pojavivši se na Bi-Bi-Siju lako skrenuo pažnju sa fudbalskih tema, bio je embriolog Jan Vilmut o kome se malo zna, a koji već deset godina u istoriji svetske nauke ima posebno mesto. On je na televiziju dospeo zbog desetogodišnjice kloniranja ovce Doli. Češkajući svoju podugačku crvenu bradu, vajkao se gledaocima da mu je od 277 pokušaja kloniranja u 1996. godini, uspeo samo jedan. To je bila danas svima poznata ovca Doli. “Kloniranje vam je lutrija”, govorio je embriolog, “kad uspe, to je slučajnost. Eto, od 277 nuklearnih transfera, uspelo je samo 29. Od svih ovaca u čije sam materice ubacivao klonirane embrione, samo se jedna ojagnjila i donela na svet zdravu i čitavu – Doli.”

Kad je u toploj letnjoj noći, 5. jula 1996, na svet došlo to lepo klonirano “jagnje”, dobilo je ime po pevačici kantri muzike Doli Parton (setimo se “Baby It’s Cold Outside” sa Rodom Stjuartom, 2004). Deset dana potom, na današnji dan, 15. jula 1996, Jan Vilmut, embriolog s bradom, koji je u štali Rozlin instituta blizu Edinburga proizveo Doli iz jajašca jedne ovce i iz ćelija sa površine vimena druge, pozvao je svetske medije i predstavio im svoje prvo klonirano čedo. Kako je Doli Parton poznata po najvećim grudima koje su ikad viđene na estradi, a klonirana ovca je postala iz ćelije vimena, istraživači su mislili da “jagnje” mora poneti ime čuvene pevačice. Da je ovca Doli kojim slučajem još uvek među nama, danas bismo je videli kako povodom svog 10. rođendana, kao i obično, žvaće kolačiće od ječma i melase i opušteno pozira fotoreporterima. Ona koja je za razliku od svog tvorca volela obasjanu pozornicu i sve te ljude iz svetskih medija, uspavana je u svojoj šestoj godini, 17. februara 2003, jer Jan Vilmut nije želeo da je izlaže mučnom čekanju neminovnog kraja zbog adenokarcinoma pluća prouzrokovanog virusom, koji se i inače javlja među ovcama koje žive u zatvorenom prostoru. Doli je za života dugo patila od staračkog artritisa što je, srećom, nije sprečilo da se pari sa mladim i zdravim ovnovima i da sama ojagnji šest lepih jaganjaca.

Danas, deset godina posle euforije, velikih nada i očekivanja revolucije u veterini i humanoj medicini, koje je probudilo klonirano stvorenje, još i sisar pri tom, vidimo da postoje barijere koje je teško preskočiti. Iako je u međuvremenu klonirano 15 različitih vrsta sisara, počev od miša (decembar 1998), mačke, konja, krava, bikova, pa sve do psa Snupija (april 2005), došlo se do zaključka da je reproduktivno kloniranje neisplativ i preskup proces za koji se nikad ne zna kako će se završiti. Ispostavilo se da je teško postići potpunu genetičku i fizičku repliku, što su najbolje osetili mnogi vlasnici kućnih ljubimaca, uglavnom Amerikanci, koji su želeli da za 30 000 dolara dobiju apsolutnu kopiju svojih maca. Oni su doživljavali prave šokove, ne samo zbog različite boje krzna i nesimetričnih ušiju klona, već i zbog njegovog neprijateljskog odnosa prema gazdi.

Ključni momenat kloniranja je nuklearni transfer tokom kojeg se iz jajašca odstranjuje jedro sa DNK koji u sebi nosi genetički projekat celog organizma, a ubacuje se jedro sa DNK, iz, recimo, ćelije kože, tako da se stvara embrion bez mešanja naslednih osobina.

Kad se obavi nuklearni transfer, dve komponente se spajaju električnom stimulacijom, a deoba tako stvorenog hibrida započinje posle hemijskog podsticanja. Embrion potom počinje sa umnožavanjem svojih prvobitnih komponenti u geometrijskoj progresiji.

Ono što Jan Vilmut naziva lutrijom, jeste klon koji na prvi pogled nema nikakav vidljivi telesni defekt. Doli je bila srećnica, ali i jedino “jagnje” koje je došavši na svet već bilo staro šest godina. Iako to deluje apsurdno, ipak je istinito: ćelija sa površine vimena iz koje je nastala Doli, pripadala je ovci staroj šest godina, tako da je kopija, tj. klon, od prvog dana svog života star koliko i original. Dok se razvijala u laboratoriji, a potom i u materici, Doli nije trpela posledice nepravilne metilacije, koja u stvari znači da se metil grupa (CH3), kači za DNK na precizan način i u određenim vremenskim rasponima, tako da poput prekidača uključuje ili isključuje pojedinačne gene iz funkcije. Na nesreću, obrazac metilacije DNK iz telesne ćelije koja je u kloniranom embrionu, ne može se potpuno rekonstruisati; to je kao kad bi se iz nekog romana sve reči i rečenice rastavile i pretvorile u slova, a potom se krenulo u rekonstruisanje prvobitnog teksta. Ako je nekom potrebno objašnjenje zbog čega se ljudi nikada neće moći uspešno klonirati, onda mora stalno imati na umu metilaciju koja nije tehnološki problem već biološka barijera.

Ali, kloniranje ima dobru perspektivu: već su stvorene genetički reprogramirane ćelije za posebne namene, a u narednih deset godina biće rešen problem negovanja raznih tipova ljudskih embrionalnih tkiva kojima će bez opasnosti od odbacivanja, biti zamenjivani neki neupotrebljivi delovi tela, bilo da su bolesni, bilo da su istrošeni. Uništeni delovi srca ili mozga posle infarkta, odnosno šloga, jednostavno će se zamenjivati novim ćelijama. Biće klonirane krave čije će mleko biti puno ljudskih antitela, kao i prasci čiji će se organi koristiti za transplantaciju ljudima.

O svemu tome, jula 1996. godine nije se moglo ni sanjati. Šta li će se tek dogoditi u narednoj deceniji? Videćemo.

Savršen pregled događanja post factum, o Doli, o netrpeljivostima u Vilmutovoj laboratoriji i o sudskom procesu koji je vođen da bi se videlo ko je autor jednog od značajnijih događaja u istoriji nauke, sažet je na veb sajtu lista The Daily Telegraph: http://www.telegraph.co.uk/news/main.jhtml?xml=/news/2006/03/08/ndolly08.xml.