Najvažnija – politička volja

Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, viđen je za mesto koordinatora rada službi na pronalaženju i hapšenju Ratka Mladića i čoveka koji će imati najneposredniji kontakt sa Haškim tribunalom. NJegovo ime je pominjano i u Vladi Srbije i u kabinetu predsednika Srbije.

Jula prošle godine kada je Karla del Ponte nudila premijeru Vojislavu Koštunici akcioni plan, pominjani ste kao čovek koji bi neposredno komunicirao sa Tribunalom, kao što je u slučaju Hrvatske ulogu imao vaš kolega tužilac za ratne zločine. Od tada vas bije glas miljenika Karle del Ponte. Kako je živeti sa tom predstavom?

- Sa Tužilaštvom Tribunala postoji najviši nivo profesionalne saradnje još od osnivanja Tužilaštva za ratne zločine. Prve predmeti “Ovčara” i “Zvornik” i koje smo dobili, upravo su stigli iz te kancelarije. Mislim da smo upravo na njima i stekli zavidan ugled i poštovanje ne samo Tribunala već i drugih bitnih međunarodnih subjekata. Podsetio bih vas da je i u kreiranju zakonskog okvira po kome deluju naše institucije, učestvovao Haški tribunal. Stepen ličnog poverenja zasnovan je na profesionalnom radu ovog Tužilaštva. Karla del Ponte i ja se razumemo kao profesionalci.

Imali ste dve sasvim oprečne izjave u decembru 2005. Prvo ste rekli da nemate lošu saradnju sa policijom (8. decembar) a onda ste 14 dana kasnije tvrdili da MUP i BIA znaju ko komunicira sa Ratkom Mladićem, ko ga finansijski podržava. Izgledalo je da optužujete policiju da krije podatke o Mladićevim jatacima?

- Mislim da su te dve izjave neuporedive i tretiraju dve različite stvari. Prva je akcija izručenje Ratka Mladića koju vode MUP i BIA. Nadležnost Tužilaštva u ovom poslu je neznatna. Komunikacija sa policijom i komentar na kvalitet saradnje je deo naših dnevnih aktivnosti i ona je sve bolja, konkretnija i rezultate ćete videti krajem ove godine.

Dragan Jočić je za vašu izjavu rekao da je tačna, ministar odbrane Zoran Stanković je kazao da ne zna ono što vi znate. Mislite li da je to normalno?

- To pokazuje neophodnost akcionog plana koji će omogućiti da se sve moguće informacije slivaju u jedan centar, ali isto tako da i iz tog centra izlaze jasne poruke javnosti. Mislim da su veoma štetni proizvoljni članci u pojedinim medijima koji zbunjuju ionako zbunjene građane. Što je najvažnije, potpuno su proizvoljni i namenjeni su podizanju tiraža žute štampe.

Pretili ste tada i onima koji komuniciraju sa Mladićem “elektronskom poštom ili golubom pismonošom” da su pod prismotrom i da ne mogu izbeći krivičnu odgovornost.

Da li je to bilo nepotrebno hvalisanje ili loše kandidovanje za ulogu srpskog “nesalomivog Eliota Nesa”?

- Takav moj nastup, verujte mi, potpuno je postigao svrhu. Konačni rezultat još nije postignut, ali to je bio važan deo procesne strategije.

Sa ove vremenske udaljenosti uopšte nije jasno zašto ste tog dana rekli: “Nisam se slučajno obratio javnosti danas”?

- Zato što je, po mojoj proceni, bio pravi trenutak za takvo obraćanje javnosti.

U februaru ove godine ste razgovarali sa Koštunicom i Zoranom Stojkovićem. Mediji su nagađali da razgovarate o mestu čoveka koji bi usklađivao rad ovdašnjeg i inostranog obaveštajnog bratstva u hapšenju Ratka Mladića i koji bi imao najdirektniju vezu sa Karlom del Ponte. Da li je bilo u tim nagađanjima istine?

- U razgovorima sa Koštunicom i Stojkovićem, o takvim stvarima nije bilo reči.

Koliko je tačna tvrdnja da Boris Tadić podržava vašu promociju u prvog čoveka za neposredne kontakte sa Karlom del Ponte, ali da nailazite na otpor premijera Vojislava Koštunice?

- Ako mislite na tzv. Akcioni plan, Vlada Srbije je ta koja ga priprema. Svakako je ova tema znatno kompleksnija i samo je tehnička stvar ko će komunicirati, kako kažete, sa Karlom del Ponte. Najvažnija je jasno i javno prezentirana politička volja svih najviših državnih zvaničnika da se ovaj problem reši. Mislim da ona postoji.

Šta bi bilo logičnije, da prvi čovek budućeg akcionog plana budete vi, Rade Bulatović, šef BIA, ili Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice?

- Mislim da to nije toliko važno koliko je važno da Akcioni plan bude dobar i da da konkretne rezultate.

Ako biste postali prvi čovek akcionog plana, zar se ne biste plašili mogućnosti da ovdašnje obaveštajne agencije manipulišu sa vama, kao što su, izgleda, manipulisale i sa ostalim postpetooktobarskim premijerima i predsednicima?

- Ne želim da prejudiciram rešenja iz Akcionog plana i eventualna kadrovska pitanja. Ne mogu nikoga sprečiti da pokuša da manipuliše sa mnom, ali budite uvereni da mogu da prepoznam takve namere i da se njima oduprem.

Da li verujete da službe ne znaju gde je Ratko Mladić?

- Ne vidim motiv da bilo ko krije haškog optuženika, da krši zakone ove zemlje i pomaže beguncima da drže čitav narod kao taoca.

Da li mislite da je tačna tvrdnja Karle del Ponte da Vlada Srbije nije radila na hapšenju Ratka Mladića nego da je pokušavala da ga odobrovolji da se sam preda?

- Mislim da je ona očekivala više od premijerovog obećanja. Očekivala je Mladića u

Hagu na početku procesa za Srebrenicu. Ne vidim ni politički motiv Koštunice niti bilo koga drugog da ne izruči Mladića ukoliko može. Upravo saradnja sa Tribunalom stvara komotniju političku poziciju za krhke demokratske procese koji se odvijaju u Srbiji.

Govorili ste o desetak slučajeva koje će Haški tribunal da prepusti Tužilaštvu za ratne zločine. Na šta se to odnosi: Šešelj, vukovarska trojka (Šljivančanin-Mrkšić-Radić), Haradinaj...?

- To nisu predmeti koji su optuženi, a koje ste vi naveli. To su predmeti iz istrage.

Zašto ne tražite od Tribunala da vam prepusti suđenje Šešelju?

- Više puta sam naglasio da je svaki predmet koji vodi Tribunal u Hagu moguće voditi i pred domaćim pravosuđem. Međutim, o tome koji se predmeti mogu prebaciti odlučuje Vanraspravno veće Tribunala na predlog Tužilaštva, a ne mi.

Da li postoji mogućnost da se Mladiću sudi pred ovdašnjim sudom?

- Pravosuđe Srbije ima tehničke i kadrovske mogućnosti da sudi bilo kome u zemlji. Međutim, ne može se realno očekivati da će Tribunal predmet Srebrenica prebaciti domaćim sudovima. To je jedna od najobimnijih i najsloženijih tema, a Ratko Mladić je, nakon smrti Slobodana Miloševića, jedan od najčešće pominjanih optuženika Tribunala.

Predlagali ste i da suđenja optuženima za ratne zločine budu direktno prenošena preko televizije. Kakav su, po vašem mišljenju, rezultat na domaću javnost proizveli prenosi suđenja Slobodanu Miloševiću?

- Lažne slike koje su kružile režimskim medijima devedesetih godina kontaminirale su našu javnost. Vremenom, polako dolazi do otrežnjenja. To je mukotrpan i dugotrajan proces u kome je uloga pravosuđa posebno izražena. Kada čujete svedočanstva žrtava u sudnicama, ne treba vam mnogo da zaključite u kakvim mračnim vremenima i sa kakvim zločinima smo živeli sve ove godine. Pravda za žrtve, pre svega, poštovanje osnovnih civilizacijskih vrednosti, podsticaj su za ulazak u sve vidove svetskih i evropskih integracija.

Efekat suđenja Miloševiću proizveo je različite reakcije i ja nisam imao problem sa tim što se ono prenosi. Mislim da se javnost mogla upoznati sa svim slabostima i prednostima Tribunala, i uporediti ga sa kvalitetom našeg pravosuđa pri realizaciji sličih predmeta.

Da li je vaš propust što još nema suđenja zbog leševa kosmetskih Albanaca pokopanih u masovnim grobnicama u Batajnici i Petrovom Selu?

- Nije, zato što od osnivanja naših institucija radimo na tim veoma složenim predmetima. Mnogi, čak i aktivni pripadnici policije, imaju saznanja o tim zločinima, tako da ne možemo izostaviti činjenicu da u nekim fazama postupaka postoji opstrukcija upravo od onih institucija koje su po zakonu zadužene za otkrivanje učinilaca krivičnih dela ratnih zločina. U ovim predmetima su dokazi prikrivani, uništavani, i tužiocu nije lako da krene u postupak sa labavom optužnicom. Time možemo legalizovati zločin, a to je ono što ne želimo. Ratni zločin ne zastareva i upravo predmeti Suva Reka, Podujevo ali i 20 drugih koje imamo u fazi pretkrivičnih postupaka, diskvalifikuju tvrdnju da postoji bilo kakav propust Tužilaštva.

Ima problema i sa institucijama, pogotovo sa MUP-om. Još u junu je donet zakon da se formira posebna policijska služba za rad na ratnim zločinima, ali to se još nije desilo. Jedan od razloga je što nije popunjen sastav, između ostalog zato što se policajci teško odlučuju da se za to prijave. Radiće opasan i težak posao, a nije predviđeno da imaju išta veće plate i beneficije od kolega koji, recimo, regulišu saobraćaj. Nezgodno je i to što u svom poslu nailaze na veliki broj svojih kolega koji se pojavljuju kao izvršioci. Drugi problem je što policija ne pokazuje želju da preuzme inicijativu kada je reč o ratnim zločinima. Moram da priznam da rade sve što im se kaže, ali ako im se ne kaže, ne rade ništa sami. A trebalo bi.