Istoričarska politika

Ukoliko realnost doživljavate kao bogatu, raznovrsnu i protivrečnu, onda knjiga “Vojislav Koštunica – jedna karijera”, koju je izdao Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava – nije za vas. Ukoliko, pak, uprošćenije prihvatate život razlikujući samo crno od belog, ako ste ljuti i depresivni pa ste posle Miloševića u Koštunici prinašli dežurnog krivca za svoj neveseli život, onda je štivo pred vama ono pravo. Jer vaše mišljenje naučno su verifikovali doktori nauka, istoričari Nebojša A. Popović, Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević koji zajedno sa vama i Biljanom Kovačević-Vučo smatraju da je aktuelni premijer glavna smetnja za demokratsku Srbiju i vaš srećniji život.

Knjiga je “debela”, oko 500 gusto kucanih strana, tako da je teško ne pohvaliti autore koji su skupili mnoštvo Koštuničinih izjava za poslednjih 14 godina, od ulaska u politiku do danas. Istoričari, međutim, znaju da je reč o izvorima drugog reda – medijska arhiva (relevantniji su izvori prvog reda – originalna dokumentacija najmanje je zastupljena u knjizi), opet, nije korektno predočena jer su rečenice izvučene iz konteksta i naknadno tumačene. Zbog toga je teško pobeći od zaključka da se prošlost nije odgonetala već da se kreirala, da se insistiralo na željenoj a ne objektivnoj slici prošlosti.

Očigledno je da je teško istovremeno biti naučnik i strastveni politički aktivista. Sve sumnje i tvrdnje baziraju se na zaista povišenom razumevanju koje Koštunica demonstrira prema SPS-u, naročito posle 2000. godine. Među redovima knjige može se još zaključiti da je Koštunica odgovoran za ubistvo Zorana Đinđića: “Svoje saradnike branio je neverovatnom upornošću, čak i u situacijama kada je to bilo protivno zdravom razumu... Najviše se angažovao kada su general Tomić i Rade Bulatović bili u zatvoru, možda i zbog toga da bi, kako je optuživan, prikrio svoju odgovornost za ubistvo Zorana Đinđića”, piše Kosta Nikolić u poglavlju “Tehnologija vlasti”. Ali, do najzanimljivijeg otkrića došao je istoričar Samaryić koji tvrdi da Koštunica “prema nacističkom uzoru organizuje omladinske pokrete koji neguju panteističku ljubav prema zamišljenoj, stvarno nepostojećoj otaybini i njenim, takođe izmišljenim, staleškim vrednostima”.

Kada ljudi sa kvalifikacijama istoričara saučestvuju u javnom zastupanju stereotipa, onda otkrivaju stručnu nedoslednost, u najgorem slučaju intelektualnu prevaru. “Istoriografija ne sme da bude maskirana ideološka istorija. Ona mora da bude struka ili će biti propaganda kojoj će svet verovati jedno vreme, dok donosi nove teme, otvara nove probleme. Ali kada se prepozna da se te nove teme i novi problemi ne rešavaju adekvatno, onda će istoriografija izgubiti svoju poziciju... Prednost ima jedno nametljivo, rekao bih vulgarno dnevno mišljenje, proisteklo iz kratke pameti, iz viđenja neposredne svoje okoline, a to je da se politizacijom neka svrha postiže”, upozorio je načelno još 1989. godine akademik Andrej Mitrović.

Osim Koštunice cenu su platili njegovi saradnici i prijatelji. Kao i supruga. Autori su nam osim supružnikovog servirali i njeno, po njima, mutno poreklo: “Oženio se Zoricom Radović, čiji je otac, kao sudija bio dugogodišnji član Vrhovnog suda SFRJ”. Ispod fotografije koja zauzima čitavu jednu stranu, osim imena i prezimena piše “imala je ambiciju da u svom kabinetu pravi paralelnu Službu bezbednosti”. Kosta Nikolić piše da je “kasnija istraga utvrdila da je u pitanju bio projekat koji se odnosio na smenu postojećih, legalno izabranih rukovodilaca MUP-a i dovođenja njihovog kadra. Pretpostavljalo se da je to rađeno prema planu Jovice Stanišića, bivšeg šefa srpske tajne policije i jednog od najmoćnijih ljudi iz epohe Slobodana Miloševića, koji je želeo da, u sprezi sa predsednikom SRJ, ponovo preuzme kontrolu nad “službom".

Stiče se utisak da se autori nisu trudili da provere navode medija iako su prema njihovom radu vrlo kritični iz čega se izuzimaju “Nedeljni telegraf” i B92. NIN je, recimo, poistovećen sa tabloidnom štampom. Ipak, najgore je prošao nedeljnik “Reporter”. U jednoj od fusnota Nikolić konstatuje: “U kampanju protiv srpske vlade uključio se i list “Reporter”, koji je osnovala Vojna služba bezbednosti, uz pomoć kapitala ratnih profitera iz Republike Srpske.”

Radomir Radomirović, urednik u tadašnjem “Reporteru”, za NIN demantuje napisano uz konstataciju da to ne bi bilo vredno pomena da knjigu nisu potpisala dvojica doktora nauka: “Sve navedeno je zapravo teorija Vladimira-Bebe Popovića. Svi znaju da je Perica Vučinić osnovao list 1997. godine i da je 'Reporter' bio prvi nezavisni medij u RS. Vučinić je inače bio ratni dopisnik nedeljnika “Vreme” iz Bosne. Kasnije je odlučio da tu i ostane kao dopisnik AIM-a. Potom, zahvaljujući pomoći švedskog Helsinškog komiteta, pokreće novine koje tek posle 5. oktobra počinju redovno da izlaze i u Srbiji.”

Radomirović kaže da posle Vladimira-Bebe Popovića neodgovorni istoričari nastavljaju da obmanjuju javnost o tome kako je “Reporter” navodno pisao da su policajci sa objavljenog spiska trebali da budu izručeni Hagu: “Pisali smo da su na spisku za svedoke jer su bili na mestima gde su zločini izvršeni. Uostalom, tri dana posle nas i list 'Danas' je potvrdio da je spisak tačan. Što se naslovne strane sa Legijom tiče, to je prva objavljena Legijina fotografija. U tekstu smo kritikovali pravosuđe zato što Legija tada još nije bio optužen za zločin na Ibarskoj magistrali. Naravno da pišući o JSO nikome ništa nismo poručivali, već smo konstatovali da Službu bezbednosti niko ne kontroliše.”

Kolega Qubiša Obradović kaže da nije očekivao da će mu se “tekst i ime naći u Zborniku družine oličene u liku Biljane, Bebe i Čede” jer “ne pripadam tom političkom krugu”. Zanimljivo je da je potpisan kao “urednik RTV Kragujevac i 'Nezavisne svetlosti'”, iako je tekst objavljen 2001. godine kada nije ni sanjao da će nekoliko godina kasnije postati urednik lokalne televizije. Ali, ovako valjda bolje zvuči.

Predstavnici stručne javnosti u razgovoru za NIN ne kriju čuđenje što su se Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević kao deklarisani “ravnogorci” pridružili “mondijalistima i modernistima” iz Jukoma. Wih dvojica su koautori knjige „Đeneral Mihailović – biografija”, i zajedno sa kolegom M. Vesovićem koautori knjige “Rat i mir đenerala”, dok je Nikolić napisao trotomni “Istoriju Ravnogorskog pokreta”. Do izdanja ove knjige nisu primećena njihova ideološka teturanja. Svejedno, ohrabrujuće je videti “četnike” i “partizane” na istom poslu, ma šta to značilo.