Naučni eksperiment

Nebojša Popović, koautor je knjige “Vojislav Koštunica – jedna karijera”, zajedno sa kolegom istoričarem Kostom Nikolićem. U dosadašnjem naučnoistraživačkom radu, uz niz članaka i rasprava objavljenih u naučnim časopisima, objavio je i dve monografije: “Jevreji u Srbiji 1918 – 1941” i “Slobodan Jovanović i jugoslovenska država”. To je i tema na kojoj je doktorirao na katedri za istoriju Jugoslavije, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radi u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu. Priređivač je knjige “Zoran Đinđić – Srbija u Evropi”.

Kako ste odlučili da učestvujete u projektu JUKOMa?

- Dve zainteresovane strane su se dogovorile. Bio sam u uređivačkom kolegijumu za prvu knjigu edicije “Da se ne zaboravi” i tada se rodila ideja da i druge ličnosti iz naše današnjice budu obrađene.

Da li je ideja da posle Tijanića dođe Koštunica JUKOM-a ili vaša?

- Nisam odlučivao o tome ko je sledeći. Obavešten sam i izrazio sam svoju spremnost da učestvujem. Još nekoliko ličnosti iz našeg javnog života trebalo bi da budu predmet istraživanja, ali ne znači da ću učestvovati u narednim projektima. Ovo mi je bilo blisko, izazov za mene kao istoričara. Nedavno me je jedan novinar pitao u koju kategoriju rada ovo delo spada. Rekao sam da je ovo do sada jedinstven eksperiment. Kolega Nikolić i ja primenili smo metode iz naše nauke na današnja zbivanja. U koju kategoriju naš rad spada reći će naše kolege za jedno tridesetak godina.

Kažete da ste bili specifično zainteresovani da se prihvatite posla. Zašto?

- Ja sam u svom prethodnom radu istraživao lik i delo Slobodana Jovanovića. Iz toga je proistekla doktorska teza i knjiga koja je potom objavljena. Dr Vojislav Koštunica često je izražavao svoju naklonost prema Slobodanu Jovanoviću. Bilo mi je interesantno da vidim u kojoj se meri delo Slobodana Jovanovića odslikalo na Koštunicu. Sve nabrojano me je posebno zanimalo jer sam bio jedan od članova-osnivača DSS, a iz stranke sam svojevoljno izašao 1995. godine.

Šta ste zaključili, koliki je uticaj Slobodana Jovanovića na Koštunicu?

- Pouzdano mogu da tvrdim da je u unutarstranačkoj organizaciji i radu gotovo dosledno primenjeno poglavlje o političkim strankama koje je Slobodan Jovanović objavio u svom osnovnom delu “Država”. Ostale uticaje pronalazio sam u tragovima.

Zbog čega ste napustili stranku i kakav je utisak Koštunica pre toga ostavljao na vas?

- Poznavao sam ga, ali ga nisam i upoznao. Sreli smo se samo nekoliko puta. Bio sam odbornik na opštini Vračar i član IO opštine Vračar, u vreme dok je Dragan Maršićanin bio predsednik opštine. Izašao sam jer više nisam bio siguran da je stranka kojoj sam pripadao opoziciona stranka. Činilo mi se da DSS preuzima korake u korist režima i cinično obavestio svoje stranačke saborce, da ako budem hteo da radim za SPS, onda ću otići u centralu, neću sedeti u filijali. Ostavio sam pismeno obrazloženje ostavke na članstvo.

Vreme tranzicije podrazumeva promene. Čini se da bi se slično, ako ne i gore, proveli i svi drugi političari, koje biste na sličan način analizirali?

- To mogu samo da pretpostavljam. Ako se time budem bavio, obavestiću vas o rezultatima istraživanja. Nedoslednost Koštunice, koja najviše upada u oči, vezana je za njegov odnos prema zajedničkom delovanju opozicije.

Čini se da svoj lični utisak o DSS, kao stranci režima, pokušavate da nametnete čitaocima?

- Nisam ulazio, niti sam mogao, u tajne arhive, pa će odgovor na to pitanje dati istoričari u narednih trideset godina. Uostalom i naslovio sam tekst sa znakom pitanja. Voljno ili nevoljno, nesumnjivo je da su neki Koštuničini potezi išli naruku režimu, kao na primer njegov samostalni izlazak na izbore 1993. godine.

Kako se pre svega radi o izjavama preuzetim iz medija, mnogi će se zapitati zbog čega je bilo neophodno da iza posla stanu doktori nauka, a ne recimo arhivisti, dokumentaristi ...?

- Ali nije reč samo o prostom nizu izjava. Postoji vezivno tkivo, što se ne očekuje recimo od jednog arhiviste.

Mislite na česte sugestije čitaocu o tome šta treba da zaključi?

- Siguran sam da nećete naći takva mesta. Čitalac eventualno može da nađe neko moje mišljenje, ali vrlo retko i sporadično. Ali ako činjenice sugerišu nešto, onda neka ih neko ospori.

Pribojavate li se možda da će vas eventualno optužiti kao autora političkog pamfleta, čiji je jedini cilj da diskredituje svoju žrtvu?

- Očekujem komentare i te vrste. Kao izvorni demokrata smatram da svako ima slobodu da radi šta hoće, ali da mora da bude spreman da snosi posledice. Spreman sam da podnesem teret posledica i ne bojim ih se. Tvrdim da izdavač nije imao nikakav uticaj na sam tekst. Moj kolega i ja uživali smo potpunu autonomiju. Činjenica je da niko neće moći da nam spočita da smo režimski istoričari, ili da smo ne daj bože “mrtvom vuku izmerili rep”. Radi se o formalno najmoćnijem čoveku u državi u kojoj živimo.

A šta znači biti opozicioni – nerežimski istoričar?

- Prijatno me je iznenadio komentar jednog sasvim neutralnog čitaoca. Rekao mi je da misli da bi Koštunica mirne duše mogao da potpiše sve što sam napisao.

Živimo u vremenu ostrašćenosti. Možete li da tvrdite da vaše kolege, na čelu sa šeficom JUKOM-a i vi niste bili zahvaćeni nekim spektrom negativne osećajnosti?

- Nemam političku naklonost prema Koštunici, kao što nemam ni prema svim ostalim akterima na političkoj sceni. I ranije sam se javno, eksplicitno i cinično izjašnjavao o tome da je ovoj zemlji potreban jedan pokret protiv političkih partija, tj. pokret za suzbijanje njihovog štetnog uticaja. Pripadam najbrojnijoj grupi, onima koji neće izaći na izbore.