U susret sledećem iznenađenju

Kad je srbijanski ministar za finansije Mlađan Dinkić preko odabranih medija pustio u promet svoj “akcioni paket plus”, posmatrači su odmah mogli da zapaze tri detalja: njegove kolege ministri u Vladi Srbije za plan su saznali kad i svi ostali građani, konkurentskim strankama takozvanog demokratskog bloka odmah je na pamet palo jedno glupo, a ekonomistima koji politički misle, jedno opasno pitanje.

GLUPO: Hoteći da nam saopšte kako ministar za finansije radi na svoju ruku, Dinkićeve ministarske kolege su potvrdile mišljenje ozbiljnih teoretičara da je Srbija autoritarna demokratija, a njeno nedavno traumatično suočavanje sa, za njene sluđene građane, zbilja iznenađujućim rezultatom crnogorskog referenduma potvrđuje da bi još više rizikovala da baš takva demokratija nije. O čemu su dodatnu potvrdu požurili da daju predstavnici različitih nivoa i struja Demokratske stranke odgovarajući na glupo pitanje koje permanentno izborno osetljivo biračko telo nije stiglo ni da postavi: kome je prvom na pamet pala ideja o naručenom božićnom poklonu umotanom u “akcioni paket plus”? Portparol DS Đorđe Todorović je odmah objavio da “nije sve što se nalazi u paketu plus originalna ideja Vlade Srbije” pošto je i predsednik Srbije Boris Tadić o tome već razgovarao sa evropskim komesarem Olijem Renom. Bivši srbijanski premijer Zoran Živković je takođe smatrao za potrebno da javnost obavesti da ideja sa planom plus nije naša, a kamoli Dinkićeva, nego ideja Štefana Lenea, predstavnika EU u pregovorima o statusu Kosova. A kad se već inatimo, ideja da bi Srbiji mogao da bude ponuđen hrvatski model za deblokadu pregovora sa EU, prvi put se čula za vreme sastanka Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope održanog u Beogradu neposredno po crnogorskom referendumu (vidi NIN broj 2892/06).

OPASNO: E, kad su političari raspravili to vrhunsko demokratsko pitanje – ideja o paketu kojim bi Srbija za nešto(?) trebalo da bude nagrađena, u autorstvo je pripisana Štefanu Leneu – ekonomistima je odmah na pamet palo ekonomski suvislo, politički opasno pitanje: vredi li Haškom tribunalu i međunarodnoj zajednici Ratko Mladić milijardu dolara otpisanog duga Pariskom klubu, ukidanja viza za građane Srbije do 2008. godine, formalizovanog obećanja Srbiji da će postati zvanični kandidat za članstvo u EU 2008. godine? Ili Mlađan Dinkić na svoju ruku, a uz pomoć Lenea koji, da podsetimo, nije opunomoćen za pregovore o uključenju u EU nego za pregovore o Kosovu, priprema izlaznu finansijsku strategiju za slučaj da Kosovu ipak bude data nezavisnost.

I ekonomisti se čuvaju da javno povežu plan i Kosovo, pa profesor Jurij Bajec kaže da plan podržava “s obzirom na našu situaciju, mada imam nekih problema sa tim”, ali on ne isključuje mogućnost da je Ratko Mladić jedini zalog Dinkićevog plana “ako uspe, uspe”, dok Jelica Minić iz Evropskog pokreta u Srbiji hrabro eksplicitno podseća da je Srbija i ranije dobijala savete iz inostranstva da treba da istrguje gubitak Kosova: “Možda bi ova priča mogla da bude stavljena u taj kontekst.”

Moguća potvrda za opravdanost sumnje da je “paket plus” preventiva za mogući, makar i uslovni gubitak Kosova, nalazi se već u prvoj tački tog plana. Wime bi, kako je objavljeno, bio formulisan zahtev da Pariski klub država poverilaca Srbiji (uslovno) otpiše milijardu dolara duga, koje bi Srbija uložila u izgradnju Koridora X. Zanimljiva je koincidencija da je Srbiji na teret i otplatu stavljena gotovo identična suma kosovskog duga – prema podacima Narodne banke Srbije od 31. maja 2006. godine, kosovski dug iznosi 1,168 milijardu dolara (ukupni dug Srbije iznosi 16,966 milijardi dolara), od čega na dug Svetskoj banci otpada oko 430 miliona dolara. Dinkić je već ranije objavio da sa Svetskom bankom pregovara da se Srbija oslobodi otplate dela tog duga čiji je ona poverilac. Što se ostatka duga tiče, najveći poverioci Srbije u Pariskom klubu su Nemačka, Velika Britanija i Francuska, dakle države naklonjene kosovskoj nezavisnosti, pa nije preterano očekivati od njih da ovom zahtevu Srbije i iz tih razloga izađu u susret. Objavljivanje namere da taj novac bude utrošen u izgradnju Koridora X, dakle putnog pravca od koristi i državama Evropske unije, na čelu sa Grčkom, trebalo bi dodatno da olakša odluku članicama Pariskog kluba, kome Srbija posle dva otpisa (51+15 odsto) duguje ukupno 2,346 milijarde dolara.

Paket plus obuhvata i dve vrlo osetljive tačke van oblasti ekonomije: ukidanje viznih ograničenja za građane Srbije i obećanje da će Srbija postati kandidat za člana 2008. godine. Opšte je uverenje da je za obe odluke – što se strane EU tiče – neophodna pre svega politička dobra volja. Jer, svi razlozi EU da prema Srbiji drži ovako oštar vizni režim postali su neuverljivi onog trenutka kad su Bugarskoj i Rumuniji ukinute vize za zemlje Šengena. Spisak dosadašnjih uslova koje je EU postavljala Srbiji da bi joj vizni režim bio bar ublažen vrlo je dugačak, a na njemu su jedino donekle uverljiva dva zahteva – uvođenje biometrijskih pasoša i integrisanog upravljanja granicom radi lakše kontrole. Prigovori Srbiji da nema zakon o azilantima gotovo su smešni kad se dovedu u vezu sa podatkom same Evropske komisije – od januara do avgusta 2004. godine u Srbiji je registrovano samo 35 azilanata. Još je u tom kontekstu smešniji prigovor da Srbija ima samo jedan prihvatni centar za azilante. EU takođe tvrdi da u Srbiji “ilegalna migracija i dalje predstavlja problem”. Dokaz: 2004. godine su zabeležena 1 053 nelegalna ulaska u Srbiju.

Iz formulacije paketa plus nije sasvim jasno da li bi Srbija već 2008. godine trebalo da postane kandidat za člana ili član EU. Nije isključeno da je dvosmislena formulacija namerna. Inače, stranka ministra finansija je u svom predizbornom “Državnom programu evropske Srbije” ne baš obavezujuće nego više asocijativno programirala ulazak Srbije u EU 2010. godine.