Ko huška robijaše?

Najbrutalnija pobuna u istoriji, ne samo naših zatvora, okončana je za nešto više od četiri dana. U ponedeljak je 65 pritvorenika Centralnog zatvora u Beogradu federima od hemijske olovke i koncima sa ćebadi zašilo sebi usta a 320 ljudi je odbilo zatvorsku hranu da bi već u petak i poslednji “pobunjenik” odšio usta a u subotu su svi uzeli hranu iz zatvorske menze.

Imali su tri zahteva; bolji uslovi smeštaja, ažurniji rad sudova i najvažniji – da im se dan proveden u pritvoru računa kao dva dana robije. Sem dva obećanja Uprave zatvora, “da će raditi na poboljšanju uslova” i Siniše Važića, predsednika Okružnog suda u Beogradu, “da će postupci pred sudovima ići brže”, zvanično nisu dobili ništa a protest je završen.

Dakle, ispada da su ljudi koji su bili spremni na bol do mozga, kako je ušivanje usta definisao jedan od pritvorenika, poverovali obećanjima, uplašili se, videćemo kakvih, pretnji i brže-bolje završili pobunu.

Dragoljub Lončarević, direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde Srbije, kaže da je Uprava, pre svega, uspela da objasni pritvorenicima da je njihov zahtev za “beneficirani pritvorski staž” neostvarljiv i neracionalan, da je realno izašla ispred njih i obećala im je jedino uslove dostojne čoveka. Samo to, kaže, ništa više!

A pritvorenici insistiraju na tome da protest nije usmeren protiv Uprave (!?) mada ih ona “polako jednog po jednog spušta u samice. Tamo se već neko vreme pretučen nalazi i vođa pobune Zoran Rašković Serdar.” Ove informacije potiču od jednog od šezdesetpetorice ljudi koji su imali zašivena usta a s kojim je NIN uspeo da stupi u kontakt. Dragoljub Lončarević nam je potvrdio da je Serdar izolovan mada on kaže da to nisu klasične samice. Oni koji znaju kako to izgleda, kažu da zaista samica nije prikladan izraz za te prostorije jer zapravo najviše liče na grobnice. To su prostorije veličine dva puta tri metra i svetla gotovo da uopšte nema.

Od osnovnog zahteva da se dan proveden u pritvoru računa kao dva na robiji, naš sagovornik iz CZ-a kaže da su morali da odustanu zbog poruke ministra koju im je preneo upravnik zatvora a koja glasi: “Životinje u lance i katance. Pucaćemo u meso.”

Iako će se ljudi od struke zakleti da se ljudi poput ministra pravde Zorana Stojkovića ne snalaze na visokim temperaturama i da nisu kadri da ovako nečim čak ni zaprete, Lončarević kaže da kad dođe do rušenja reda, država mora da pokaže odlučnost i snagu i to je sigurno na neki način demonstrirala.

Za ovakvu masovnu i bizarnu pobunu, u kojoj učestvuje gotovo 400 ljudi, morao je da zna neko iz osoblja zatvora, da ne govorimo o javnoj i tajnoj bezbednosti koja, po prirodi stvari, mora da zna šta se dešava u zatvorima. Lončarević je svestan toga i kaže da je to stvar interne istrage o kojoj on za sada ne želi javno da govori.

Mnogo zanimljivije je pitanje onih koji su to znali, delom verovatno i osmislili a nalaze se van CZ-a. Dragoljub Lončarević kaže da logika upućuje na to da te inspiratore treba tražiti među političarima, pre svega opozicionom – kojima je u interesu da se pokaže nesposobnost vlasti, a kaže, pokazali su upravo suprotno “jer smo sve rešili za tri dana”. “E, mi smo to i predočili pritvorenicima i upozorili ih da ne dozvole da budu iskorišćeni zarad ostvarivanja nečijih jeftinih političkih poena. Mislim da su oni to prihvatili.”

I policijski analitičar Marko Nicović smatra da se među organizatorima nalaze i političke strukture iz bivših režima koji imaju jake ljude po zatvorima. “Ovako su direktno gađani i Stojković i Jočić, mediji su munjevito reagovali, što znači da su spremno čekali na tako nešto a i u inostranstvu je to jako odjeknulo.”

Mr Zoran Stevanović, koji je od 1992. do 2001. pomoćnik ministra zadužen za izvršenje krivičnih sankcija, kaže da je opasno kad politika uđe u zatvor jer su zatvorenici najdestruktivnija grupa ljudi koja je protiv svake vlasti. Stevanović kaže da je moguće da je ova pobuna pravljena po modelu iz 2000. kada su posle 15, 20 dana intenzivne pobune u svim zatvorima pritvorenici dobili sve što su tražili.

I tada, svedoči, u pobunu su bile uključene razne interesne grupe spolja ali time niko nije hteo da se bavi posle okončanja pobune. O samoj tehnici pregovora države i pritvorenika Stevanović kaže: “Obično se izabere desetak najdominantnijih pritvorenika, traži se da naprave spisak zahteva i onda se kreće u razgovore. Pregovori su uvek slični. Prvo se kreće od opšteprihvatljivih zahteva kao što su loši uslovi, loša hrana, što je uvek tako da bi se na kraju došlo do suštine što bi ovoga puta moglo da bude ubrzavanje rada sudova.”

Sada su, dakle, ili pritvorenici dobili čvrsta uverenja da će sudovi brže raditi ili verovatnije da su već ispunili svoj pravi cilj. Koji, možemo samo da nagađamo.

Valja primetiti da su Legija i ini pritvorenici iz tzv. “hajata”, odnosno nešto boljeg dela zatvora, ignorisali ovu pobunu. Stevanović pretpostavlja da je to zato što on i njemu slični iz bezbednosnih struktura dobro znaju da ovakvi protesti ne donose ništa a bila bi to poruka i da su oni isti kao i svi ostali. A oni, sigurno ne misle tako.

Tvrdnje da je ovo psihološka priprema za Legijino bekstvo, što Nicović ne isključuje, po mišljenju Zorana Stevanovića malo je verovatna. “Nikada se u takom velikom haosu ne pravi režija da bi neko pobegao. Beži se u tišini, primirju a ne sada kada je pojačana straža, pripravnost, kada je bezbednost na maksimalnom nivou.”

A šta, ako je u pitanju priprema za Legijinu likvidaciju? Jer, ako je neko toliko moćan da može da organizuju da 65 ljudi zašije usta, on može sve. Čak i Dragoljub Lončarević, kaže da se pribojava egzekucije nekoga od uglednih stanovnika CZ-a. “Mi smo pripravnost podigli na najviši nivo. Svesni smo da iza svega ovoga stoji neko i ekonomski i politički veoma jak i da je moguće da se sada pažnja možda namerno odvlači na drugu stranu, na ugroženost ljudskih prava, uslove smeštaja da bi se, ne daj bože, desilo nešto veliko na drugoj strani. Tu se ne treba ograničiti samo ona bekstvo jer je pitanje kuda bi Legija ili neko takav uopšte mogao da pobegne. Likvidacija je tu realnija opcija.”

Ne treba zanemariti ni tajming pobune, da je sav taj mazohistički performans možda samo poruka nekome ko tek treba da otvori usta. Odnosno, ko mora mnogo da kaže ako želi da opravda poziciju svedoka-saradnika koja oslobađa od dugogodišnje robije. Treba razmisliti koga bi, recimo, Bagzijevo svedočenje najviše moglo da ugrozi.

Sve ovo, ni to nije nevažno, poklopilo se sa samoubistvima Mike Brašnjovića, optuženog za privredni kriminal (član tzv. stečajne mafije) i Zorana Nedeljkovića, pripadnika tzv. drumske mafije.

“U praksi su vrlo retki slučajevi samoubistava ljudi koji imaju novac. Pogotovo dok su još u istrazi. Ako se i odlučuje na to, on ostavlja pisani trag, ostavlja kompromitujući materijal, kojim se sveti onima zbog kojih je žpaož. U ova dva slučaja ne samo da nema ništa od toga, nego imamo i sumnjiva saopštenja po kojim mu je kao pozlilo pa je otišao u ćeliju i ubio se. Pa, ako mu je zaista pozlilo, onda je trebalo da ima pojačan nadzor i ne bi se moglo uraditi tako nešto”, objašnjava Marko Nicović.

O tome kome je smetao Mika Brašnjović verovatno najviše znaju Goran Kljajević, Sekula Pijevčević i Marko Davidović. Svi pobrojani su trenutno u tzv. “hajatu” i od njihovog svedočenja bi moglo da zavisi ko će se još, od političara i biznismena, naći u CZ-u. Ako uopšte stignu bilo šta da kažu.

Borislav Marić, načelnik Odeljenja za izvršenje zavodskih sankcija, kaže da su ova dva pritvorenika bili smešteni u tzv. “hajatu” i da u ćelijama nisu imali više od trojice ljudi. NJihova samoubistva on objašnjava time da su to ljudi koji ne spadaju u klasičnu osuđivačku populaciju i koji mnogo teže podnose zatvorski boravak.

Samoubistva u CZ-u, kaže Marić, jesu pojava i svake godine oni imaju oko desetak izvršenih samoubistava i pet puta toliko sprečenih pokušaja samoubistva. “Sa sadašnjim ljudstvom i tehnikom, mi nismo u mogućnosti da imamo bolje rezultate.”

Ipak, samoubistva šefa stečajne mafije Mike Brašnjovića i šefa drumske mafije Zorana Nedeljkovića, baš kao ni pobuna zašivanjem usta, ne mogu se pravdati samo golom statistikom.

Svedočenje jednog insajdera Dobro uvezan sistem Pripremajući dokumentarni TV serijal “Dosije zatvor” novinar Milan Popović je nekoliko meseci istraživao način funkcionisanja srpskih zatvora: Centralnog zatvora u Beogradu, Kazneno - popravnog zavoda u Nišu, Sremskoj Mitrovici, Zabeli, maloletničkih zatvora u Valjevu i Kruševcu, ženskog zatvora u Požarevcu... Dešavalo se da i dva puta po sedam dana boravi u jednoj zatvorskoj ustanovi. - Svi pričaju o čuvenom odeljenju u koje stižeš pravo sa ulice kad si uhapšen. Nekolicina sagovornika mi je pričala o toj sobi, gde su, navodno, zidovi crveni od krvi ali uprkos mom velikom zanimanju za to, nije mi omogućeno da vidim tu prostoriju kao, verovatno, i nijednom novinaru u zemlji. Razgovarao sam sa jednim klincem, on sad ima 20 godina i deportovan je u Kruševac posle godinu i po dana u istrazi u CZ-u. Optužen za pokušaj silovanja na nekoj žurci on je dospeo u sobu gde je već bilo deset ljudi, u proseku i po 20 godina starijih od njega. Prvo veče nastala je rasprava gde će on da spava. Na kraju su ga bacili u čučavac gde su ga svi šutirali. Kad je upala straža i našla ga tako pretučenog, odgovorio je da je pao s kreveta i da ga niko nije dirao ne bi li kupio “cimere” i obezbedio sebi kakav-takav mir. Jer, svako mora da prinese neku žrtvu. I posle toliko vremena takvog života teško je vratiti se. A bilo je klinaca koji su čekajući presudu i po četiri godine provodili na takvim mestima. Mene su, ipak, najviše zanimali taj treći i četvrti sprat CZ-a. Četvrti sprat, na kome su psihijatrijski bolesnici, najsuroviji je prizor koji sam video uživo, a posle kada sam gledao trake, shvatio sam da ni na televiziji nikada nisam video ništa gore. Vazduha nema, prozori su bukvalno crni od čađi, oseća se vlaga, memla, zidovi se ljušte, malter otpada... Jedan toalet koristi po 30, 40 ljudi. U sobi ima po 10 ljudi, samo ih nazireš u dimu pošto svi puše... Ništa se ne vidi, imaš utisak da će svakog trenutka sve da se sruši. Sve ima cenu i sve može da se kupi. A plaća se u cigaretama. Ne postoji kao na našem tržištu da je cena u dinarima, evrima; sredstvo plaćanja su cigarete. Pet boksova „marlbora” – gram heroina. Priča odgovornih uvek ide u tom smeru da to dolazi kroz pakete, da to unose porodice. Obično, ispričaju uz to neku anegdotu kako je neko napravio tortu, u kojoj su u šlag stavljene neke supstance pa se, eto, narkomani drogiraju slatkišima... Ali, kad odeš među osuđenike, shvatiš da to nema veze, da to mogu uneti samo straža ili advokati. Većina ide preko stražara. I stražarske smene se mnogo razlikuju. Tačno se vidi kako su pravljene, kako se odnose prema osuđenicima, jedni prema drugima, prema nama... Svima je najdraže da rade noću jer se svi poslovi tada završavaju. Klanovi se prave čim dođeš. Obaveštajna mreža funkcioniše besprekorno, u minutima se zna ko i kada dolazi, ko koga treba da prihvati, koga ne. U slučaju da si, kako oni kažu, nekome dužan mnogo, neće te uopšte spasiti to što si „pao” i što možda pet godina nisi na slobodi. Jer te tamo čeka neko njegov. Ti dugove mora da platiš. Kad dođeš, moraš upasti u neki klan. Ne postoji sistem, ja sedim, pušim i čekam da mi prođe robija. Neko mora da te prihvati, da garantuje za tebe. Kao pripadnik klana imaš različite obaveze. U Kruševačkom popravnom domu tako postoji beogradski i zemunski klan. Beogradskom pripadaju svim Beograđani a u “zemunce” spadaju svi koji nisu iz Beograda. Ta dva klana su u stalnom ratu, primirja su po maksimum 15 dana. Tamo se sve zna, gde ko sedi, kuda smeš da prođeš, šta da uzmeš. Ako pogrešiš, uradiš šta ne treba, vođa klana kaže svom „vojniku” da ti ciglom razbije lobanju i ovaj to mora da uradi. U Valjevu su ti obračuni najbrutalniji. To je maloletnički zatvor, u kome zbog sporosti pravosuđa ima samo jedan maloletnik. Tamo se svi dele na beogradsko–čačanski i seljački klan. I oni se međusobno uništavaju. Tamo je normalno da njih šestorica uzmu štangle i nekog nađu noću i polome ga potpuno. Oni znaju koliko bodež treba da bude dugačak, mislim da je oko 12 cm, zna se gde se bode, nekoliko santimetara ispod pleksusa, da se upozori a da ne iskrvari. Od nekoliko njih sam čuo priču da je usred dvorišta bila masovna makljaža štanglama i da su u jednom momentu dvojica jedan drugom razbili glavu. Priča je da su im stražari bacili jedan peškir da se obrišu i osuđenici tvrde da je stražar znao da je jedan od njih imao hepatitis C i da su tako namerno zarazili ovog drugog. U ovim većim zatvorima, Mitrovici, Zabeli, Nišu, klanova je mnogo više i ne dele se kao klinci samo po teritorijalnom principu. Tu je milion podela. Ali, nemaš šansu da zalutaš, u roku od deset, 20 dana nađu ti mesto. Ako si i napolju bio neki kriminalac pa imaš neke svoje unutra, onda te oni prihvataju, ako si pao s Marsa, onda te šmekaju, testiraju, kako kažu, gledaju da li si maša ili snaša i onda ubacuju u neki klan. Imam utisak da ako se neko nekome zameri, ovaj može da ga likvidira u roku od dva i po minuta. Sremska Mitrovica ima 1300 osuđenika. Prvi je odeljenje pojačanog nadzora, tu se nalaze tri, četiri čoveka po sobama i to malo liči na zatvore po filmovima. Ali, zato je ovaj drugi paviljon potpuno lud. Tu se u sobama nalazi po 30, 40 ljudi, osuđenih od godinu do 40 godina zatvora. Tu tri do pet stražara kontroliše ceo paviljon. Dakle, u nekim momentima tri čoveka treba da kontrolišu i do 500 ljudi. A nema video-nadzora. I kakva kontrola tu može da bude? Postoji stroga podela na one koji imaju privilegije i na one koji nemaju. Meni se dešavalo da mi se u Nišu pred kamerama pojavi jedan od poznatijih osuđenika maksimalno sređen, sveže obrijan, sa skupocenim “afteršejvom” na sebi. A onda mi dođe neki drugi osuđenik na kome se vidi da se nije kupao ko zna koliko i da jedva govori. Torturu stražara nekada je teško izdržati. Osuđenici su mi pričali da je do 2000. “terapija”, kako to stražari nazivaju, bila redovna, da svakodnevno ulaze u ćelije i u zavisnosti od zasluga dele od 20 do 200 udaraca palicom po leđima. Posle petog oktobra stvari su se malo promenile. Sada, maksimalno dele 40 do 50 palica. Po zakonu, stražari imaju pravo da kažnjavaju zbog pružanja aktivnog i pasivnog otpora. Nasrtanje na stražara je aktivan otpor, nepoštovanje njegovih naredbi pasivan. U praksi, po priči zatvorenika, to izgleda malo drugačije. Tuku do momenta dok ne možeš više da ustaneš a onda ti naredi nešto, ti nisi sposoban da izvršiš, pa zbog pasivnog otpora slede nove batine. Tortura klanova je još brutalnija. U Valjevskom zatvoru smo došli do momaka koji su kao žrtve osuđeničkih klanova bili sklonjeni u izdvojeni deo zatvora da bi sačuvali živu glavu. U kameru su nam ispričali šta su im sve radili od štangliranja, gašenja cigareta po telu, do silovanja. To smo spakovali na četiri kasete. Sutradan su nas pozvali da dođemo ponovo jer su nas ti isti osuđenici molili da to ne objavimo pošto im je te noći rečeno da će svi da budu izbodeni. A bili su potpuno izdvojeni. Kako neko može da prođe kroz rešetke i pored stražara i dođe do njih? A tamo jednom od tih klanova to očigledno nije problem. Zaposliti se negde u zatvoru, u pogonu, radionici, biblioteci, to je velika privilegija. Jer, ako na taj način uspeš da “ubiješ“ pola dana, uradio si veliku stvar. I to mogu samo odabrani. Mi smo u Valjevu došli do imena ljudi iz uprave kod kojih se kupuje radno mesto. U Zabeli smo došli do podatka da radno mesto košta od 500 do 1500 evra. U Mitrovici se može za 50 evra dobiti izlaz na vikend. Svi ti zatvori u kojima smo boravili liče jedan na drugi. Po temperamentu se razlikuju jer je drugačiji mentalitet ljudi i stražara ali je u svim manjkavostima sve slično. Negde je malo više korupcije, negde torture, negde su uslovi bolji ali generalno je sve slično. Sistem je tako čvrsto uvezan da ga je teško razbiti. Sve i da neko hoće to da uradi.