Arhiva

Iščitavanje nečitljivoga

Tihomir Brajović | 20. septembar 2023 | 01:00

Imajući pred sobom neke od reprezentativnih izdanaka, budući čitaoci savremene srpske proze biće, čini se, u ozbiljnom iskušenju da ovo vreme imenuju kao doba nove paraboličnosti. Tek objavljeni roman Milete Prodanovića poslednji je u nizu skorašnjih naslova autora ne samo jedne generacije (M. Novaković, F. Petrinović, A. Gatalica, S. Obradović, S. Ilić, G. Petrović, V. Žurić...) koja bi mogla da idu u prilog ovakvom razumevanju. Ako se pri tom imaju u vidu i novija ostvarenja već etabliranih pisaca (Pavić, Albahari, Basara), neretko posvećenih globalno sabirajućem “iščitavanju” aktuelno istorijske nečitljivosti, onda nismo daleko od zapažanja o svojevrsnom trendu ili pak zakonomernosti unutar onoga krila domaće književnosti koje je godinama unazad u znatnoj meri bilo oslonjeno na poetike postmodernizma.

Bez obzira na autorova neposredna smeranja čitalac Kolekcije će, stoga, u paralelnoj pripovesti o poznoantičkom i ovom dobu te o junacima koji prevladavaju granice vremena da bi se susreli ili poistovetili u polju naročite uobrazilje i osećajne prijemčivosti, po svoj prilici pronaći i nešto od onog pripovednog ustrojstva koji je već imao prilike da upozna, na primer u Pavićevoj Unutrašnjoj strani vetra ili Petkovićevom romanu Sudbina i komentari. Pa ako u dobrom delu postmodernistički inspirisane proze po pravilu deluje neki mimikrijski obrazac putem kojega se ostvaruje svrsishodno koncentrisano autorsko čitanje nečitljivoga, ovde postoje čak dve takve “matrice”, arheološko-muzeološka i informatičko-tehnološka, saglasne dvama magistralnim istorijskim i pripovednim tokovima, i oličene u ilustrovanim kataloškim “listićima” kao formalnim oznakama poglavlja, odnosno u smeloj zamisli “animiranog” kompjuterskog programa kao famoznog “istorijskog sinemaskopa” u kojemu bi, kao u kakvoj “kostimiranoj predstavi velikih proporcija,” bilo moguće da se “pomoću jedne ličnosti... predoči slika celog ambijenta”.

I dok se kolekcionarsko-arhajski model pretežno tiče formalno-kompozicione i lajtmotivske strane (“jedino što se... opiralo nestajanju bilo je srebro”), onaj drugi, inovatorsko-futuristički model najvećim delom se tiče moguće konceptualno objedinjujuće strane romana. Simbolički sugerišući ponovljivost ljudskih sudbina uprkos hronološkoj ili kulturološkoj distanci, Prodanovićev roman o Oseusu i Steli u isti mah prikazuje usud ljudskih iluzija o snazi lepote i neimarske preduzimljivosti, odnosno kob varvarske stvarnosti u periodima velikih istorijskih preloma kao što su propast Rimskog carstva ili pad Berlinskog zida.

Za razliku od tzv. metafikcionalnog manira koji počiva na slici istorijske stvarnosti kao beskrajno umnožavajuće, tj. promenljive i nestabilne konstrukcije (Albahari, Basara), čitalac je ovde, ipak, suočen s voljom za iznalaženje u izvesnom smislu stabilnih konstrukcija i simetričnih značenja, kadrih, kao i drugde u umetnosti paraboličnog pripovedanja, da iza uskomešanog bezobličja prošlosti i sadašnjosti čitaocu nagoveste ustaljene poretke, a zatim i moralno prepoznatljive i prihvatljive spoznaje. Ovaj unekoliko “starinski” podsticaj praćen je lepom rekonstrukcijom iščezlih svetova prošlosti čija imaginativna punoća predstavlja svojevrsnu “hadrijanovsku” novinu u opusu Milete Prodanovića. Stilska brižljivost i svedena situaciona osmišljenost tih delova romana, koji prikazuju Oseusov povratak u zavičaj, ide u red možda i najsugestivnijih proznih domašaja autora Novih klina i Vrta u Veneciji.

Baš kao i neka druga novija ostvarenja pisaca sličnog opredeljenja, i Kolekcija, međutim, svojim udvojeno simetričnim i unekoliko protivrečnim ustrojstvom svedoči o nedovoljnosti takve, nedeljive pripovedne slike sveta za uobličavanje svih onih podsticaja i doživljaja koji tvore današnje i ovdašnje iskustvo istorije. Višak retoričnosti i parabolična transparentnost je cena koja je, po svemu sudeći, prihvatljiva za autore što imaju neotklonjivu potrebu da uobliče koliko – toliko suvisao i instruktivan odgovor na buku i bes bezoblične stvarnosti. Ako smo u ovim, aleksandrijski dekadentnim vremenima, kao što je pevao Kavafi, uvek pripravni da iščekujemo varvare, i ako su, kako je pevao Vava Hristić, varvari uvek i svuda samo varvari i nisu nikakvo rešenje, onda je vrag zaista odneo šalu i umetnost je, sugerišu pisci poput Milete Prodanovića, uz podnošljive gubitke dužna da to pokaže nedvosmisleno i na izvestan način jasno.