Artur-Art Bačvold

Rođen je 20. oktobra 1925. u NJujorku. Sa 17 godina je napustio kuću. Od oktobra 1942. do oktobra 1945. služio je u američkim mornaričkim trupama. Po povratku, Bačvold se upisuje na Univerzitet u Los Anđelesu, ali nije završio fakultet. Godine 1948. kupuje kartu u jednom pravcu za Pariz i počinje da piše kolumnu za evropsko izdanje NJujork herald tribjuna. U SAD se Bačvold vratio 1962. godine i počeo da piše kolumnu za “Vašington post”. Pisao je praktično do pre nekoliko meseci. Dobio je 1982. godine Pulicerovu nagradu a 1986. je izabran u Američku akademiju i Institut umetnosti i književnosti. NJegovu kolumnu je prenosilo tri stotine listova. “Trebalo bi da je već mrtav”, piše Tajm. I to ne zato što ima 80 godina, već zato što su mu u januaru ove godine otkazali bubrezi, što je ostao bez noge, a odlučio je da odbija dalje trajanje na dijalizi. Art Bačvold ima troje dece.

Šta je za vas savršena sreća?

- Biti zdrav.

Od čega najviše strahujete?

- Da neću biti zdrav.

S kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?

- Sa Markom Tvenom.

Kom živom čoveku se najviše divite?

- DŽimiju Karteru.

Koju svoju osobinu ponajviše ne volite?

- Samoljubiv sam i neprestano se hvališem.

Koja vas osobina najviše nervira kod drugih?

- Nervira me kad se nekome javim telefonom, a on mi kaže da ostanem na vezi i čekam.

Kom luksuzu ne možete da odolite?

- Sad su se stvari promenile, ali sam verovatno najviše trošio na kompjutere i kamere.

Omiljeno putovanje?

- Pariz od 1948. do 1962. godine.

Koja je, po vama, vrlina danas najviše precenjena?

- LJudi koji govore kako, eto, moraju da kažu istinu.

Kada lažete?

- Samo u svojim kolumnama.

Kog živog čoveka ponajviše prezirete?

- Sve one koji mi govore šta je to što Bog želi. Oni to ne znaju ništa bolje od mene.

Šta vas najviše nervira u vlastitom izgledu?

- Nisam pomodar. Mrzim šišanje i mrzim da se brijem. A moram da se brijem dva puta dnevno. Pretpostavljam da se u tom pogledu ne razlikujem od Niksona. I on je morao dva puta dnevno da se brije.

Postoji li reč ili fraza koju preterano koristite?

- “Volim te”. To kažem i onima koje skoro da uopšte ne poznajem.

Zbog čega najviše žalite?

- Zbog toga što, u trenutku kada ovaj članak bude izašao iz štampe, možda više neću biti među živima. Ali, znajući da ću biti u Veniti feru, voleo bih da se još malo zadržim ovde. Budem li u raju, nadam se da ću tamo moći da nabavim ovaj broj. Ako ne, možda će vaše odeljenje pretplate biti spremno da odobri popust onima koji se već tamo nalaze.

Najveća ljubav vašeg života?

- Moja žena, Ana, sa kojom sam 40 godina bio u braku.

Kada ste i gde bili najsrećniji?

- U Parizu, kada sam radio kao izveštač NJujork herald tribjuna od 1948. do 1962. godine. Ceo Pariz je bio moj. Tamo sam imao čitalačku publiku kakvu nikada ne bih mogao da imam u Americi.

Koji biste talenat najviše voleli da imate?

- Talenat za život.

Kakvo vam je trenutno raspoloženje?

- Sjajno. Srećan sam što sam otišao u bolnicu i što je to privuklo toliko pažnje. Sada viđam gotovo sve svoje prijatelje i članove porodice i sa svima njima mogu da se oprostim.

Ako biste mogli da promenite nešto kod sebe, šta biste promenili?

- Verovatno bih nabavio novi bubreg. To bi baš bilo lepo.

Ako biste nešto mogli da promenite u svojoj porodici, šta biste promenili?

- Voleo bih da svi oni budu srećni i da se lepo slažu međusobno. I voleo bih da im nedostajem.

Šta smatrate svojim najvećim dostignućem?

- To što sam uspevao da zasmejem ljude. Ne znam da li je to neko dostignuće, ali meni se to jako sviđa.

Ako biste posle smrti mogli da se vratite kao osoba ili kao neka stvar, kakvi biste se vratili na ovaj svet?

- Ovakav kakav sam.

Šta je vaša najdragocenija imovina?

- Sve što sam napisao – 32 knjige i sve kolumne koje sam objavio.

Šta smatrate najvećim mogućim jadom i nesrećom?

- Dva puta sam imao depresiju. Od toga nema dubljeg ponora.

Gde biste voleli da živite?

- U Vašingtonu. Uglavnom zato što se tamo skoro sve događa. Ja nisam čovek koji odlazi na letovanja, pecanje ili na golf. Samo volim da radim.

Šta je vaša najizraženija osobina?

- Veliki sam sanjar, stalno nešto fantaziram.

Koju osobinu najviše cenite kod muškaraca?

- Poštenje.

Koju osobinu najviše cenite kod žena?

- Ako se ja njoj dopadam, onda se ona meni odmah dopadne. Pitali su me isto to za Hilari Klinton. Ja se njoj sviđam, a ako je to deo njenog karaktera, onda se i ona meni sviđa.

Koju osobinu najviše cenite kod prijatelja?

- Odanost.

Ko su vaši omiljeni pisci?

- Bob Benčli, E. B. Vajt, Irvin Edman i svi oni drugi koji su ponikli u NJujorkeru.

Omiljeni književni junak?

- Kapetan DŽon Josarijan, iz Kvake 22.

Ko su, po vama, junaci u stvarnom životu?

- U svetu u kome ja živim teško da postoje junaci.

Šta vam se najviše ne sviđa kod ljudi?

- Nerviraju me licemerje i pritvornost, nerviraju me ljudi koji nas lažu, političari koji lažu samo zato jer im to položaj dopušta – jednostavno, nervira me svako ko pokušava da me napravi budalom.

Kako biste želeli da umrete?

- Trenutno sam u položaju čoveka za koga postoje veliki izgledi da više ne bude među živima u trenutku kada ovaj razgovor bude objavljen. Ovde sam već deset nedelja i imao sam tu sreću da sam mogao da vidim sve svoje prijatelje i sve one koje volim. Ovo je lepo mesto. Sjajno mesto za odlazak.

Vaš moto?

- “Biti il ne biti: to je pravo pitanje”