Metafizika na levici

Sudbine srpskih pesnika zanimljive su, često koliko i sama njihova poezija, a ponekad i zanimljivije. Gotovo celi nenapisani romani. Laza Kostić, Dis, Crnjanski, pa Drainac ili Miljković, i sve tako redom: stihove tih autora uvek prati i dodatna priča, dajući im makar jednu dimenziju više. Poezija je uvek, ma kako da se uzme, sušta posledica života, neobičnog, neponovljivog, zauvek jedinstvenog. Pa je tako i pesnički opus Tanasija Mladenovića, posthumno prikazan u pregledu “Sene i opomene”, na neki način pesnički rezime pređenog puta, od rane lirske uznesenosti kojoj je svojstvena potreba da se svet u zatečenom poretku menja, preko saznanja o njegovom stvarnom liku i o nemogućnosti njegove suštinske promene, do stoički iskazanog predosećanja zemnog kraja. Ovako data iscela, pregledno i odmereno, a dovoljno obimno, poezija Tanasija Mladenovića, slično kao i u nekolikim ranijim prilikama (“Izabrana dela”, 1995; izbor “Na pragu Milenijuma”, 1998), otvara se, pred mogućim čitaocem, ne samo kao simbolička transpozicija ključnih tačaka pesnikove biografije, sa postojanim metafizičkim akcentima, nego i kao svedočanstvo o jednom vremenu koje sve brže i brže zamiče u istoriju.

Uprkos tome, Mladenovićev status u srpskom pesništvu, ne slučajno, već upravo u duhu priče o zanimljivosti pesničkih sudbina, i dalje je – otvoren. I čini se da će takav zadugo i ostati. Ne bi se, naime, moglo reći da je Mladenović za života bio nepročitan pesnik, naprotiv. Neke njegove pesme (recimo, “Triptihon”) izazivale su, svojevremeno, mahom zarad političke provokativnosti, pažnju šire javnosti, pa i onog njenog dela koji inače ne čita poeziju (a takav je uvek pretežan), i to u doba kada se pažnja pisanjem stihova inače više i nije mogla izazvati, dočim tako. A danas ni tako. Pesnik je nagrađivan, o njegovim pesmama je relativno izdašno i često pisano, u više navrata objavljivani su mu izbori u prestižnim edicijama (uključujući i kolo SKZ), pa ipak ostaje utisak izvesne “nenađenosti mesta” za tog liričara katkad krtog, srezanog, gotovo aritmičnog stiha, ali i, u drugom liku, narativnog pesnika dugog daha koji piše poeme (poput sjajnog “Atlantika”) ili cikluse soneta, čas melanholično melodične, čas u gotovo proznoj, govornoj fakturi. I tako se formirao paradoks koji je markirao Mladenovićevu pesničku figuru: uvek uziman u obzir, pesnik je prećutno mahom izostavljan iz antologijskih izbora modernog srpskog pesništva. Teško da bilo ko može nedvosmisleno odgovoriti zašto je tako, i tu priča o posebnosti pesnikove sudbine iznova oživljava.

E, upravo se za pomenutu nedvosmislenost, za drugu krajnost u izricanju vrednosnog suda, koja se u slučajevima sklapanja sličnih izbora maltene podrazumeva, opredelio nedavno preminuli kritičar Zoran Gluščević, predstavljajući čitaocima svoj, pregledno dat izbor iz Mladenovićeve poezije “Sene i opomene”. Ne obazirući se na uvrežene predstave i ne pitajući se hoće li mu neko prigovoriti pristrasnost i preteranost, Gluščević je odrešito ustvrdio da je Tanasije Mladenović veliki pesnik: „On je (veli Gluščević) kao retko koji naš pesnik uopšte, a među savremenim nijedan mu nije u tom ravan, uspeo da u svom stvaranju združi najbolja pesnička iskustva ranijih generacija sa jednom modernom poetikom.” U kritici poezije, više nego drugde, treba se čuvati generalizacija, ali je ova Gluščevićeva indikativna, jer u izvesnom smislu želi da neutrališe upravo onu rđavu neodređenost prosuđivanja koja je pratila i dalje prati Mladenovićeve pesme. Šteta što je pomnija elaboracija tog stava izostala, ili se zadržala na opštim, lako vidljivim mestima (muzikalnost Mladenovićeva nasuprot melodijske „ispošćenosti” savremenog pesništva, što je, naravno, diskutabilno, i insistiranje na lirskim metafizičkim kvalitetima u aktuelnom verističkom kontekstu, što je, dabome, još diskutabilnije).

Pa ipak, kritički “rez” zna, ponekad, kad mu se posreći ili kada zasluži, da “vrati” pesnika u stvaralački poredak jednog jezika. Ostaje da se vidi da li će tako biti u datom slučaju, kada ni pesnika ni kritičara više nema, i kada su, zajedno sa njima, otišli svi interesi, sve kalkulacije i svi “prateći sadržaji” književnog života, rečju, kada je prestala utakmica taštine. U smislu trajnijeg razrešenja konkretnog, Mladenovićevog pesničkog slučaja može nam od pomoći biti zapažanje Vase Pavkovića, koji je u prikazu “Sena i opomena” (LMS, april 2005) napisao da je Tanasije Mladenović bio „raspet između humanističkog, levičarskog angažmana i želje da u pesništvu dopre do viših, metafizičkih sfera imenovanja”. Ko nađe vremena i prihvati se obimne, na trenutke uznete, na trenutke duboko rezignirane knjige Mladenovićevih stihova, moći će, makar za sebe, jer drugima je danas ionako svejedno, potvrditi da je zaista tako. Ima metafizike i na levici, nego šta: kako god, pesnik je uvek na raspeću.

Mihajlo Pantić