Otmenost sa zaštitom

Palićki filmski festival, koji je ove svoje trinaeste sezone u zvanično ime uspeo da udene i onu krasnu, čarobnu reč – evropski – održan je i okončan više nego uspešno protekle nedelje, sa brojnim gostima iz zemlje i iz inostranstva, a sve to u lepom i tihom ambijentu jezera. Znači, u raju...

Taj se festival, međutim, okvirno može posmatrati iz dva ugla, oštro doduše suprotstavljena.

Ili je to jedno krajnje otmeno mesto zbivanja koje se još zanosi austrougarskom prošlošću i patinom a tako je, istovremeno je tako blizu granice s velikom i moćnom EU: tim senovitim stazama i putićima hodaju neke sigurno (jer drugačije ne može biti) pametne ali i vidljivo zamišljene glave promišljajući, duboko u svakom slučaju, sudbinu ovog nesigurnog i nemilosrdnog sveta na šta su, pored ostalog, direktno ponukane filmovima koji se tu vrte, svi crni i tužni i tranzicioni, jad i beda pustog jugoistoka...

Ili je, ili je to, pak, jedno potpuno isfolirano okupljanje braće (i sestara, of course) po unosnom tezgarenju od kojih su izvesni, a dalekovidi, smislili takozvano odlično pakovanje dosade. To jest festival sa specijalnim zadatkom forsiranja bajne ali zapuštene, propadajuće lokacije i, pre svega, sa izrazito jakom kulturnom misijom zvanom negovanje manjih kinematografija koje, jasno, jedino nude autorski film pošto za nešto drugo i veće nemaju para.

U takvim filmovima onda, sasvim prirodno, preovlađuju produhovljena zapitanost ali i vrlo jadne slike života nam svakidašnjeg, angažovana umetnost je to, pri čemu se gotovo oko svakog naslova ili imena reditelja, glumca, dalje ne vredi ni nabrajati, običan bioskopski posetilac, pa i fan najzad, mora, ali mora, da zapita: šta, koga?!

U obe te varijante posetiocima Evropskog filmskog festivala Palić 2006. – što je njegovo puno ime i prezime – nisu svejedno ginuli besni i žedni komarci. Napadali su oni i usred belog, sunčanog dana, a tek noću, na Letnjoj pozornici, naprosto su kidisali, i to dobra četiri sata, pa i više. Dva filma su se tada prikazivala u konkurenciji za nagrade, molim lepo. To se ipak nije moglo olako propuštati, čak ni po cenu ubistvenog zamora, koji se donekle ublažavao bučnim pljuckam-na-sve-strane grickanjem semenki, na šta su, posebno, vukla neka ostvarenja tipa “Garpasum” Alekseja Germana juniora ili, recimo, “Persona non grata” Kšištofa Zanusija. Ma, moglo je da se zeva praktično svake noći...

Otuda je bilo gledalaca i, uopšte, zainteresovanih, i to sve do poslednjeg a tvrdog i neudobnog mesta na Letnjoj pozornici, samo prve i poslednje večeri festivala, u ostalima je prilična pustoš tu vladala.

Time se samo želi reći da glavni program festivala ne može nikako da prolazi i prođe u zadatim okvirima malih, to će reći pre svega jeftinih filmova, koji stvarno ili navodno, dakle uspešno ili bezuspešno, problematizuju tranzicionu stvarnost. Pošto ta Evropa, Evropa čije se ime obavezno pominje u svakoj zvanično izgovorenoj rečenici na ovom festivalu, ima još kinematografija i filmove koji su – za nijansu ali i mnogo, mnogo više – atraktivniji, interesantniji, rečju kvalitetniji na svaki način od svih tih na gomili, a iz regije. Takvim svojim izborom, u prvom redu takmičarskim programom koji je (bio) zapravo jedan poduži niz sve jednih te istih jezivo realnih slika iz ionako jezivo realnog života, Palićki filmski festival čije je novo ime Evropski filmski festival, postaje svojevrsni centar mraka, tunel bez svetla. I neće biti da baš tako mora da bude, naprosto se preteralo u, da tako kažem, dosledno sprovedenom konceptu. Jer, za te žalosne, tranzicione palićke filmove postoji dodatni program koji je zbog njih izmišljen i za njih stvoren a ime mu je “Paralele i sudari”. Kompeticija festivala, i to jednog tako silno evropski ambicioznog festivala kao što je ovaj na lepom, plavom Paliću, nedopustivo je postala zarobljena istim duhom i istom idejom.

Pa su takve (bile) i nagrade: “Zlatni toranj” festivala osvojio je slovenački film “Odgrobadogroba”, crna komedija o životu u tamo nekoj alpskoj zabiti a u režiji Jana Cvitkoviča (sa izvanrednom Sonjom Savić koja tu igra seosku ludu ili, što bi ona rekla, lokalnog idiota) kojoj je reditelj sa Letnje pozornice i posvetio to visoko priznanje; nagrada za režiju otišla je u ruke Mihaela Glavogera (zbilja odličan austrijski film “Gluvarenje” o bečkim pijancima i beskućnicima, upravo o njima a ne onima koji su tu došli, imigrantima); konačno, za “jedinstveni umetnički izraz” nagradu je dobio nemački film “Delinkvent” Detleva Buka o problematičnom odrastanju u savremenom Berlinu, tu je nagradu lično primio, umesto reditelja, njegova ekselencija, nemački ambasador u Beogradu gospodin Andreas Cobel i dužim se a lepim rečima zahvalio, govor celi smo čuli. Tad je, u tom trenutku, više nego ikada do danas, postalo kristalno jasno da ovaj festival evropskih namera ima garantovanu budućnost.

Lepo.

Specijalnu nagradu za glumu (izmišljeno priznanje) osvojio je ovog puta izvrsni, ali zaista izvrsni u svakoj sekundi i u svakom kadru, mladi Kilijan Marfi za ulogu gej lika, praktično transvestita, u sjajnom ostvarenju Nila Yordana “Doručak na Plutonu”, ubedljivo najboljem na festivalu. Možda i jedinom dobrom filmu Palića 2006. Ništa tom filmu, u celini ništa!

Bez ijedne nagrade ostao je i jedini srpski film na festivalu, “Sutra ujutru” Olega Novkovića.