Pošto bubreg, bato?

Snežana Živić živi u Gornjem Milanovcu, izbeglica je sa Kosova i samohrana majka. Zaposlena je u biblioteci, ali, kako kaže, „znate kako je u Srbiji, i kad se radi ne radi se i – nema se”. Ima dve ćerke koje dosta vremena provode na Internetu, saznala je za mogućnost da zaradi novac prodajom bubrega. „Iako mi je pedeset prva, jako sam zdrava. Sportski sam tip i svi delovi su mi u redu”, kaže Snežana misleći na zdravlje svojih organa. “Preživela sam veliki deo svog života. Zašto sad ne bih dala bubreg, kad i sa jednim mogu sasvim lepo da živim.”

Dala je i oglas u kojem se nudi bubreg za pola miliona evra. “Znam gde živimo i da u našim uslovima teško može da se dobije toliko novca. U svetu verovatno, ali kod nas ne. Ne očekujem ja da dobijem baš petsto hiljada evra, to sam stavila tek onako, da probam”, kaže Snežana, ali i dodaje:

“Ja sam ozbiljna žena i ovo je ozbiljna ponuda. Znači, moji razlozi su finansijski, ali to je način i da pomognem nekom kome je pomoć neophodna! Mogu ja i da zaveštam organe, ali ko zna da li oni uopšte vrede posle smrti i šta će biti sa njima.”

“Oglasi kojim se nudi prodaja organa su pojava koja pokazuje stanje u kojem se nalazi naše društvo”, kaže doktor Rajko Hrvačević, zamenik načelnika Vojnomedicinske akademije, jedne od nekoliko zdravstvenih institucija u našoj zemlji, u kojima se vrše operacije presađivanja organa.

“Mnogi misle da će na taj način rešiti egzistencijalni problem, ali nisu dovoljno upoznati sa mogućim posledicama. Jedan od tri hiljade donatora umire posle zahvata, a u desetak odsto slučajeva dolazi do težih ili lakših oboljenja. Prodaja organa će se ispostaviti kao jedno od najvećih posrnuća čovečanstva”, kaže Hrvačević.

Prethodnih godina mediji su izveštavali o slučajevima kada su prodajom bubrega rešavani stambeni problemi ili otplaćivane operacije bližnjih. Još samo da ovaj vid trgovine nije nezakonit.

Vasilije Antić, pomoćnik ministra zdravlja kaže: “Prodaja organa je zabranjena! I svako oglašavanje ili nuđenje organa za novac je takođe protivzakonito. To nije samo stav našeg ministarstva već i Svetske zdravstvene organizacije. Sve će to biti jasno definisano u novom zakonu o transplantaciji koji pripremamo za septembar.”

Prvi zakon koji reguliše transplantaciju organa donet je još 1981. godine, ali kako u to vreme niko nije ni pretpostavljao da će u ovoj oblasti biti mahinacija, nisu predviđene nikakve sankcije. Kasnije je zakon dopunjavan, a novi zakon će predviđati da živi donatori mogu biti isključivo krvni srodnici, osim u posebnim slučajevima, kada se radi o supružnicima, na primer.

Rajko Hrvačević ističe da su na VMA imali slučaj momka kome je majka donirala bubreg, ali ga je njegov organizam posle nekoliko godina odbacio. Momak je pitao doktora: “Samo recite koja je krvna grupa, pa da nađem ženu da mi da bubreg.” Da bi se izbegle zloupotrebe, zakonom se predviđa izlazak pred etički komitet, koji daje konačnu dozvolu.

Hrvačević ističe da se i do sada, već u slučajevima srodstva u drugom kolenu, izlazilo pred etički komitet, kako bi se utvrdilo da novac nije “uključen u igru”.

Za ljude koji se nalaze na listi čekanja pitanje transplantacije je, po Hrvačevićevim rečima, pitanje života i smrti. U takvoj situaciji ljudi su spremni na sve, pa i na to da kupe organ.

“Mi, lekari, ih uporno odvraćamo od takvih namera. Poznato je da je u nekim zemljama moguće ilegalno presaditi organ. To je krajnje rizično, jer čim je to ilegalno, znači da to rade nedovoljno stručni ljudi. Iako je, na primer, transplantacija bubrega postala nešto što se može nazvati rutinskom operacijom, ona nije ni najmanje jednostavna. U operaciju treba uključiti desetak stručnjaka, kao i značajnu aparaturu. Posebno je bitan i postoperativni period.

“Imali smo slučaj trojice pacijenata koji su izvršili operacije na Dalekom istoku. Došlo je do komplikacija, jedan je preminuo, a drugu dvojicu smo jedva izvukli”, priča Rajko Hrvačević, i dodaje da na teritoriji Srbije nije zabeležen slučaj ilegalne transplantacije, jer da jeste oni bi to sigurno znali. Postoperativni period je suviše složen, tako da bi pacijent morao nekom da se javi.

Kada su u pitanju neživi donatori, po dosadašnjem zakonu, lekari imaju pravo da koriste organ preminulog, kad god se pojavi osoba sa utvrđenom moždanom smrću, osim u isključivim situacijama kada je preminuli za života to zabranio.

“Međutim, zbog očuvanja poverenja u bolnicu, mi svaki put pitamo familiju i ukoliko ona ne da saglasnost, ne koristimo organe”, kaže Hrvačević. Najčešće se ne dobije saglasnost. Zato je pre nekoliko godina pokrenuta inicijativa za izdavanje donatorskih kartica, kojim bi se za života davala saglasnost za uzimanje organa. Prvi koji je uzeo karticu bio je ministar zdravlja Tomica Milosavljević. Do danas je registrovano tek nekoliko hiljada potencijalnih donatora.

Romsko naselje ispod mosta “Gazela” u Beogradu, poznato je kao “karton siti”. Kartonske barake, nema vode, nema struje, a tako i zimi i leti. Bračni par dobija ponudu da proda bubreg. Cena na tržištu se kreće oko pedeset hiljada, a njima bi, zbog uslova u kojima žive značilo i dvadeset. Prva reakcija je – smeh. “Ko je, bre, lud da daje svoj organ. Treba da te seku, pa da ti vade bubreg, pa opet da te krpe, ko zna da li bi se živ probudio”, kaže muškarac, odbijajući da kaže svoje ime, jer “mnogo mu nezgodno zvuči ta priča o bubrezima”. Međutim, dovoljno je bilo nekoliko sekundi da mu kroz glavu prođe šta bi sve mogao sa dvadeset hiljada evra. Wegov osmeh sada se menja. “Ma zašto da ne, daću bubreg, zašto da ne dam za dvadeset hiljada evra.” Gleda se sa suprugom, kao da se pitaju ko će od njih dvoje da proda svoj organ. Tu se žena ubacuje:

- A je l' mora da bude zdrav bubreg?

- Naravno da mora. Ideš kod doktora, on te pregleda. Znam ja sve to...

- Pa šta ’oćeš onda? Ja imam kamen u jednom a on u oba. I koliko onda vrede naši bubrezi? Ništa!

Shvata muškarac da nema dovoljno podrške, ali ni lične hrabrosti. “Znam ja da može da se živi samo sa jednim bubregom. Ali, kako? Ne možeš posle ništa ni da digneš. A vidiš kako mi živimo, mora da se radi...”

Vasiliju Antiću iz Ministarstva zdravlja nije poznat slučaj da je protiv nekog pokrenut postupak zbog ponude organa. “Videli smo priloge u medijima u kojima neko nudi bubreg na prodaju, ali to je više prikazivano kao pojava, tako da nije bilo osnova za pokretanje optužbe. Oglase nismo videli. Možda ih je bilo, možda smo napravili propust.”

Snežana Živić je bila iznenađena posle prvog odaziva na oglas, nije joj bilo svejedno. Još uvek, glavna motivacija za doniranje organa je ugroženost najrođenijih. Tada se ne pita za cenu.