Plavetnilo mora

(Ne)uobičajeno toplo vreme za ovo doba godine, koje je mnoge penzionere izmamilo na ugodnu šetnju do Urgentnog centra, stavlja novinskog hroničara na teško iskušenje. Jer o čemu će on pisati kada upekne zvezda? O tome kako se teško diše?

U profesionalnoj terminologiji ovo se vreme letnje fjake naziva sezonom kiselih krastavaca: kada se već ništa novo i iole značajno ne događa, osim što se država raspada, iz uredničkih fioka se vade stari, davno napisani i potencijalno zanimljivi tekstovi o branju mušmula, čiji je rod ovog leta nešto podbacio, ili kako svakim danom sve više i u svakom pogledu treba izlaziti u susret institucijama koje brinu za ometene u razvoju. Ali, nije to moj fah. A i ovako je sve što sam u životu napisao bilo odmah objavljeno.

Pokušao sam otud da lek svojoj tematskoj letnjoj insuficijenciji potražim na televiziji. Iz dana u dan pasionirano iščekujem emisije koje inače nikad ne gledam, a to su po pravilu oni politički debatni klubovi iz žanra čija mama kurva?, kako bih od voditelja saznao da se rastajemo do septembra jer dotična osoba, obično neka gospođica u najboljim godinama koja misli da još nije izrekla svoju poslednju reč, odlazi na letovanje, sekcija nudizam. Uvek kada tako nešto čujem, dakle svakodnevno, suza mi suzu jedva stiže. Valjda od radosti.

Ili zato što mi je tema za ovaj tekst sama došla sa svetlucavog ekrana: pa da, letovanje! Oh, kako je to egzotično! No, pošto živimo tako kako živimo, manje-više jedva, priča o letovanju je pogotovu danas traumatična tema, potencijalno opasna po mentalno zdravlje, pa je moja iskrena preporuka da od daljeg čitanja ovog teksta odmah odustanu oni koji ne pijacu odlaze pred njeno zatvaranje, oko 17 sati, kada su cene već pomalo natrulog voća i povrća najniže, a nađe se i za yabaka, te, isto tako, specijalisti zaposleni u domovima zdravlja koji su danas primili veliku platu od 0,72 dinara.

Bez obzira na to što je tome tako, turističke agencije na posustaju sa svojim ponudama za svačiji yep, pod uslovom da je dubok. Razni ministri za letovanje uče od papagaja da svakog koga to interesuje, a naročito one koje to uopšte ne interesuje, obaveste kako je sezona berićetnija nego ikada pre: ljudi masovno navalili na more, ništa im ne možeš. Poseban kuriozitet je činjenica da su najpre rasprodati beš najskuplji aranžmani, kao, na primer, sedam dana u Brazilu minus šest dana puta, ali sa razgledanjem Kopakabane iz aviona u brišućem letu.

Ali, to nije opcija bliska yepu našeg običnog čoveka. To ne znači kako će taj odustati od letovanja. Jer je odlazak na more ovde vrsta socijalne bolesti. Svi mi živimo u uverenju da je na moru paradajz jeftiniji. Za svaki slučaj, ponećemo od kuće kilo-dva. Kako to rade Česi, čija je država svetska turistička velesila, neće ni nama pasti kruna s glave ako na letovanje ponesemo šerpu punjenih paprika.

Primećujem da, hteo ja ili ne, ovaj tekst postaje osobena sociološka građa. To mu je, ako ćemo pravo, i bila namena. Samo što se stvar nekako otela. Naime, nije mi bila osnovna namera da razglabam o letnjim brigama običnog sveta, ovdašnje sirotinje raje, već da, registrujući raspon turističkih destinacija, i na takvom prividno banalnom uzorku ilustrujem proces socijalnog raslojavanja društva. Evidentno je da se za skupe aranžmane na dalekim egzotičnim destinacijama opredeljuju posebne društvene kategorije – viđeniji sportisti, estradne zvezde, samuraji asfalta odranije poznati policiji, tajkuni, potomci iz tajkunskih porodica i drugi bašibozluk. Imaju, može im se. I baš će sada, kada njih ovde nema, poreska policija da im ispituje poreklo imovine. Moći će jedino da im popuše po kubansku cigaru.

Jer će i oni, ti poreski istražitelji, morati da kad-tad skoknu do neke morske obale. Niko im zbog toga neće posebno zameriti. Nije srpski zamerati se. Ako se ipak nađe neko zakeralo, nesrećnici će se lako odbraniti alibijem da im je glupo izlagati se opasnosti od sunčanice na vrelim beogradskim ulicama kada je čitava politička vrhuška na zakonski garantovanom godišnjem odmoru u dvostrukom iznosu. To je ono što izaziva čuđenje u stilu da pamet stane. Ali, kako reče šef jednog poslaničkog kluba, sklon aforističkom izražavanju sa nerazumljivim filozofskim porukama, mnogo su radili, pa zaslužuju da se malo i odmore. Kako da ne. Ubiše se od posla čitajući novine, ispijajući kafe, klopajući za siću, stojeći u redu pred blagajnom da prime nadoknadu za odvojeni život od majke i pokojnog strica, sve se onako uzgred jedan kod drugog raspitujući gde je ta sala za sednice. Pitanje je gde će takvi da spuste kosti. Možete se kladiti da to nećete saznati. Političari pomno brinu o zaštiti svoje privatnosti sa pet zvezdica. Niti ćete ih negde sresti. Oni će biti na drugom moru.

I to će proći. Za mesec il’ dva svi ćemo se vratiti sa letovanja.

Samo se plašim kako se može dogoditi da nemamo gde da se vratimo.