Coca-Cola protiv kaucije

Dnevno Srbija isprazni stotinu tona plastičnih flaša koje u najboljem slučaju završe na krcatim deponijama. Najčešće, ipak, koka-kola, fanta, sinalko, voda voda, piva i drugi osvežavajući brendovi završe na rekama, jezerima, ničijim livadama na kojima se raspadaju više od jednog veka. I premda se preradom otpadne PET ambalaže bavi petnaest preduzeća manjih kapaciteta, odnosno deset mlinova i pedeset presa za smanjenje zapremine plastike, od 250 hiljada tona plastičnog otpada godišnje, reciklirano biva tek pet.

Tako se, osim otrovnih gasova koje udišemo, svako malo zapušenih dunavskih brana i rugla na vodama koje gledamo, Srbija i ekonomski rasipa, jer bi od svake bačene flaše mogla da napravi novu. No, građani, sve i kada bi hteli da uredno vraćaju flaše u proces reciklaže, nemaju opštinu u Srbiji u kojoj bi mogli, jer ni u jednoj ne postoje kontejneri za sortiranje otpada.

Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine krajem prošle godine konačno je palo na pamet da uvede depozitni sistem i za plastičnu ambalažu. Za građane bi ovaj depozitni sistem bio isto što i kaucioni koji su do sada imali za staklenu ambalažu. Kupac bi, dakle, vraćao flašu prodavcu i dobijao novac već uračunat u cenu pića nazad. Prodavac bi, opet, slao onome od koga je naručio robu, a ovaj u proces reciklaže, za koju bi, takođe, davao depozit iz svog džepa. Logično, velikim proizvođačima pića ideja se nije dopala, a posebno ne onim koji ista pravila moraju da poštuju širom sveta kojim trguju. Ako se zna da uvezene plastične flaše ne čine čak ni petinu PET otpada, jasno je i da je odgovornost na onim kompanijama koje u Srbiji proizvode. Ipak, razlog zbog koga ideja još nije realizovana ne leži u protivljenju proizvođača, nego u čisto tehničkim i vremenskim razlozima, tvrde u Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine.

Aleksandar Popović, ministar nauke i zaštite životne sredine kaže za NIN da će država svim subjektima koji na tržište izlaze sa ambalažnim otpadom ponuditi dve opcije, jedna je depozitni sistem, a druga će biti ugovor o reciklaži kojima će se privredni subjekti obavezivati da sami recikliraju deo sopstvene ambalaže ili da pronađu kompaniju koja će to da čini u njihovo ime. Procenat obavezne reciklirane ambalaže u odnosu na onu koja se distribuira povećavaće se iz godine u godinu, a kazne za nepoštovanje obaveza biće, obećava ministar, takve da niko neće ni pomišljati da ih izbegne.

„Ne želimo da namećemo odluke proizvođačima, ne želimo da na bilo koji način ugrozimo njihove poslovne interese, zato ćemo im ponuditi izbor, ili neka, u krajnjoj liniji, predlože neku treću varijantu. Nama je važno da problem ambalažnog otpada koji evidentno postoji rešavamo, i da se on ne rešava preko leđa građana, već da privredna društva koja koriste ambalažu da bi svoje proizvode iznela na tržište, preuzmu deo odgovornosti za zagađivanje životne sredine. Ponavljam, izaći ćemo sa dve varijante, prihvatamo i bilo koju drugu koja će da reši problem koji postoji. Spremni smo i na različite varijante rešavanja različite vrste ambalažnog otpada, pa da, recimo, jedan sistem bude primenjen za plastiku, a sasvim drugi za aluminijum, jednom rečju potpuno smo otvoreni i fleksibilni, ali problem mora da se rešava,” kaže Popović.

Ako je i nerealno porediti kako ovaj sistem funkcioniše u skandinavskim zemljama u kojima se čak i stari automobili vraćaju sa kaucijom, a PET ambalaža i do devedeset odsto, realno je ugledati se na Hrvatsku koja je izračunala da je uvođenjem depozitnog sistema, prošle godine, uštedela nekoliko desetina miliona evra na prikupljanju, transportu i odlaganju ovog otpada velike zapremine. Istina, organizovanje depozitnog sistema sused je zadržao u rukama vlasti, za razliku od drugih evropskih zemalja koje su prepustile industriji da upravlja otpadom poštujući zakon. Taj, autoritarni stav, kojim se, između ostalog i proizvodnja kontroliše do poslednje boce, naljutio je razne „udruge” proizvođača, ali se posle samo par meseci prašina slegla i eto miliona u budžetu. Poslednji podaci Evropske asocijacije za aluminijum pokazuju da je upravljanje otpadom najuspešnije u zemljama sa depozitnim sistemom i da dostiže čak 93 odsto zbrinutog otpada.

Iako Srbija još nema ni opremu ni prostor da reciklira sav otpad, ministar Popović veruje da bi se uvođenjem ovog sistema rodila i privatna inicijativa otvaranja fabrika za reciklažu. Još samo da uvede sistem.

A za kašnjenje sa uvođenjem sistema sve se više čini, krivi su pritisci najvećih proizvođača u Srbiji, koji dok država ne bude odlučna neće pristati da im se prebrojavaju flaše i kontroliše izvoz, pa uvoz.

Domaći i strani proizvođači alkoholnog i bezalkoholnog pića bili su neradi da odgovore da li bi podržali uredbu o naknadi za ambalažu i depozitnom sistemu, ali NIN saznaje da većina domaćih ne bi imali ništa protiv da je i Koka-Kola za.

„Iako se neke kompanije, odnosno samo Koka-Kola, protive uvođenju ovog sistema, on bi za nas uredio mnoga pitanja u ovoj oblasti,” kaže Dragan Jovanović, generalni direktor Beogradske industrije piva.

„A protive se oni koji hoće da prikriju izvoz i uvoz. Za razliku od prikupljanja PET ambalaže u kontejnerima i slično, a bilo je i takvih predloga, sistemom depozita bi se tačno znalo koliko je jedna kompanija prikupila ambalaže. S druge strane, država bi imala stoodstotan uvid u proizvodnju kompanije, a to proizvođačima stvara problem,” kaže Jovanović.

Velikoj kompaniji, poput „Koka-Kole”, koja u Srbiji ima i „ogranke” u domaćim preduzećima, pa i neprikosnoven uticaj u proizvodnji pića, mogao bi, međutim, biti problem to što će u cenu pića morati da uračuna i dodatne troškove koji joj sleduju s naknadom za bocu i sa reciklažom. Taj problem mučio je i proizvođače u Hrvatskoj, ali se posle godinu dana ispostavilo da je cena proizvoda porasla tek za jedan ili pet odsto (i to ne svih) bez gubitaka po proizvodnju. Kada se uzmu u ozir naknade koje bi „zagađivač morao da plaća” na ovaj ili onaj način, depozitni sistem se svakako više isplati od kazni koje su platili US Steel i RTB Bor. Ne isplati se, međutim, i onima koji ne žele da se kupovina njihovog proizvoda smanji makar za promil kao ni onima koji imaju više od toga što proizvodnju drže u tajnosti nego od same prodaje u Srbiji.

Poslednji argument protivnika depozitnog sistema je i da bi njegova primena značajno odbila strane investicije. No, taj argument može jedino da uputi na nepoželjan zaključak da strane investicije u Srbiji „privlači” samo činjenica da je u njoj sve dozvoljeno.

Funkcionalan sistem depozita, opet, morao bi da podrazumeva i da svaki kupac koji želi da uzme nazad svoj novac od kaucije može to i da učini u bilo kojoj prodavnici. Za Srbiju je i to problem, jer se pića i druga roba široke potrošnje prodaju u bakalnicama jednako koliko i u megamarketima. Kako su više od 40 odsto prodavnica, zapravo usamljene samostalne radnje, dogovor bi mogao da potraje. Konačno, otkud nam tolika ekološka svest da čuvamo plastične flaše po špajzima?

„U Srbiji, preplavljenoj svakakvom vrstom otpada ima najmanje staklenih pivskih flaša. Razlog nije to što su ljubitelji piva toliko ekološki svesni, pa ne bacaju upotrebljene boce već to što neće da bace pare koje su dali za kauciju,” kaže Zoran Petrov, direktor norveške kompanije ANSO.

„To su, na primeru staklenih boca, odavno uočili praktični Skandinavci i nije im mnogo trebalo da taj početni sistem kaucije razviju i modifikuju prema različitim proizvodima. Da bi se postigao što veći procenat sakupljenosti, potrebno je da upotrebljeni proizvod može da se vrati u bilo koju prodavnicu bez računa. Prešlo se, dakle, sa kaucije na depozit. Drugim rečima, uvek će biti ljudi koji će bacati otpad, ali će postojanje depozita motivisati druge da naplate taj iznos,” kaže Petrov.

Prema njegovim rečima ovaj sistem je duplo efikasniji i od sistema zelene tačke kojim se otpad razvrstan po materijalu prodaje industriji, kao u Mađarskoj u kojoj kilogram upotrebljene plastike vredi 6,5 centi.

Od te plastike pravi se mnogo štošta. Poliester tekstilna vlakna se danas, na primer, proizvode isključivo od plastičnih boca, a od stare za novu bocu u procesu reciklaže ostane čak 90 odsto plastike.

Mnogi svetski, renomirani proizvođači pića sa ograncima u Srbiji, tamo gde su druga pravila veoma su ekološki savesni. Karlsberg (Čelarevo) je, na primer, bio čak jedan od inicijatora i kreatora depozitnog sistema u Danskoj. Da li će takvu odgovornost pokazati i prema srpskom okolišu, videće se, u najboljem slučaju, do kraja godine. Do zaključenja ovog broja, ipak, NIN nije uspeo da dobije to obećanje.

Savest građana, opet, pokazala se na Svetskom prvenstvu u fudbalu gde su se srpskim navijačima prednosti depozitnog sistema naročito osladile – po evro za plastičnu čašu. Ako ni u čemu Srbija je u Nemačkoj prednjačila u sakupljanju pivskih čaša po stadionima i evra koje je za uzvrat dobijala. Takav rezon ne bi mogao da škodi ni životnoj sredini.

PETER EK, DIREKTOR UPRAVE ZA OTPAD MINISTARSTVA ZA ZAŠTITU ŽIVOTNE SREDINE ESTONIJE Kroćenje goropadi U samom početku Coca-Cola je otvoreno bila protiv uvođenja depozitnog sistema, ali je onda shvatila da će morati da ga prihvati Najbolji primer za uvođenje depozitnog sistema u Srbiji, ako izuzmemo gotovo nedostižno iskustvo skandinavskih zemalja, mogla bi biti Estonija – zemlja koja je pre svih postkomunističkih zemalja istrajala u očuvanju životne sredine pod pritiskom tranzicije i tržišne konkurencije. Do 1999. godine u Estoniji je postojao depozitni sistem za sve vrste staklenih flaša, koji je, kao i u Srbiji, gotovo nestao s drastičnim promenama u ekonomiji i najezdom nepovratne, pa i plastične ambalaže. Rastom ekonomije i životnog standarda, ali i promenama u ponašanju potrošača, ambalažni otpad postao je uznemirujući problem u Estoniji. Depozitni sistem u Estoniji uspešno je stupio na snagu maja prošle godine i od tada je dao neočekivano dobre rezultate. Revolt proizvođača zaustavljen je jednostavnom naredbom u zakonu, a odgovornost za sprovođenje sistema preuzela je novoosnovana neprofitna kompanija Estonian Deposit Packacking-EPP. - U EPP-u su četiri asocijacije proizvođača i trgovaca na malo, te ne postoji mogućnost da u njoj počne da dominira uticaj neke od vodećih kompanija. Čak ni najveće kompanije na lokalnom tržištu, Coca-Cola i dve strane pivare, ne mogu uticati na EPP direktno, već samo preko granskih udruženja, kaže za NIN Peter Ek, direktor Uprave za upravljanje otpadom Ministarstva za zaštitu životne sredine Estonije i jedan od glavnih „krivaca” za uvođenje depozitnog sistema u ovoj zemlji. Da li Koka-Kola poštuje svoje obaveze i kakav je njen odnos prema sistemu sad? - U samom početku Coca-Cola je otvoreno bila protiv uvođenja ovog sistema, ali kada je shvatila da će on neminovno biti uveden, promenila je stav u „ako već moramo, onda neka bude kako treba”. Tokom implementacije propisa je, zapravo, bila veoma kooperativna i zajedno sa još dve velike pivare podržavala sistem. Nepotrebno je reći da oni na sistem utiču mnogo više od drugih proizvođača kao i to da je njihova dobit veća od drugih. Da li EPP ima monopol na depozitni sistem? - Dakle, kompanija koja brine o depozitu ne sme biti profitna niti sme biti dozvoljeno da jedna ili dve kompanije utiču na njen rad. Samo u takvim uslovima sistem će funkcionisati na duže staze. Transparentnost je, takođe, veoma važna, jer ukoliko je nema, to obavezno ide na štetu potrošača. Zakonski postoji mogućnost i za druge organizacije koje brinu o depozitnom sistemu, ali se od njih zahtevaju dozvole Ministarstva za zaštitu životne sredine, kao i preliminarni dogovori sa proizvođačima i trgovcima da će s njom sarađivati. Koliko je Estonija uložila novca da bi sistem „proradio”, a koliko je potom uštedela? - Da bi sistem proradio, bilo je potrebno 3,5 miliona evra i to samo za otvaranje centra i informacionu tehnologiju. Kako je EPP bila nova kompanija, nepoznata bankama, zajam, koji je kasnije vraćen na uobičajenoj poslovnoj osnovi, garantovali su poznatiji proizvođači. Cilj kompanije je da se brine o vraćanju depozita kod trgovaca na malo, da vodi kontrolu o pakovanju i protoku novca. Ovo poslednje je veoma važno, jer je čak i u Estoniji sa 1,38 milion stanovnika, promet kompanije bio između 16 i 18 miliona evra u 2006. godini. Što se jasno vidi iz toga da se za metalnu konzervu i PET flašu od pola litra dobija tri centa, a za svu ostalu ambalažu se isplaćuje šest centi. Prema izveštajima proizvođača depozit je stopostotan što znači da oni nemaju dodatnih troškova, jer ga fakturišu sebi pri prvoj prodaji. Visinu nadoknade za povraćaj odredili su EPP i udruženja trgovaca na malo, a ne država. Koje su najvažnije primedbe na sistem? - U prvih godinu dana bilo je dosta primedbi na sistem, kako od strane trgovaca zbog obaveze da vraćaju novac i rokova, tako i od potrošača, jer nije bilo dovoljno prodajnih mesta na kojima su mogli da uzmu novac za vraćenu ambalažu. Ali većina problema je rešena uz pomoć dobrog marketinga, strah proizvođača pokazao se neopravdanim, a trgovci sada smatraju da će značajno odbiti mušterije ako ne uvedu depozitni sistem u svoje trgovine. Ipak, staklene pivske boce se i dalje vraćaju u ubedljivo najvećem procentu – čak 92 odsto. Ali naš sistem ne favorizuje povratnu ni nepovratnu ambalažu. Ideja je da koliko god je moguće garantujemo nadoknadu, a proizvođaču ostavljamo da se odluči kako će pakovati. Govorilo se i da će depozitni sistem biti smetnja slobodnom protoku robe, ali do sada nismo dobili nijednu primedbu uvoznika, jer su naša pravila jednaka za uvezenu i domaću robu. Da li je uvođenje ovog sistema povećalo troškove proizvođača i cene robe široke potrošnje? - Ne postoji podatak o tome da je depozitni sistem u Estoniji podigao cene. Naprotiv, ako govorimo o troškovima proizvođača, ranije su njihovi troškovi sanacije bili veći od sadašnjih. Uz to je nekadašnji sistem bio potpuno netransparentan. Cene rastu, ali zbog ukupnog ekonomskog rasta. Depozitni sistem nije lako rešenje, ali se na primeru Estonije pokazalo da funkcioniše čak i u teškim uslovima otvorenog tržišta i to dobro. Troškovi depozitnog sistema najvećim delom plaćeni su novcem onih koji ne vraćaju ambalažu. Ako povraćaj poraste na očekivanih 80 odsto, porašće i direktna nadoknada proizvođača – sadašnja je 0,006 evra za PET i staklenu ambalažu.