Vojvodin specijalni rat

Pre tri godine i osam meseci predsednik Srpske radikalne stranke najavio je da će protiv njega biti podignuta optužnica i da će, kad se to dogodi, dobrovoljno otići u Hag. Optužnica je u Tribunalu potvrđena 14. februara 2003, a on je, i pre toga, zakazao odlazak za 24. februar. Obećanje je ispunio, bez obzira na to što je, kao dobrovoljac, odlazeći u Holandiju, javno poručio Karayiću i Mladiću da se ne povode njegovim primerom i da ne dolaze živi u Tribunal ni po koju cenu. Iako je tada sa osmehom poleteo iz Surčina, pitanje je koliko i samog Šešelja još drži početni entuzijazam; suđenje, naime, još nije počelo – navodno, počeće u oktobru – optužnica je u međuvremenu menjana i dopunjavana, a vođa radikala za ove tri i po godine nije dobio baš previše prilika za javne nastupe koje toliko priželjkuje.

Gotovo paradoksalno zvuči podatak da su dosad promenjena tri sudska veća a da suđenje zapravo još nije ni počelo. Sa svakim od trojice predsedavajućih sudija Šešelj je izgradio drugačiji odnos. Tako je, recimo, Nemac Volfgang Šomburg bio izrazito strog i restriktivan – nije dozvoljavao optuženom da izlazi iz okvira odgovora na pitanja koja mu je postavljao i zabranjivao mu komentare, da bi mu Šešelj uzvratio konstatacijom kako su Nemci tradicionalni protivnici srpskog naroda. Sledeći, sudija s Malte Karmel Agius, na početku je bio, reklo bi se, popustljiv. Upuštao se čak i u opuštene dijaloge s optuženim, replicirao mu duhovitim opaskama, da bi bivao sve stroži što je vreme odmicalo. Poslednji, holandski sudija Alfons Ori, pokazao se, svojom tvrdoglavošću, ravan Šešelju. Prvi susret s njim počeo je upozorenjem da će mu brojati i reči u podnescima kako ne bi prekoračivao pravilima određeni maksimum od 10 kucanih stranica za podnesak.

NESTRPLJENJE UZ PONEKU PSOVKU: Od Šešeljevog dolaska u Hag traje rat nerava između sudija, sudske administracije i optuženog. Borba u kojoj je on polako počeo da gubi strpljenje. To je, uostalom, i sam priznao: “Dve godine, koliko sam ovde, bio sam strpljiv, ali sam sad strpljenje izgubio”, rekao je Šešelj sredinom prošle godine, optužujući Tužilaštvo da namerno prolongira proces jer nema dovoljno dokaza.

Nešto pre toga, optužio je Tribunal i za opstrukciju njegove odbrane: “Obaveštavam vas da sam ponovo zahtevao posetu svog pravnog savetnika Aleksandra Vučića za 8, 9, 10. i 11. mart, a vi možete opet da zabranite da me poseti pa ponovo da pokažete kakva ste govna u ljudskom obliku. Ipak, kad-tad moraćete da mi omogućite posetu Aleksandra Vučića jer bez njega ne mogu da pripremim uvodno izlaganje svoje odbrane... Aleksandar Vučić ne dolazi u svojstvu člana Srpske radikalne stranke, već kao moj prihvaćeni pravni savetnik. Ja sam ga prihvatio, a vi svi predstavnici Sekretarijata Haškog tribunala možete samo da prihvatite da mi pušite kurac. Moji pravni savetnici nisu moji branioci i zato ne moraju da ispunjavaju pravilničke uslove koji su predviđeni za branioce. Oni samo moraju da ispune one uslove koje im ja propišem, a vi samo dalje ometajte pripremu moje odbrane pa ćete na kraju morati da pojedete sva govna koja ste izasrali. Jebem vam majku svima, počevši od Hansa Holciusa pa nadalje”, napisao je pritvorenik Vojislav Šešelj Sekretarijatu Haškog tribunala krajem februara 2005. godine, u podnesku čije je objavljivanje pred sudom, zbog uvredljivog sadržaja, zabranio pretpretresni sudija Agius, a iz istog razloga nije uvršćen ni u sudske spise.

STRAH OD STRUJE, RUKOPISI I PROBLEMI S JEZIKOM: Ovo je, inače, samo jedan od njegovih brojnih podnesaka, koje od početka piše olovkom, pisanim slovima, ćirilicom.

Predsednik SRS-a ne želi da koristi kompjuter jer se “plaši da ga ne udari struja”. Neće sudski materijal u elektronskoj formi, na CD. Insistira da sva dokumenta dobija na papiru i na srpskom jeziku. On kaže da govori engleski “ali ne želi to da čini jer su Englezi neprijatelji našeg naroda”. “Pomalo sam školovan čovek pa sam učio i engleski. Taman toliko da mogu da se sporazumem s vašim čuvarima ovde. Ali se iz ovoga ne može izvući zaključak da mogu da proučavam ozbiljan pravnički tekst na engleskom”, kaže Šešelj. U prvo vreme imao je više primedbi i na prevod kada bi bile korišćene pojedine hrvatske reči kao što su, na primer, “usredotočiti”, “hotimično” i neke druge. Sve svoje podneske piše rukom. Pisanim slovima, ćirilicom. Početak je čitljiv ali kako tekst odmiče, nestaju i koncentracija, strpljenje i snaga pa se redovi krive, sudaraju i tekst je teže čitljiv i razumljiv. Specifična haška ironija sastoji se u tome što je ove Šešeljeve podneske na engleski prevodio prevodilac koji je Hrvat po nacionalnosti.

Najduži dosadašnji haški podnesak Vojislava Šešelja imao je preko 300 stranica. Napisao ga je a da prethodno nije zatražio odobrenje sudija da podnesak bude duži od 10 stranica, što je predviđeno Pravilnikom Tribunala, pa to njegovo obimno pisanije nije ni razmatrano. Kasnije, kada je to tražio, odobreno mu je u nekoliko navrata da piše duže tekstove, što je on i koristio sve dok, kako rekosmo, nije upozoren da će mu biti brojane i reči u ovim dopisima.

I ne samo to. U nadgornjavanje sa Šešeljem uključio se i upravnik pritvora Timoti Mek Faden. Saopštio mu je da mu više neće biti odobreno fotokopiranje njegovih podnesaka sudskom veću i Sekretarijatu. “Upravnik me je uputio da nabavim indigo papir, što smatram cinizmom najgore vrste i svesnim iživljavanjem nad nemoćnim robijašem”, prokomentarisao je to Šešelj.

Istini za volju, tom “nemoćnom robijašu” u Ševeningenu je dodeljena kancelarija u kojoj može da radi i – ako hoće, a on to ne želi – da koristi kompjuter. Takve uslove je u pritvoru imao još jedino Milošević, koji se nije plašio struje kao Šešelj.

Kada je zatražio da u dokazne predmete uvrsti i 80 svojih knjiga kao i da mu uprava pritvora dodeli jednu policu za knjige koja bi mu bila postavljena u ćeliji, sudija Agius je cinično prokomentarisao: “Eto, vidite, gospodine Šešelj, da možda nije trebalo toliko da pišete. Sad nemate gde da stavite tolike knjige.”

Upitan jednom prilikom o svom zdravstvenom stanju, on je odgovorio: “Gospodine Agius, vi ste nekoliko puta izjavili da se pretvaram i da mnogo govorim, a ništa ne kažem. To je izazvalo kod mene dodatnu duševnu patnju, uz onu koju već imam zbog vaše odeće. Ja se ne pretvaram i branim se najbolje koliko mogu, bez obzira na to što će to kod vas izazvati dodatnu mržnju. Uprkos tome, odlučio sam da gledam pravo u vas, bez obzira na svoju duševnu patnju.”

Imao je, međutim, ovaj optuženik i ozbiljnijih zdravstvenih smetnji. Kada je igrao fudbal sa spratnim kolegama, pukao mu je stomačni mišić, pa je, kako je rekao, bio prinuđen da “vraća creva rukama”. Morao je zbog toga da bude podvrgnut i hirurškoj intervenciji, koja je, po njegovoj oceni, namerno odlagana. Smršao je.

Uz te fizičke patnje, po sopstvenoj tvrdnji, bio je podvrgnut i dodatnim psihičkim stresovima koji su uticali na njegovu težinu – “zbog rimokatoličke inkvizitorske odežde sudija koje mora da viđa, pa je usled takvih frustracija oslabio 18 kilograma”. Ustanovljeno je, kako je rekao, i da ima nervozno srce.

Zdravstveno stanje mu se, međutim, vremenom popravilo što je potvrdio 19. maja ove godine: “Nedavno sam podvrgnut većem broju lekarskih pregleda srca – skenerom, EKG-om, ultrazvukom i nalazi su dobri. Krvna slika mi je idealna, oči dobre, kao i nalazi koji se odnose na vratni deo kičme. Zaprepastilo me je kad su zatvorske vlasti nedavno ucenile moju suprugu da joj neće dozvoliti posetu ako bude nekog obavestila o mom zdravstvenom stanju. Uplašio sam se da mi Sekretarijat ne sprema neku bolest.”

MILOŠEVIĆEV SVEDOK: Ja tebi – vojvodo, ti meni – serdare. U tom stilu je, uglavnom, proteklo Šešeljevo višednevno svedočenje na suđenju Miloševiću, od 19. avgusta 2005. godine.

O ulozi svedoka odbrane na suđenju Miloševiću rekao je: “Ja ne branim optuženog. Ja sam na zahtev optuženog došao da govorim o svojim saznanjima i činjenicama. Ako se to ne uklapa u koncepciju sudskog veća ili koncepciju tužioca, ja sam nemoćan.”

Za vreme Šešeljevog svedočenja na suđenju Miloševiću tužilac Yefri Najs nastojao je da razluči šta je od njegovih izjava i iskaza istinito. Svedok je, naime, priznao da je mnogo toga svojevremeno izmišljao kako bi iznervirao i Miloševića i neke njegove saradnike i tako ih isprovocirao da nekontrolisano reaguju: „Iznošenje netačnih stvari za koje cela javnost zna da nisu tačne već duhovite, nije ni laganje, niti iznošenje neistine. Ja sam vodio politički propagandni rat protiv gospodina Miloševića od Vens Ovenovog plana do početka 1998. godine. U tom ratu obe strane su izmenjivale najoštrije uvrede i kvalifikacije. Od polovine 1993. do početka 1998. To je bio odbrambeni mehanizam moje partije koji sam naučio od vaših gazda, ali im još nisam dorastao.”

NJegova teza je: “Kad su neke stvari očigledno neistinite, onda onaj ko ih izgovara ne može da se okarakteriše kao lažov. To je razmena udaraca u uzavreloj političkoj atmosferi. Ponekad su to udarci i ispod pojasa i ja se nisam ustručavao ni takvih udaraca, ali samo ako je suprotna strana prva počela.”

“Američki predsednik Yory Buš je tvrdio da je Sadam Husein (koga je svedok nazvao svojim prijateljem) posedovao biološko oružje, što se pokazalo neistinitim. Dok god ne smete da kažete da je Buš lagao, to ne smete da kažete ni meni... Svim mojim napadima na Slobodana Miloševića veći deo Srbije se smejao, a ja sam stekao oreol popularnog i hrabrog čoveka…”, ocenio je Šešelj.

“Za emisiju Bi-Bi-Si ‘Smrt Jugoslavije’, rekli ste i da su dobrovoljci Srpske radikalne stranke oružje dobijali od Miloševićeve policije, od tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića. Sad kažete da to nije tačno. Šta je od vaših izjava istina, a šta laž?” pitao je Najs.

Šešelj: “Vodeći propagandni rat protiv gospodina Miloševića nastojao sam da ga uvučem u nešto što će biti krajnje neprijatno. U to vreme Milošević je imao dobre odnose sa Zapadom i imao je navodne mirovne sporazume sa zapadnim silama. Iz datuma kad je razgovor vođen, a to je bilo u martu 1995. godine, videće se moja politička namera da naškodim gospodinu Miloševiću. Tad sam izašao iz Miloševićevog zatvora i šta mi je mašta dozvoljavala, to sam izgovarao. Izmislio sam da su mi Milošević, Radmilo Bogdanović i Mihalj Kertes pomagali kako bih ih iznervirao.”

Predsedavajući sudija Patrik Robinson uspeo je da disciplinuje lidera SRS-a zapretivši mu da će prekinuti svedočenje na suđenju Miloševiću ukoliko Šešelj bude nastavio s nepoštovanjem protokola suda. Evo kako je tekao njihov dijalog.

Sudija Robinson: “Primetio sam da ne ustajete kad sudije ulaze u sudnicu. To nije samo nepoštovanje sudija već i ovog suda. Ko se pojavi pred sudom, mora da se pridržava protokola. Ukoliko ne date prihvatljivo objašnjenje ovakvog svog ponašanja, bićemo prinuđeni da prekinemo vaše svedočenje.”

Šešelj: “Poznato mi je da je praksa ovog suda da se svedok sedeći obraća sudu. Drugo, ni u jednom od akata ovog suda nisam pročitao da svedok mora da ustane. Treći razlog je verske prirode. Mene su upozorili sveštenici Srpske pravoslavne crkve da su sudijske uniforme ovde po ugledu na rimokatoličku inkviziciju i to nama nije prikladno. Ne razumem šta znači vaše klanjanje kad ulazite u sudnicu i to mi liči na neki ritual koji meni nije prihvatljiv...”

Robinson: “Reč je o poštovanju protokola, a što se tiče drugog razloga, ja ga u potpunosti odbacujem jer je besmislica. Vi razmislite.”

Šešelj: „Ako ćete moje sedenje tako sankcionisati, ja ću se povinovati vašem zahtevu.”

ŠEŠELJEVE OPTUŽBE: Osim u ulogama optuženog i svedoka, Vojislav Šešelj će se u Hagu nekoliko puta pojaviti i kao tužilac. On je u pisanom podnesku 29. oktobra 2003. optužio sekretara Tribunala Hansa Holthausa, jednu službenicu suda i beogradskog advokata Tomu Filu “da kontrolišu imenovanje branilaca optuženih pred Tribunalom, kako bi s njima delili novac”. Ustvrdio je da je upravo na taj način za njegovog branioca u pripravnosti izabran Aleksandar Lazarević, s kojim on odbija da kontaktira jer želi sam da se brani. Ali pretpretresno sudsko veće kojim je u to vreme predsedavao sudija Karmel Agius s Malte odbilo je, u novembru te godine, Šešeljev zahtev za istragu protiv sekretara Holthausa, advokata Lazarevića i File “zbog lošeg vladanja i uvrede Tribunala”. Agius je konstatovao da optuženi nije podneo ni minimum dokaza u prilog svoje tvrdnje i upozorio ga da bi mogao da bude kažnjen, ukoliko nastavi da obraćanje sudu zloupotrebljava za iznošenje neosnovanih optužbi protiv osoblja Tribunala ili osoba povezanih sa ovim.

Polovinom jula ove godine Šešelj se ponovo obrušio na administraciju Suda u Hagu. Ostao je dosledan u “raskrinkavanju mutnih radnji u Tribunalu”. Ovoga puta ni manje ni više meta mu je bio predsednik Tribunala, italijanski sudija Fausto Pokar. U podnesku koji je predao Sekretarijatu Tribunala, predsednik SRS-a tvrdi da “postoje pouzdani podaci da je Hrvatska uložila najmanje 30 miliona evra da Pokar, kao predsedavajući Žalbenog veća 2004. godine, smanji Blaškiću kaznu sa 45 godina na devet godina zatvora, za ratne zločine nad muslimanima u BiH”.

Osim toga, tužilac Šešelj stao je i u odbranu svojih kolega-pritvorenika. Holanđani, ustvrdio je, “potkradaju pritvorenike u Ševeningenu” jer su, kako je rekao, “cene u pritvorskoj kantini pet do šest puta više nego u slobodnoj prodaji”.

Zatražio je i da sedište Tribunala bude prebačeno u “neku verski tolerantniju zemlju”. Obrazložio je to pričom da su “za ramazanski Bajram pritvoreni muslimani poručili pečeno jagnje, a isporučeno im je pečeno prase, što je veliki skandal, pa i razlog da se sedište ovog suda premesti”.

Kada je o novcu reč, Šešelj tvrdi da mu Tribunal, za dosadašnje troškove u pripremanju odbrane, duguje preko dva miliona dolara. U opširnom, naravno rukom pisanom podnesku, tražio je tačno 2 339 400 dolara. Precizirao je da su novčani izdaci samo za 2005. godinu iznosili 1 339 400 dolara. NJegov stručni tim za pripremu odbrane – u kojem su, među 25 članova, i Tomislav Nikolić, Gordana Pop-Lazić, Aleksandar Vučić, Dragan Todorović, Maja Gojković pa i njegov sin Nikola – ima, kako je napisao, velike troškove. A on, Šešelj, “jedini je optuženi kome nije priznato pravo da mu troškove odbrane snosi Tribunal, iako sam nije sposoban da ih podmiri”. Nikoga od tih 25 osoba Sekretarijat Tribunala, inače, nije zvanično prihvatio i akreditovao jer optuženi Vojislav Šešelj, kako se više puta čulo u sudnici tokom statusnih konferencija, to nije zatražio na propisan način. S druge strane, “stend baj” advokata u njegovom predmetu, Van der Spula, koga Šešelj ne priznaje, plaća sud i ti troškovi se vode kao troškovi odbrane optuženog.

Za predstojeći proces tužilac Hildegard Uerc Reclav je najavila ukupno 126 svedoka, od kojih bi se 52 pojavili u sudnici, za 66 svedoka će biti dovoljno dostaviti pisane izjave. Na popisu je, takođe, i jedan istražitelj kao i osam svedoka koje Tužilaštvo ne bi unakrsno ispitivalo.

Prema njenoj računici, za glavno i unakrsno ispitivanje Tužilaštvu je potrebno 327 sati, s obzirom na to da bi se svakog dana radilo 3,5 sata. Ukupno, dakle, 94 radna dana, ili 19 nedelja, odnosno nešto manje od pet meseci. Toliko bi, onda, bilo potrebno i Šešelju za izvođenje svojih dokaza. Suđenje bi trajalo više od 10 meseci, imajući na umu prekide zbog praznika, odmora i, možda, zdravstvenih razloga.

Sudsko veće Alfonsa Orija još se nije izjasnilo o ovakvom tajmingu. Ni optuženi nije rekao koliko bi mu vremena bilo potrebno. Zahtevao je dosad samo da suđenje ne bude pet dana nedeljno već tri dana jer se sam brani. Pozvao se, tim povodom, na presedan u slučaju Slobodana Miloševića, navodeći da i on, kao i Milošević, ima problema sa zdravljem.

Jedino što je apsolutno sigurno u ovom trenutku je da je Tribunal iz Miloševićevog primera izvukao pouke, ne samo o tome kako bi trebalo da vodi veliki proces, već i koliko bi suđenja trebalo da traju, da se bespotrebno ne odugovlače niti skraćuju. A vrata Tribunala biće otvorena za prvostepena suđenja do kraja 2008. godine. Sasvim dovoljno vremena da bi bilo utvrđeno da li je Vojislav Šešelj kriv ili nije.

Kako teku zatvorski dani Ovaj, svojevremeno najomiljeniji Miloševićev opozicioni lider u Srbiji, poznat i po pretnji Hrvatima zarđalom kašikom, dobro se u pritvoru slaže sa Hrvatom Mladenom Naletilićem Tutom. Redovno su, pričaju očevici, dok Šešelj nije premešten u drugu zgradu, igrali šah. Šešelj je, na početku, tek što je stigao u pritvor, nezadovoljan količinom obroka, navodno rekao, izražavajući na sebi svojstven način specifični smisao za humor, da će “zaklati i pojesti Hrvata Tutu ako mu ne daju još mesa”. Kada je, prilikom jedne posete, Šešeljeva supruga Jadranka upoznala Naletilića, on ju je, kako je kasnije ispričala, pozdravio sa: “Za dom spremni!” Šešelj je dodao: “Ti si, Tuto, spreman, ali za – starački dom.” Naletilić je, inače, devet godina stariji od Šešelja. Ovo druženje nije izuzetak jer u Ševeningenu nema nacionalnih podela niti sukoba. Pokojnog Miloševića su, recimo, neki pritvorenici muslimani i Hrvati oslovljavali sa “predsedniče” iako njima predsednik nikad nije bio. Pojedinačni ekscesi događali su se između pripadnika iste nacionalnosti, iz različitih razloga. Tihomir Blaškić se, na primer, sukobio sa svojim sunarodnikom Ivicom Rajićem. Nezvanično, incidentu dvojice bivših hrvatskih časnika doprinelo je to što je Rajić, navodno, namigivao Blaškićevoj supruzi koja ga je posećivala u pritvoru. I ljubomora je učinila svoje. Šešelj je, opet, upozorio nedavno sudije da će “u pritvoru doći do krvavog obračuna između pritvorenih Srba, ukoliko uprava zatvora hitno ne razdvoji pritvorenike srpske nacionalnosti koji su se nagodili s Tužilaštvom i pristali da lažno svedoče u drugim predmetima, od normalnih pritvorenika Srba”. Tražio je, konkretno, da iz njegove grupe bude odstranjen Miodrag Jokić, penzionisani admiral JNA (priznao sve tačke optužnice za granatiranje Dubrovnika 6. decembra 1991, pravosnažno osuđen na sedam godina zatvora 30. avgusta 2005). Predsednik Tribunala Fausto Pokar odbio je ovaj zahtev, a do danas još nije stigla informacija o krvoproliću u Ševeningenu. Verovatno frustriran brzinom kojom je iz kabineta predsednika Srbije na beogradskom Andrićevom vencu, u kojem se skoro tri godine prilično uspešno nije mešao u svoj posao, došao u pritvor UN u Ševeningenu, Milan Milutinović je u prvo vreme bio zahvalna meta za smicalice zatvorskih drugova. Šešelj, Hrvat Mladen Naletilić Tuta i bosanski Srbin Zoran Žigić ubedili su ga jednom prilikom da će biti izvršen pregled prostorija, što je takođe predviđeno pravilima, i da najurednijima slede izvesne beneficije. Milutinović je svoju ćeliju sredio “da se cakli”, a kad je završio, pošto pregleda naravno nije bilo, Šešelj je prokomentarisao kako je ipak dobro što je to učinio jer bi u suprotnom mogao da bude kažnjen – tako što bi bio poslat u zatvor. Šešelj je, po sopstvenoj proceni i priznanju, najbolji pravnik među pritvorenicima. Kao takav, savetovao je Veselinu Šljivančaninu da se žali direktno predsedniku Tribunala na jednu odluku sekretara suda. Penzionisani pukovnik je to i učinio, i uspeo. Osporena odluka je opozvana a lider SRS-a nije propustio priliku da se u sudnici pohvali svojim savetodavnim uspehom. Vojislava Šešelja uvredila je jedna reakcija Jovice Stanišića prilikom njihovog slučajnog susreta (koliko je poznato, njih dvojica nisu bili na istom spratu pa nisu ni kontaktirali). Predsednik Srpske radikalne stranke, naime, pozdravio je bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Srbije. Ovaj je, međutim, odbio da razgovara s njim. Rekao mu je, navodno, samo da mu je svojevremeno spasao život i da nemaju o čemu da razgovaraju, što je Šešelja prilično ražestilo. Vođa radikala je odlučio da mu se revanšira tako što će ga uznemiravati. Doznao je – po običaju, iz svojih pouzdanih izvora – da se Stanišićeva ćelija nalazi na spratu tačno iznad njegove. Nije oklevao, kako se prepričavalo u Hagu, da u svom stilu “žestoko uzvrati” i povremeno dosađuje susedu iznad – lupanjem u plafon! Obaveštajni podatak je, međutim, bio pogrešan. Na buku se, pričalo se u Tribunalu, zatvorskoj upravi požalio – Naser Orić. Šešelj je morao na raport kod upravnika Meka Fadena. Nepoznato je da li je tada zaradio izolaciju, koja je, inače, predviđena kao jedna od kaznenih mera ili je ostalo na opomeni. Zbog telefonskog razgovora s novinarima iz Srbije u decembru 2003, Šešelj je upozoren zbog nepoštovanja pravila Tribunala. Zbog zloupotrebe prava na komunikaciju s medijima, kako je saopšteno u Tribunalu, njemu je kasnije nekoliko puta komunikacija ograničena samo na razgovore s porodicom. “Nijednim članom bilo kog pravilnika pritvoreniku nije zabranjeno da daje izjave za štampu, osim ako ne krši pravila o neobelodanjivanju dokumenata ili zaštiti svedoka”, napisao je Šešelj u svom podnesku Sekretarijatu 2. decembra 2003. Nije vredelo.

ZLATKO ČOBOVIĆ

(Autor je dopisnik Agencije

FoNet iz Haga)