Ustupam deo jetre...

Oglas našeg zemljaka i gastarbajtera, koji je ovog proleća dve nedelje izlazio u nemačkom Bildu a potom bio predmet istrage Bundeskriminalamt-a, ukazao je na dve stvari: prvo, trgovina organima za transplantaciju postoji i u Evropi, a ne samo na Dalekom istoku i Latinskoj Americi, i drugo, zahtev američkih transplantacionih hirurga od oktobra prošle godine, kojim se traži legalizovanje prodaje i kupovine organa živih i umrlih davalaca, čini se logičnim, jer bi zakonski uređena trgovina organa eliminisala kriminal iz ozbiljnog posla kakav je transplantaciona hirurgija.

U našoj sredini ne postoje problemi sa nezakonitom kupoprodajom organa, zbog toga što je domaća transplantaciona hirurgija još uvek u detinjstvu, doduše, malo dugotrajnijem nego što je to normalno. Razlozi su jednim delom razumljivi, jer novca nema, dok su drugim delom nejasni, naročito razvijenom svetu: u našoj kulturi uzimanje organa sa umrlih lica smatra se skrnavljenjem tela. Jedan od razloga zaostajanja je i primetno odsustvo inicijative Medicinskog fakulteta (MF) i Kliničkog centra Srbije (KCS) u Beogradu, koji sa svojim mnoštvom profesora ne uspevaju da se izbore za veći uticaj na ljude iz vlasti i za više novca. Ovo ih je stavilo u ulogu posmatrača događaja na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) koja u svom enormnom i luksuznom zdanju pruža usluge minornoj vojsci i samo povlašćenoj grupi platežnih civila, ali za razliku od najvećeg broja civilnih zdravstvenih ustanova, sprovodi odlične i skupe naučne i stručne projekte, iako po personalnom potencijalu nije u prednosti nad bilo kojim kliničkim centrom u Beogradu. Zašto je to tako, ne bi morali objašnjavati ljudi sa VMA već, u najmanju ruku, oni koji bi trebalo da brinu o harmoničnom funkcionisanju nacionalnog zdravstva, i o razvoju medicinske nauke.

Akademska znanja i zvanja u besparici ne vrede mnogo, pogotovu u medicini u kojoj zbog iscrpljivanja snage u nametnutoj rutini, nema ni energije ni sredstava za realizaciju nekih novijih istraživanja. To nam, uostalom, potvrđuje životna praksa.

Kao što je poznato, prošle nedelje, u noći između 19. i 20. jula, grupa sjajnih hirurga pod rukovodstvom profesora Božine Radevića izvela je treću transplantaciju jetre na VMA; ovog puta, deo teško obolele jetre 27-godišnje Čačanke zamenjen je odsečkom iz desnog režnja jetre njenog oca. Operacija je tokom 11 sati trajanja protekla bez ikakvih incidenata, a koliko je poznato iz zvaničnih izjava, bolesnica je dobro. Sećamo se, takođe, da je između 23. i 24. novembra prošle godine, u Beogradu, na VMA, profesor Božina Radević sa saradnicima operisao 28-godišnju Užičanku, presađujući joj jetru prethodno uzetu iz tela čoveka koji je, iako prividno živ, u stvari već danima bio bez ikakvih moždanih funkcija. Posle transplantacije jetre, odmah je usledila i transplantacija bubrega dvojici pacijenata, a sutradan, 25. novembra, na VMA je presađena i druga jetra, što je izazvalo oduševljenje u javnosti (danas znamo da su se poduhvati sa jetrama, posle nekoliko dana, nažalost, završili nesrećno).

Profesor Božina Radević, svojevremeno profesor hirurgije u Tuzli i u Beogradu, nacionalni je koordinator za transplantaciju organa. Wemu pripadaju svi komplimenti.

Troškovi bilo kakve transplantacije svuda su veoma veliki; u našim okolnostima manji su nego u bogatom svetu, pre svega zbog niskih bolničkih troškova i isto tako malih naknada hirurzima i ostalom osoblju koje izvodi ceo poduhvat. U Americi, na primer, neposredni troškovi operacije iznose oko 250 000 dolara, a tokom prve godine penju se na nekih 320 000 dolara koje dobro osiguranje plaća do 80 odsto, dok se za ostatak bolesnik snalazi sam.

Istorijski gledano, prva uspela transplantacija organa načinjena je u decembru 1954. kad je presađen bubreg. Doktor Yozef Marej, koji je napravio istorijski poduhvat, dobio je za to Nobelovu nagradu, sa zakašnjenjem od 26 godina. Početkom šezdesetih godina, pojavio se na naučnom nebu doktor Tomas Starcl koji je na Univerzitetu Kolorado (CU) 1963. izveo prvu transplantaciju jetre. Jedan od prvih pacijenata kojima je presađena jetra bio je i Petar II Karađorđević, kralj Jugoslavije pre i tokom Drugog svetskog rata. Zbog lošeg zdravstvenog stanja i ugroženog života Petra II, za operaciju se nije čekala saglasnost njegove majke, kraljice Marije, a ni sina Aleksandra, koji je u to vreme kao britanski vojnik boravio u Nemačkoj, već ga je 1970. godine u Denveru, na CU, operisao dr Tomas Starcl, u to vreme vodeći svetski hirurg za transplantaciju jetre. Međutim, kako je Petar II umro trećeg dana po operaciji, kraljevi savetodavci, a naročito gospođa Mici Lu, optuženi su za neodgovorno prepuštanje bivšeg kralja hirurškom lečenju koje je onda smatrano nepouzdanim, rizičnim i eksperimentalnim. Prošle nedelje, na CU je izvedena 1120. transplantacija jetre.

U nekadašnjoj Južnoafričkoj Uniji, doktor Kristijan Bernar presadio je 1967. godine srce umirućem Luisu Vaškanskom i tako definitivno prinudio mnoge crkvene velikodostojnike da utihnu svoje optužbe i prihvate mešanje lekara u stvari Gospoda. Danas doktor J. Marej ima 86 godina, doktor T. Starcl je proteklog marta napunio 80, dok je K. Bernar umro. Niko od njih više ne operiše. Prva dvojica uglavnom pišu i kritički prate naučne događaje u svetu.

Stručnjaci smatraju da dobar transplantacioni centar mora imati u prvoj godini posle transplantacije jetre 90 odsto preživelih (američki nacionalni prosek iznosi 86,6 odsto), a posle tri godine stepen preživljavanja ne bi smeo biti manji od 85 odsto (prosek je 77,4 odsto). Odlični podaci o rezultatima presađivanja organa mogu se naći na: njnjnj.unos.org i na njnjnj.ustransplant.org

(Autor je profesor na Medicinskoj akademiji

US Medical School)