Taknuto-maknuto

Umesto istine, u tekstu g. Acovića imamo samo još jedan prigodni, amaterski „hokus-pokus”, ne bi li se nekako naša javnost uverila da jugoslovenski kralj Petar II dajući ostavku 29. januara 1945. godine – nije dao ostavku! Jer je g. Acoviću potrebno da ipak nekako dokaže da je i posle ostavke (posle prenošenja kraljevskih prerogativa na namesnike) on i dalje ostao kralj – a sve to da bi njegov sin jedinac Aleksandar bio rođen kao “prestolonaslednik”, šest meseci posle toga (17. jula 1945. godine).

Nezainteresovan za (više nego očiglednu) istinu, g. Acović ovde pokazuje istu onu ravnodušnost za pravo stanje stvari, koje je pokazivala i nekadašnja dvorska kamarila kralja Petra II.

A istu takvu, okrutnu bezdušnost je ispoljio i sam kralj Petar II prema čitavom srpskom narodu, a posebno prema onima koji su mu bili najviše privrženi. Prema onima koji su, upravo zbog njegovih pogrešnih odluka, morali da biraju između svojih života i svoje časti!

Reč je o onom monstruoznom, ciničnom govoru kralja Petra II, 12. septembra 1944, kada je, preko Radio Londona, pozvao „sve njemu verne gerilce” da se pridruže „Narodnooslobodilačkoj vojsci maršala Tita”. A dve nedelje pre toga je isti taj nesrećni jugoslovenski kralj već uredno smenio đenerala Dragoljuba Mihailovića sa položaja ministra vojske – da ne bi smetao jednom ovakvom sporazumu.

Kralj je, usput, rekao da se „klanja žrtvama”, ali ipak zahteva da se, odmah, bezuslovno, priđe vojsci njihovog smrtnog neprijatelja. Kraljeva „naredba” je zatim saopštena svim oficirima, podoficirima, kaplarima i redovima pred strojem.

Želeći, po svaku cenu, da ostane kralj – on naređuje njima, svojim vernim vojnicima, da „toplo pozdrave Crvenu armiju”.

I tih dana – ophrvani bolom – tri stotine kraljevih vojnika će izabrati smrt, a ne gubitak časti. Bezuslovno verni svojoj srpskoj otaybini, oni će izvršiti javno, ritualno samoubistvo.

Sve je dovršeno 1. novembra 1944. godine, posle Titovog sporazuma sa Ivanom Šubašićem (predsednikom kraljevske londonske vlade). Tada komunisti mogu da, sasvim legalno, otpočnu svoj krvavi lov na sve Srbe, nacionaliste i monarhiste – pogotovu na kraljeve vojnike i na njihovog komandanta...

Jugoslovenski kralj Petar II je yelatima pod crvenom petokrakom izdao blanko dozvolu za ovako nešto.

Izdao je svoje i zauvek prešao u tabor srpskih dušmana.

Da bi sačuvao svoj krvavi jugoslovenski presto, svoju nepostojeću jugoslovensku krunu, kralj Petar II je izdao Srbiju.

I to je mnogo, mnogo gore od one ostavke koju će konačno potpisati 29. januara 1945. godine.

Dalje je sve išlo munjevitom, rekli bismo „đavolskom” brzinom. Petar II je prvo 2. marta 1945. godine za svoje namesnike imenovao Budisavljevića, Mandića i Serneca. Onda su oni, već 7. marta, imenovali novu vladu sa Brozom kao prvim ministrom. Ova vlada se, po sovjetskom modelu, zaklinje „narodu” na vernost. I „u ime naroda” nastavlja svoje zločine po Srbiji!

I od tada smo republika. Bez kralja i bez prestolonaslednika. I sve od tada, traje ona duga, preduga srpska noć.

Miodrag Janković, Zemun