Ilirski manastiri

Nepoznata lica su u noći između subote i nedelje, obila i opljačkala crkvu Presvete Bogorodice iz 14. veka u Babinom Mostu, kod Obilića. Kriminalci su skinuli rešetke i razbili staklo na prozoru sa zadnje strane crkve. Ukradena je freska Svetog Stefana, crkvene odežde, predmeti za crkvene službe i 50 000 dinara. Sa zidova crkve skinuto i oštećeno desetak fresaka i ikona, utvrdila je Kosovska policijska služba. Ukupna šteta biće procenjena tek kad u Babin Most stignu eksperti. Pripadnici Kosovske policijske službe započeli su istragu.

To je agencijska vest od prošlog vikenda (5. i 6. avgust). Mada je sasvim svejedno od kad. Jer se ponavlja. Jedna od 190 takvih, “težih i lakših” za poslednjih pola godine. Od februara ove godine na Kosovu i Metohiji izbrojano je 190 napada na Srbe i srpske crkve i manastire. U proteklih sedam godina, pod “zaštitom” međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji uništeno je više od 150 srpskih srednjovekovnih spomenika. Ne zato što su “srednjovekovni” nego zato što su “srpski”.

A pre samo nekoliko nedelja, baš u vreme sedme runde pregovora u Beču, o zaštiti kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, Unesko je na listu svetske kulturne i prirodne baštine, kao i na listu svetske baštine u opasnosti, pod nazivom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu” upisao Pećku patrijaršiju, Gračanicu i Bogorodicu Qevišku, pored manastira Visoki Dečani koji je na Uneskovoj listi od 2004. godine (pogledajte sajt njnjnj.unesco.org). Tako je, na papiru, izbrisan “razlog” zbog kojeg su “spomenici na Kosovu” u opasnosti. A u opasnosti su što su srpski. Valjalo bi, ovde, upamtiti i reči premijera Agima Čekua, koji je kazao da je versko i kulturno nasleđe na Kosovu zajedničko(!?), pa ga zato i sam želi zaštititi.

Unesko i terorizam: Episkop raško-prizrenski, vladika Artemije reći će za NIN da će Svetom arhijerejskom sinodu biti predloženo da zahteva od Uneska “da ispred tih naših svetinja vrati odrednicu da su to srpski spomenici, ili da ih skine sa svoje liste, a SPC i država Srbija će o njima voditi računa i ubuduće, kao što su to činili i u proteklim vekovima”. Brisanje odrednice srpski, koja označava kako tvorca te kulturne baštine (srpski narod) tako i njenog vekovnog vlasnika (Srpsku pravoslavnu crkvu – Eparhiju raško-prizrensku), vladika Artemije doživljava kao “najsramniji gest koji je ta svetska i ugledna organizacija mogla da učini”:

“Ima još uvek naših svetinja koje svojim postojanjem neućutno svedoče da je Kosovo i Metohija bila i ostala sveta srpska zemlja kroz vekove. Najglasniji svedoci su upravo ta četiri zrna bisera srpske duhovnosti i srpske kulture, manastiri: Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, Gračanica i crkva Bogorodica Qeviška, koje je Unesko “počastvovao” stavljanjem na listu svetske kulturne baštine, pošto im je najpre ubio dušu i uništio im identitet. Oduzimanjem odrednice da su to upravo srpski srednjovekovni spomenici na Kosovu, Unesko je nastavio tamo gde su muslimanski albanski teroristi i zločinci stali, u cilju da se dovrši zatiranje tragova srpskog vekovnog postojanja, rada i stvaranja na Kosovu i Metohiji. Sve zarad političkih ciljeva onih koji su naumili da nagrade najveće etničko čišćenje, i najveći kulturni genocid u Evropi na početku 21. veka, koje su muslimani Albanci napravili na Kosovu i Metohiji u zadnjih sedam godina”, kaže vladika Artemije. I zaključuje: “U ovom nečasnom delu nisu bez krivice i odgovornosti pred srpskim narodom i pred našom istorijom oni predstavnici države Srbije koji su nemušto učestvovali i bezglasno bili prisutni kada se tako nehumana odluka donosila. Malo je reći da je ovim načinom nanesena šteta Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ona je time potpuno dezavuisana. Nije konsultovana, nije pitana i nije uvažavana kao partner u rešavanju i odlučivanju o tako sudbonosnom pitanju.”

Međutim, Dragoljub Najman, ambasador misije Srbije pri Unesku, objašnjava da lista svetske kulturne i prirodne baštine na kojoj ima oko 850 objekata ne sadrži ni jedan jedini naziv zemlje ni nacionalnosti. “Pravila koja proističu iz konvencije o zaštiti kulturnih spomenika i koja je dovela do toga da se stvara spisak najznačajnijih dela na svetu, takva su da ne dopuštaju da se bilo gde govori o nemačkim, austrijskim, francuskim ili drugim objektima, jer po samoj prirodi stvari oni su prevazišli nacionalni domet. Oni su ili svetski ili nisu na listi”, kaže Najman za NIN.

Kralj Milutin i kralj Edvard: Ako posetite Uneskov sajt, uverićete se da je uglavnom tako. Ima tu, recimo, i naziva zemalja ali, istini za volju, samo u smislu geografskog određenja: Canadian Rocky Mountain Parks, Australian Fossil Mammal Sites... I stvarno, u nazivu za piramide se ne kaže da su egipatske. Mada u objašnjenju piše da je reč o starom egipatskom kraljevstvu. Toliko. U slučaju naših manastira Srbija se spominje samo kao zemlja koja je predložila spomenike za svetsku baštinu. U objašnjenju za te spomenike ne postoji ni reč o tome da su podignuti u srpskoj srednjovekovnoj državi, da ih je podigao kralj Milutin, kao svoje zadužbine. S druge strane, na britanskom delu spiska svetske baštine, definisani su zamkovi i gradska utvrđenja kralja Edvarda I (Castles and Tonjn Walls of king Ednjard in Gnjynedd). Zašto, po analogiji, manastir Gračanica i crkva Bogorodice Qeviške nisu mogli da se, recimo, definišu kao srednjovekovne zadužbine kralja Milutina na Kosovu? Pa makar i bez srpski?

Prihvaćeno je samo geografsko određenje: na Kosovu. Bez Metohije. Odrednica srpski nije imala nikakvu šansu. Jer su Albanci tražili da spomenici budu definisani kao kosovski, kaže Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose. Pa je ovo bilo kompromisno rešenje. “Rasprava se vodi u nekoliko slojeva. Prvo, da li je srpsko nasleđe vizantijsko ili nije, da li je Vizantija i albansko nasleđe, sve je tu, praktično, sporno. To je deo onih rasprava kojih nema u papirima. Iako postoje u dokumentima i platformama i Beograda i Prištine, na sreću, ta rasprava je izbegnuta. Onda se koristi taj neutralni pojam na Kosovu, ali borba je, kad je u pitanju beogradska strana, da se izbegne legislativa, da se izbegne primena legislative Kosova”, objašnjava Janjić za NIN.

U poslednjih sedam godina na Kosovu se uništava sve što je srpsko. Ugrožen je dakle sam pridev “srpski”, a onda ga još i Unesko odstranjuje?

“Unesko se time ne bavi”, kratko će Najman. Zatim dodaje: “Unesko identifikuje na svetskom nivou one spomenike koji zaslužuju da uđu u spisak svetske kulturne baštine. Srednjovekovni spomenici na Kosovu istovremeno su na listi svetske baštine u opasnosti zbog okruženja. Država članica će, a to je Srbija, morati svake godine da podnosi izveštaj o stanju dokle se došlo, šta se učinilo, ukoliko postoji opasnost za te objekte, Unesko će upotrebiti svoja sredstva, pokrenuće kampanju, apelovati, intervenisaće generalni

direktor. Što više ljudi bude znalo o manastirima, oni će biti zaštićeniji.”

Najman još kaže da će, ubuduće, svaki pomereni kamen biti atak na svetsku kulturnu baštinu. “Jer, za svaki spomenik sa liste postoje tačno obeleženi planovi šta sve spomenik obuhvata, to nije samo zgrada, to je određeni teren oko zgrade, za svaki projekat koji smo dali podneli smo mape, slike, koje omogućavaju da se vidi tačno šta se štiti. Učešće bilo koga drugog u tome je nemoguće”, tvrdi on, “jer je predlog dala država članica, a država članica je zasad Srbija. To je predlog Srbije na srpskoj teritoriji u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244”.

A odluka Uneska ne može da se čita bez bečkog podteksta. Između ostalog i zato što su eksperti Uneska, zajedno sa ekspertima Saveta Evrope, napravili predlog sa 15 zaštitnih zona (od 39 koliko traži Beograd) za kancelariju Mahtija Ahtisarija (Kancelarija međunarodnih pregovarača – Unosek). Ovih dana bi, kako je najavljeno, trebalo da obilaze Veliku Hoču i Prizren ne bi li preciznije definisali granice tih zona. Pred nove pregovore o kulturnoj baštini, krajem avgusta. Pregovara se o 40 spomenika. Iako je na KiM registrovano 1 300 srpskih crkava i manastira. Na bečkom stolu se raspravlja, dakle, o tri odsto od ukupnog broja crkava i manastira. “Ahtisarijev Unosek i albanska strana i taj broj reduciraju na 12 (ili 15) objekata, što čini jedva jedan odsto od ukupne naše kulturne baštine, što je više nego sramno. Govoreći o potrebi zaštite, tri odsto ni u kom slučaju ne znači da se ostalih 97 odsto odričemo i prepuštamo na milost i nemilost zločincima i uništiteljima”, kaže vladika Artemije.

Albanska prednemanjićka crkva: Na Kosovu su, međutim, pored kriminalaca koji pljačkaju crkve, aktivni i arheolozi. Profesor dr Đorđe Janković, predsednik Srpskog arheološkog društva, kaže da su albanski arheolozi pre dve godine radili na Novom brdu, srpskom srednjovekovnom gradu, i na crkvi koju su tamo konzervirali. “Čuo sam da su datovali crkvu u 12. vek, proglasili je za prednemanjićku, njihovu crkvu. Toga ima verovatno još i na drugim mestima. Znam da su iz Velikog Trnova dobili neke predmete, kopali su rov. Arheološki predmeti su dospeli u Prištinu, to je publikovano u austrijskom časopisu”, kaže dr Janković. Takođe, NIN saznaje da su albanski arheolozi, poslednjih godina u potrazi za ostacima ilirskog grada Damastiona na Novom brdu. I da su dobili novac za 24 lokaliteta na Kosovu koja bi trebalo da istražuju. Srpski arheolozi koji su otišli sa Kosova, iz Prištine, kažu da su posle njih u Prištini ostala četiri Albanca arheologa, dva u Muzeju u Prištini, jedan u gradskom i jedan u pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika. I da je fizički nemoguće da samo četiri arheologa istraže 24 lokaliteta, pa verovatno imaju i pomoć iz Albanije.

Zanimljivo je da se beogradski i prištinski pregovarački tim spore i oko kolekcije eksponata od preistorije do srednjeg veka, koju je ranije čuvao Prištinski muzej. Prištini je veoma stalo do te kolekcije, posebno do pojedinih iskopina iz zbirke i traži je od Beograda. Beograd ne da.

Janković objašnjava: “Po našem zakonu, Narodni muzej u Beogradu je nadležan za celu teritoriju zemlje, pa i KiM, i Narodni muzej ima pravo da donese odluku gde će materijal da bude, ako misli da negde nije bezbedan. Zbirka je izložena u SANU pred sukobe na Kosovu i jednostavno nije vraćena zbog nebezbednosti. Reč je o predmetima od preistorije do srednjeg veka, koji predstavljaju jedinstvenu kulturnu celinu sa ostalom teritorijom Srbije. Na primer, ako je reč o preistoriji, govorilo se o statuetama Vinčanske kulture koje su navodno ilirske boginje. One, međutim, pripadaju Vinčanskoj kulturi čiji je centar pored Beograda. Na Kosovu imamo periferno područje Vinčanske kulture. U toj kolekciji ima predmeta iz gvozdenog doba, antičnog doba, a nama je najinteresantniji, pak, nakit iz 10, 11. stoleća iz nekoliko nalazišta. To su Matičane kod Prištine i Badovci blizu Gračanice. Ova nalazišta su karakteristična baš za srpsku kulturu.”

A crkve koje su Nemanjići obnavljali, ili one na čijim su ruševinama nove podizali, pripadale su Ohridskoj arhiepiskopiji. Ohridska arhiepiskopija je formalno potčinjena Rimu uz saglasnost Vaseljenske patrijaršije u Carigradu, ali je bila potpuno uključena u život Pravoslavne crkve. “To su bile crkve sa slovenskom pastvom, nije tu bilo nikakve latinske arhiepiskopije. Ispod temelja Gračanice je tako pronađena starija crkva a oko Gračanice pronađeno je groblje iz 11. stoleća sa sličnim nakitom kao što je onaj iz Matičana i Badovaca”, kaže Janković.

O albanskim precima, Janković će reći da su se doselili u 11. veku sa azijskih prostora i da su nosili drugačiji nakit karakterističan za područje Kavkaza, i istočne oblasti: “Ovo je domaći nakit, tako da je jasno o čemu je reč. U crkvi Svetih Arhangela kod Prizrena, nađena je, recimo, slovenska grnčarija iz 11. stoleća. Tu je postojala crkva pre ove koju je car Dušan podigao. Slovenska grnčarija je nađena i u Studenici hvostanskoj, manastiru iz 6. stoleća. Slovenska grnčarija nalazi se širom Kosova i Metohije. Ima je i u Banjskoj i u Pećkoj patrijaršiji... Pored Dečana postoji još jedna crkva u ruševinama, sa tetrakohalnom osnovom, osnovom u vidu krsta sa zaobljenim kracima. Ona ima sve analogije i na jugu i na istoku, u Ohridu, oko Atine, u Carigradu, to je jednostavno pravoslavna arhitektura.”

Pitanje je, dakle, ko je oštetio te prethodne crkve? Zašto bi ih inače Nemanjići obnavljali? Znači da ih je neko rušio? Stradale su u nekim ratovima? “Tu treba pomišljati na Normane, koji su upadali u Vizantiju na prelazu iz 11. u 12. stoleće. Ne treba isključiti ni krstaše, ali ni Arbane koji su se tu doselili. To je nagađanje bez istraživanja, ali Nemanja je kršten u crkvi Svetog Petra u Rasu, sedištu Raške episkopije koja je bila pod Ohridskom arhiepiskopijom. Zašto bi Nemanja rušio te crkve?”, pita Janković.

A arheološka istraživanja su baš pogodna za manipulaciju. Oduvek. Zar je teško prebaciti, iz Makedonije ili Albanije, pokretan arheološki materijal, iskopine, na sever Kosova recimo? Ili je teško ubaciti nekoliko fragmenata keramike i dokazati da srednjovekovni manastir iz 13. veka leži na nekoj ilirskoj gradini? Nije teško kad treba dokazati pravo prvenstva.

Dok Albanci u potrazi za dokazom svog ilirskog porekla polažu pravo na zadužbine Nemanjića, Srbima je uskraćeno pravo da ih srpskim zovu.

Zato, bolje da nas izbrišete, g. Unesko!