Oružje “fidelista” protiv Bušove žurbe

Za “kontrarevolucionare”, koji u Majamiju napeto iščekuju da Kastro izdahne i priželjkuju američku invaziju, ovo je bila nedelja loših vesti. Fidel je, kako tvrde prijatelji, ustao iz bolničkog kreveta, a Kondoliza Rajs je izjavila da “verovanje da se SAD spremaju da izvrše invaziju na Kubu... jednostavno nije tačno”.

Kada Bušovi saradnici kažu da Kubanci treba sami da sklone Kastra, to nije znak njihovog poverenja u snagu opozicije u Havani već priznanje da američka administracija nema dovoljno ljudstva – ni onog u vojničkim čizmama, ni onog u diplomatskim odelima – za bavljenje “crvenim ostrvom”. Pored Libana, Iraka, Irana i Severne Koreje, ambiciozna i ratoborna supersila je sada zauzeta i “vaskrsom” talibana na jugu Avganistana i trijumfom “afričkih talibana” u Somaliji.

Izjave Kondolize Rajs treba tumačiti kao znak da je i u Vašingtonu izgleda pobedilo shvatanje da Fidel i “fidelizam” neće biti srušeni spoljnom intervencijom i da će snage na ostrvu igrati ključnu ulogu. U tako temeljno zatvorenom društvu sa sveprisutnom kontrolom i oštrom represijom kao što je kubansko, gde je činom otpora smatrana (i kažnjena sa osam godina zatvora) čak i izjava o epidemiji u jednom od gradova, teško je proceniti snagu i odlučnost nepovezanih i ćutljivih neprijatelja revolucije. Zabrana Amerikancima da posete Kubu nametnuta “Zakonom o trgovini sa neprijateljem” rezultirala je time da SAD imaju jako malo podataka. Bivši operativci tvrde da CIA danas nema informacije ni iz druge, a kamoli iz prve ruke. Predstavnik za štampu Stejt dipartmenta je prošle nedelje dao izjavu koja ilustruje američku odvojenost od kubanske realnosti: “Verujem da nema mnogo ljudi van malenog jezgra koji upravlja Kubom koji znaju šta se stvarno dešava.”

KAPITALISTIČKI MUČENICI: Sve do kraja sedamdesetih najveća tajna baza za operacije CIA bila je u Majamiju i za cilj je imala regrutovanje kubanskih imigranata za nasilno svrgavanje režima ili atentat na Kastra. Kada su ideje o invaziji i eksplozivom napunjenim cigarama konačno napuštene, Bela kuća nije uspela da nađe alternativu politici surovih sankcija i “bez kontakta” sa režimom u Havani koju su nametnule vođe kubanske zajednice. Iako Kubanci čine samo 0,4 posto američkog stanovništva, iz njihovih redova dolazi čak pet kongresmena. U Majamiju, glavnom gradu četvrte najveće američke savezne države, živi 650 000 Kubanaca i njihove ideje, aspiracije i informacije koje navodno poseduju, decenijama oblikuju američku politiku prema Kubi.

Američki Kubanci su danas, kako piše Gregori Rodriges, jedina etnička zajednica u SAD koja veruje u svoju izuzetnost i sebe ne smatra imigrantskom, već žrtvom nametnutog egzodusa. Oni su većinom odbijali da se “amerikanizuju” i sačuvali su svoj identitet bolje od bilo koje druge zajednice, iako ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da većina ne namerava da se vrati na Kubu čak i ako postane demokratska. Svoje političko stradanje uspeli su da u SAD predstave kao “mučenički mit”, ekvivalent jevrejskih patnji u novijoj istoriji. Istovremeno, stvorili su mrežu moćnih organizacija i postali lojalni glasači republikanaca i tako, kako piše Rodriges, počeli da “igraju ogromnu i odlučujuću ulogu u američkoj spoljnoj i unutrašnjoj politici”. Oni militantniji već decenijama uvežbavaju paravojne jedinice. Komandos F-4, jedna od “kontrarevolucionarnih” jedinica na Floridi, čak je uvežbala hvatanje Fidela.

“LUMPEN” OPOZICIONARI: Kastro, koga su Amerikanci uvek potcenjivali, često je govorio da je revoluciji da bi se razvijala neophodan neprijatelj i antiteza. Ostrašćeni “antikastristi” na Floridi su mu to obezbedili kroz benignu i jalovu kontrarevoluciju. Istovremeno, oni su u SAD godinama minimizirali i neretko ismevali disidente koji su ostali na Kubi i rizikovali da i za najblažu reč kritike zarade etikete kao što su “lumpen” i “đubre” i pakao Kastrovih kazamata. Ali, iako slabi, izolovani i uplašeni, dodatno obeshrabreni prethodnih godina otkrićem da je skoro svaki treći disident na ostrvu bio saradnik tajne policije, oni su danas glavna nada i možda jedina snaga koja može pokrenuti ćutljivu masu nezadovoljnika u zemlji koja se pokazala otpornom na sve oblike američkog intervencionizma.

Helms-Bartonov zakon iz 1996. godine zaoštrio je američke sankcije prema Kubi uvedene 34 godine ranije. Ovim aktom je zabranjena bilo kakva saradnja sa prelaznom vladom u kojoj bi bio Raul Kastro. Erik Votnik, zvaničnik Stejt dipartmenta zadužen za Kubu, izjavio je ove nedelje da “politika SAD ostaje ista”. Kondoliza Rajs je nedavno rekla da Kuba može da očekuje pomoć tek kada “demontira sve elemente državne represije”.

Kastro je operisan samo tri nedelje pošto je Bušova administracija objavila izveštaj na 95 strana o planovima za demokratizaciju ostrva posle njegove smrti. Plan predviđa podršku “prelaznoj vladi” i pomoć od 80 miliona dolara opozicionarima na ostrvu. Kada su 2003. godine SAD pokušale da tajno podele novac disidentima, Kastro ih je sve pohapsio i optužio da su “plaćenici”.

“KARIPSKI LAS VEGAS”: Čak su i neki antikomunisti na Kubi sumnjičavi prema američkoj politici. Oni veruju da Kastrova propaganda nigde nije toliko istinita kao kada tvrdi da mafija iz Majamija planira da pod plaštom demokratije “otme” ostrvo od sadašnjih stanovnika i pretvori ga u sredstvo za sopstveno bogaćenje. U tom svetlu treba shvatiti izjavu Horhea Mas Santosa, jednog od najbogatijih kontrarevolucionara u Majamiju, koji je ovih dana rekao: “Ne postoji ništa što Kuba može da da meni. Ali dosta je toga što ja mogu da dam Kubi.”

Mnogi na ostrvu nisu zaboravili slike iz vremena Fulgensija Batiste, Kastrovog prethodnika, kada je Kuba bila “karipski Las Vegas” i “najveća američka javna kuća”. Slike ogromne bede i socijalnih razlika iz vremena Batistinog kapitalizma izložene širom Kube nisu komunističke fotomontaže, već ilustracije realnosti koja je za većinu stanovnika bila gora čak i od “specijalnog perioda”, najmršavijih godina Kastrove vlasti u prvoj polovini devedesetih.

Fidel je neuspehe revolucije uvek predstavljao kao posledicu američke blokade i tvrdio da socijalizam nikada nije dobio šansu. Wegova poruka da sloboda ne počinje izborima već obrazovanjem, da je prava mera slobode pismenost i dostupnost medicinske zaštite a ne demokratičnost i otvorenost medija, i dalje ima brojne pristalice na ostrvu. Pri tom, on je uglavnom uspevao da umanji efekat blokade i nađe antizapadne sponzore. Nekada su to bili Sovjeti, a danas ih je zamenio Hugo Čaves, predsednik naftom bogate Venecuele, koja izolovano ostrvo pomaže sa preko dve milijarde dolara godišnje. Kina je nedavno postala drugi najveći kubanski spoljnotrgovinski partner i neki analitičari tvrde da je vlada u Havani zaključila da popravljanje odnosa sa Vašingtonom više ne predstavlja prioritet.

SUBVERZIJA TURIZMOM: Kuba nije bez saveznika u SAD koji smatraju da je politika izolacije kontraproduktivna. Ipak, Havana je nedavno počela da uskraćuje vize liberalnim američkim aktivistima koji su lobirali za ukidanje embarga jer njihovi napori do sada nisu dali nikakve rezultate. Čak su i kongresmeni i senatori kubanskog porekla prošle nedelje razmatrali ukidanje ili ublažavanje odredbi zakona koji sprečava Amerikance da putuju na ostrvo u nadi da bi američki turisti i posetioci “širili demokratske ideje” i pokrenuli uspavane i rezignirane Kubance.

“Wusvik” piše da je jedan od senatora zatražio od ministra odbrane Ramsfelda da specijalni vojni avioni počnu sa reemitovanjem američkih TV stanica sa ivice kubanskog vazdušnog prostora. Ali, čak i da ovi predlozi kojim čudom budu usvojeni, njihov efekat će biti zanemarljiv. Pošto su decenijama jačali Kastra svojom nehumanom politikom, SAD njegovim slabašnim oponentima na ostrvu danas nisu u stanju da ponude bilo šta konstruktivno.

Šta god da su planirali, Amerikancima ostaje samo da čekaju i nadaju se da će se režim koji su neuspešno rušili nekako sam urušiti. Kubanci u izgnanstvu – od Bakardijevih, koji bi da svoju imperiju koja proizvodi čuveni rum vrate u Salvador, do pripadnika brojnih razdvojenih porodica – nestrpljivi su. S druge strane, njihovi rođaci na ostrvu su od svih Kastrovih lekcija, kako podseća “Wusvik”, najbolje naučili kako da čekaju. Wihovo strpljenje i strah danas predstavljaju moćno oružje “fidelista” protiv Bušove žurbe da na Kubu što pre izveze demokratiju.

S BOGOM KA DEMOKRATIJI: Haos u ekspresno i beskompromisno “demokratizovanom” Iraku je prvi put naveo neke od kubanskih disidenata u Majamiju da kritikuju američko insistiranje na nagloj tranziciji i odbijanje Vašingtona da radi na “mirnoj sukcesiji” i postepenoj liberalizaciji u saradnji sa Fidelovim naslednicima. Šanse da njihovi argumenti budu uvaženi minimalne su dok god je u Beloj kući Yory Buš, predsednik koji veruje da ga u globalnom pohodu ka demokratiji vodi sam Isus. Medlin Olbrajt je nedavno izjavila da “Bušova administracija veruje da je Bog na njenoj strani i (da oni) prate određeni plan”. Posledica shvatanja politike kao krstaške misije je, i na Kubi i u Iraku, to da “kada plan A ne funkcioniše, onda ne postoji plan B”, kaže Olbrajtova.

Možda više od Raula na vlasti u Havani, Belu kuću treba da zabrine činjenica da je onemoćali Fidel, obožavalac Aleksandra Makedonskog (čak tri Kastrova sina nose ime velikog osvajača u različitim verzijama), uspeo da veliki deo Latinske Amerike “osvoji”; naravno, ne svojim trupama, već svojom ideologijom. Čak i ako Yory Buš dočeka “defidelizaciju” Kube, desetine miliona gladnih, nepismenih i zaboravljenih Hispanoamerikanaca (ne samo u već delimično “fidelizovanoj” Boliviji i Venecueli) nastaviće sa pokušajima da izaberu svog Kastra.