Po zasluzi i po Draži

Sama najava Nacionalnog investicionog plana obradovala je sve poslenike u kulturi. On je nastao zahvaljujući pristiglim sredstvima od privatizacije, a po rečima ministra Dinkića, jedan od njegovih ciljeva je podizanje opšteg standarda građana, zbog čega je 50 miliona evra izdvojeno za oblast kulture. Sto devet ustanova kulture u Srbiji je obuhvaćeno ovim prvim delom Nacionalnog investicionog plana (u daljem tekstu NIP) koji se odnosi na period 2006-2007, a kriterijum za njihov odabir, kako je zvanično saopšteno, pored gotove planske dokumentacije, bila je decentralizacija. Ovaj spisak institucija formiran je na osnovu onoga što je pristiglo na konkurs, zahteva resornog ministarstva i na osnovu zahteva lokalnih samouprava.

Tako je najviše sredstava namenjeno za obnovu, preuređenje i dogradnju Narodnog muzeja (6 682 000) i obnovu Narodne biblioteke Srbije (2 168 000), rekonstrukciju zgrade Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici

(5 185 000), kao i dogradnju pet depoa u filmskom arhivu Kinoteke (5 122 000), a među većim investicijama su i obnova i preuređenje Muzeja savremene umetnosti, Arhiva Srbije i Muzeja nauke i tehnike u Beogradu i nastavak gradnje nove zgrade Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu. Na taj način prostorni, funkcionalni, kadrovski i mnogi drugi problemi naših centralnih i matičnih ustanova kulture bi u narednom periodu trebalo da budu rešeni.

O značaju koji ova kapitalna investicija u kulturi ima, ne treba posebno govoriti, ako se zna da ovakav projekat kod nas do sada nije postojao. Ono što začuđuje, s obzirom na to da je reč upravo o investiciji takvog značaja, jeste činjenica da zvaničnog konkursa, osim na sajtu Ministarstva finansija, nije bilo, kao i to da je period od 15 dana dat kao rok svima koji su zainteresovani za NIP da podnesu svoje projekte. To je jedna od zamerki koja se ovih dana može čuti od strane regionalnih institucija. Da se donekle nespremno uletelo u sve to, potvrđuje i Miladin Lukić, pomoćnik ministra kulture u sektoru Zaštite kulturnog nasleđa.

“Dosta je sve to stihijsko išlo. Problem kod NIP-a je bio što ljudi nisu znali šta on znači i kako se kandiduju institucije, tako da je veliki broj zahteva direktno išao u Ministarstvo finansija i nije dolazio u Ministarstvo kulture. Recimo da može i tako. Bilo bi najlogičnije da je konkurs objavljen u novinama sa propozicijama ko može da se prijavi i na koju adresu. Nije postojala informacija da li jedna opština treba da se obrati u Ministarstvo kulture ili finansija, a vreme od dve nedelje je dosta kratko. Svi sektori Ministarstva kulture su dobili interno obaveštenje od ministra Kojadinovića i mi u Ministarstvu kulture nismo imali vremena da napravimo konkurs sa nekom komisijom koja bi bila filter za određivanje prioriteta. Mi smo koristili naša saznanja, analize i iskustva koje smo već imali u identifikovanju problema ustanova i za taj rok od petnaest dana koji smo imali, napravili smo spisak naših kandidata za NIP.”

Miladin Lukić ističe i to da je NIP u prvoj fazi projektovan za 18 meseci a da je ideja da obuhvati period 2006-2011. Period koji sledi 2008-2011. “još uvek nije definisan. Mi ovo shvatamo kao probni period a oni koji nisu sada prošli, treba da shvate šta je projektno planiranje i da se u 2007. kandiduju za NIP u narednom periodu. Institucije moraju da pokažu da su važne, a nadam se da će i procedura biti preciznije objašnjena i da će konkurs biti objavljen u novinama i jasno definisan.” Lukić naglašava da je zadovoljan činjenicom da se iz Sektora zaštite, koji je u njegovoj nadležnosti, našlo trinaest programa u NIP-u, a među kojima su i Narodni muzej i Jugoslovenska kinoteka, koji su, po njegovom mišljenju, dve najugroženije institucije.

Zadovoljni su i čelnici pomenute dve institucije, s tim što je Jugoslovenska kinoteka jedina ustanova koja je u NIP ušla sa dva projekta (rekonstrukcija zgrade u Uzun Mirkovoj i rekonstrukcija i dogradnja pet lamelnih depoa filmova u Filmskom arhivu Jugoslovenske kinoteke). Izgradnja jednog depoa, koja je još ranije započeta sredstvima iz donacije francuske vlade i našeg Ministarstva kulture, u završnoj je fazi, a ostali depoi, koji su strateški bili ucrtani u ovaj projekat ali planirani da se realizuju tek u narednih dvadeset godina, zahvaljujući NIP-u, biće završeni do kraja 2007. Na taj način naš film će biti zbrinut za sledeće generacije.

Drugi projekat Jugoslovenske kinoteke koji je prihvaćen u NIP-u je zgrada u Uzun Mirkovoj, koja je, po rečima Dinka Tucakovića, rukovodioca Muzeja Kinoteke, idealno mesto za okupljanje i kulturne aktivnosti zbog same pozicije i blizine Univerziteta. “To će biti kapitalno zdanje kulture na ovim prostorima i na taj način Beograd će rešiti i problem održavanja festivala. Osim dve bioskopske dvorane, izložbenog prostora, zgrada će imati i biblioteku sa čitaonicom, koja će biti dostupna svim našim korisnicima. Treba reći da je sada naša čitaonica najbolja na Balkanu, da u Muzeju imamo više od 100 000 naslova što nas stavlja među tri najveće kinoteke u Evropi i pet u svetu. Stalno dobijamo priznanja iz sveta. Mi čuvamo i sećanja na sve prethodne Jugoslavije, mi smo filmski arhiv Republike Srbije i to je naša osnovna funkcija.”

Alarmantno stanje koje već godinama postoji u Jugoslovenskoj kinoteci, permanentna je odrednica i za stanje u muzejskim institucijama. Muzej na Ušću zbog neodgovarajućih mikroklimatskih uslova tokom leta sa svojih zidova skida stalnu postavku, a Narodni muzej je iz istih razloga svoju stalnu postavku skinuo 1. juna 2003, i po njihovoj proceni do 2010, kada je planiran završetak rekonstrukcije, ona neće moći da se vidi. Narodni muzej povremeno u Atrijumu, koji ima stabilniju klimu, priređuje izložbe ali fundusi muzeja, kako za sve brojnije strance, tako i za domaću publiku, ostaju daleko od očiju javnosti.

“Nažalost, ne možemo da izložimo eksponate jer se višedecenijskom nebrigom došlo do toga da se od prve i jedine investicije šezdesetih godina ništa nije uradilo i nije investirano u zgradu Muzeja. U ovom trenutku nije moguće izlaganje, jer naša obaveza je da ove predmete sačuvamo i za sledeće generacije. Sve je dotrajalo, instalacije su propale i postavka je i povučena iz razloga što u izložbenom prostoru ne postoje elementarni uslovi kontrole temperature i vlage. Prošlog leta smo u jednom trenutku imali 45 stepeni u izložbenom prostoru. U depoima je situacija stabilnija i mnogo su manje oscilacije i zato su dela i povučena u depoe”, kaže Biljana Đorđević, operativni direktor Narodnog muzeja u Beogradu.

Kada je reč o rekonstrukciji ovog muzeja, javnost je još prošle godine, na Dan muzeja 10. maja, imala priliku da vidi idejni projekat koji se zajedno sa maketom i dalje može videti u Muzeju. U toku je izrada glavnog projekta koji će biti završen do kraja marta 2007. Arhitekta-projektant je profesor dr Milan Rakočević. Umesto dosadašnja tri izložbena prostora, Muzej će ubuduće imati pet, a kako navodi Biljana Đorđević, kada je reč o unutrašnjosti zgrade, poštovani su zahtevi Zavoda za zaštitu spomenika. “Sačuvaće se pre svega stepeništa, dok će intervencije rađene u rekonstrukciji šezdesetih biti promenjene i Muzej će praktično iznutra imati nov i savremen izgled. I što je najvažnije, biće stvoreni savremeni uslovi za čuvanje i izlaganje svega onoga što se nalazi u njemu.

Mi imamo 400 000 predmeta u Muzeju koji nisu svi jednako vredni ali jesu jednako značajni za očuvanje baštine i za priču o istoriji ovog podneblja.”

Pored ova dva muzeja, u Beogradu će svoje probleme kroz NIP rešavati i Istorijski muzej kao i Muzej nauke i tehnike. Međutim, kada je reč o regionalnim muzejima, situacija je malo drugačija. Poređenja radi, zna se da su u pozorišta u Beogradu u proteklih nekoliko godina uložena značajna sredstva za razliku od muzeja u prestonici koji su tek sada dočekali svojih pet minuta, ali nisu i muzeji u Srbiji, jer je u NIP-u za pozorišta u Srbiji odvojeno 15 miliona evra a za obnovu lokalnih muzeja i biblioteka oko tri miliona evra.

Među srećnim dobitnicima, kada je reč o regionalnim muzejima, između ostalih su i Muzej u Prijepolju, koji će dobiti i lapidarijum, zatim objekti Šlos u Golubincima, za čije je osnivanje, po Lukićevim rečima, glavno opredeljenje zaštita kulturne baštine, kojoj se kod nas do sada nije poklanjala dovoljna pažnja i Gamzigrad, kao projekat koji se odnosi na nepokretno kulturno dobro, a koji je inače nominovan za listu Svetske kulturne baštine, pa je samim tim dobio i prioritet.

Muzej Terra u Kikindi, koji će biti jedini muzej skulpture ne samo na prostoru bivše SFRJ već i šire, nije uvršćen u NIP. Iako nadaleko poznat Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti Terra u Kikindi, koji postoji od 1982, i koji u svom fundusu ima više od 1 000 skulptura svetskih i domaćih priznatih umetnika, ovih dana će početi sa izgradnjom svog muzeja zahvaljujući opštinskim sredstvima. Ideja za ovaj muzej datira još od pre deset godina kad je urađen idejni i izvođački projekat Muzeja Terra, ali su se uslovi za njegovu realizaciju stekli tek prošle godine. Muzej Terra je jedinstven i po svom konceptu, s obzirom na to da se radi o sublimaciji rekonstruisanog Pogona dva “Toze Marković” i multimedijalnog prostora, koji je modernog arhitektonskog izgleda. U centralnom delu nalaziće se Muzej kvartara gde će biti smešten više od 500 000 godina star skelet mamuta koji je pre deset godina pronađen u glinokopu “Toza Marković”. Pored toga, ovaj projekat od ostalih izdvaja i činjenica da je Internacionalni simpozijum Terra tokom svog postojanja postao nastavna baza (još od 1993) za studente sa cetinjske, potom i novosadske akademije ali i za studente likovnih akademija iz regiona. S obzirom na to da je Terra, kad je umetnost u pitanju, ono što se popularno zove brend, komentar stručne javnosti u vezi s njom je više nego negativan. Slobodan Kojić, direktor Internacionalnog simpozijuma Terra, povodom neulaženja Muzeja Terra u NIP, kaže: “Šokiran sam time što nismo dobili ni dinar! To pokazuje njihov odnos prema Vojvodini!”

Na pitanje kako to da država ne vidi svoj interes u finansiranju takvog projekta, ali zato iz Nacionalnog investicionog plana ulaže novac u sanaciju i izgradnju Doma kulture u selu Ba, koje sredstva dobija zato što je vezano za četnički pokret – Miladin Lukić nije odgovorio. Umesto toga čuli smo sledeće:

“Možda je razlog tome kulturna politika. Neke zemlje nemaju napisanu kulturnu politiku jer imaju razvijenu svest o vrednostima. Kod nas to nije slučaj. Mi smo na nižem stepenu razvoja i kod nas mora da se napiše kulturna politika i da iza nje stoji država i da to bude zadatak institucijama da sprovode. Mi moramo da kažemo gde stavljamo kulturu u životu ljudi. Kultura je jednako važna kao i privredni razvoj jer bez kulture nema ni privrednog razvoja i to je u razvijenom svetu jasno. I oni su kulturi dali to mesto i zato su tako i razvijeni. Naravno, jako važan je i ustav. Dalji korak je kulturna politika, a iz politike izlazi strategija zaštite kulturnog nasleđa... Mi imamo problem i zato što se zakoni ne primenjuju.”

Prava bura negodovanja dolazi iz institucija kulture širom Srbije, s obirom na to da su u NIP-u procentualno ubedljivo najviše novca dobile institucije kulture koje se nalaze u Beogradu. Međutim, ako se zna da se od 17 nacionalnih institucija 14 nalazi u Beogradu, onda ova primedba dobija svoju negaciju, s tim što se upravo iz Ministarstva kulture može čuti mišljenje da su sada sredstva dobile najznačajnije i najugroženije institucije a da će u sledećoj tranši u znatno većem procentu biti zastupljene regionalne institucije.

“Pravo pitanje za ljude iz Srbije i lokalnih samouprava je: da li vi smatrate da je prioritet da se iz prvog ciklusa NIP-a obezbede sredstva za nacionalne institucije, ili je važnije uložiti sredstva u pet zavičajnih muzeja u Srbiji? Nije li važnije uložiti 25 miliona evra u Narodni muzej, jer ova država nije država ako nema Narodni muzej? Naravno da opština treba da ima zavičajni muzej i ona pre svega treba da ga finansira, ali države nema bez nacionalnih institucija. A pitanje za lokalne samouprave je: koliko ste se vi pobrinuli za svoje institucije” – ističe Gorica Mojović, pomoćnik gradonačelnika Beograda za kulturu.

Međutim, ona dodaje i to da od 5. oktobra nijedan zakon u oblasti kulture nije donet, tako da treba preispitati mrežu nacionalnih institucija i identifikovati još neke institucije, baš kao i “velike kulturne manifestacije koje ne moraju da budu svetskog ranga, ali su značajne za regionalno pokrivanje i treba reći da je to interes Republike Srbije. No, sad su u zakonu te institucije koje jesu.”

Jedan od razloga zbog kojih se neke ustanove kulture nisu našle na listi NIP-a su i neodgovarajuća planska dokumentacija, ako je uopšte bila i podnesena. Međutim, ovaj problem postoji i sada, samo za one institucije koje su se našle u NIP-u, a koje svoje detaljno razrađene projektne planove treba da podnesu odgovarajućim komisijama u Ministarstvu i tek nakon njihovog odobrenja, dobiju sredstva. Za ove institucije predstoji veliki posao, s obzirom na to da se pedeset posto od odobrenih sredstava za ovu godinu mora potrošiti do 31. decembra ali, naravno, samo ako se sredstva odobre. Gorica Mojović ističe da su institucije ostavljene same sebi, jer su prvi put u prilici da rade velike investicije i nemaju ni dovoljno iskustva, ni dovoljno ljudi da to mogu same da urade.

Prilikom proklamovanja NIP-a, između ostalog, najavljeno je da ubuduće institucije kulture treba da se okrenu tome da i same zarađuju novac, što je u skladu sa svetskim principima po kojima se jedna trećina novca u budžetu institucije obezbeđuje od vlastitih prihoda. Ovaj model, po rečima naših sagovornika, donekle je prihvatljiv i to uglavnom za pozorišta i domove kulture, ali ne i za muzeje i galerije, a naročito ne za one van Beograda. Biljana Đorđević iz Narodnog muzeja ističe da oni i sada, u suženom obimu aktivnosti, zarađuju određenu sumu.

Jedan od načina da se zaradi novac, pored iznajmljivanja prostora za različite vrste promocija, koncerata, izložbi i slično, jesu i prodavnice u kojima se mogu kupiti suveniri. Međutim, pored Muzeja savremene umetnosti, retke su one institucije u Srbiji (ako ih uopšte ima) u kojima može da se kupi suvenir (šoljice, papirna galanterija) sa logom te ustanove. Naravno, ne treba zaboraviti ni činjenicu da se u Srbiji ovaj princip zarađivanja novca teško može postići, s obzirom na to da je standard neuporedivo niži u odnosu na Beograd, što potvrđuje i činjenica da je za razliku od Beograda, ulaz u muzeje i galerije uglavnom besplatan ali i pod tim okolnostima retki su oni koji dolaze da vide neku izložbu. Rešenje za ovaj problem verovatno treba tražiti u marketingu jer nedavno objavljena činjenica da je u Narodnom muzeju u Zrenjaninu od Nove godine do početka septembra bilo više od 150 000 posetilaca, potvrđuje tu tezu.

“Marketing je veoma značajan, ali i skup. Nama nedostaju reklame u medijima, koje ne možemo da finansiramo. Nemamo reklamni prostor koji bi zapravo trebalo da dobijemo besplatno na televiziji, kao institucija kulture. Televizije, naime, takođe imaju samo ograničene termine, a i zašto bi nama neko ustupao besplatan prostor ako za te tri sekunde može da zaradi novac? Finansiranje takvih reklama je moguće samo uz pomoć velikog sponzora, kao što je bio slučaj sa izložbom Impresivno! kad je sponzor bio ‘Mercedes’ koji je uložio u medijsku kampanju, što je rezultiralo posetom više od 40 000 ljudi koji su za samo deset dana videli izložbu. A te slike su nekada bile u stalnoj postavci”, konstatuje Biljana Đorđević.