Zapušteno vreme

Dosadašnja filmografija Olega Novkovića koncentrisana je jedinstvenim tematskim jezgrom. Postojana preokupacija ocrtava jasan i nedvosmislen portret autora.

I prvim svojim igranim dugometražnim filmom: “Kaži zašto me ostavi”, i, posle trinaest godina, drugim: “Sutra ujutru” – kao i brojnim dokumentarcima – Novković pažnju gledalaca usredsređuje na intimno međuljudsko zbivanje, prožeto nevoljom društvene situacije. Jedno osobeno, ozbiljno i dragoceno usmerenje u savremenoj, nedovoljno inteligentnoj srpskoj kinematografiji.

I u prvom i u drugom Novkovićevom igranom filmu ima onih iznenađujućih trenutaka kada se, u ordinarnim okolnostima, događa nešto izvan reda zadatog života – lirski interval koji stvara utisak naglog nadilaženja skučenih razmera realnosti. U filmu “Sutra ujutru”, takva je sekvenca kada se stari prijatelji okupljaju posle desetak godina, i dok jedan od njih kuva kafu, njegova nekadašnja devojka, drugima, ali kao da je posredi solilokvijum, govori o svojoj trajnoj ljubavi prema njemu, ljubavi koja je svih ovih godina “drži”...

“Sutra ujutru”, svojevrstan je film povratka. Mladić, posle dvanaest godina provedenih u Kanadi, vraća se u Beograd (Novi Beograd), da bi se tu venčao, i susreće roditelje i prijatelje. Obnavljaju se stare veze kao da nikada nisu ni prekinute, dok su i društvene i intimne okolnosti drastično drukčije. Samo su želje, sada kada je sve već nepovratno učinjeno, onakve kao nekada dok još ništa nije bilo učinjeno. Besposlica, alkoholizam, poneki izlet u narkotizovano stanje, stari dobri rokenrol čije je vreme davno prošlo, sve to budi nostalgiju koja produbljuje depresiju. Treba se vratiti do onog mesta koje je tako davno bilo nekakav početak. Takav povratak, takav hod unazad, životu je suštinski suprotan/nepriličan/odvratan.

Za dane snimanja birani su tmurni (direktor fotografije: Miladin Čolaković). Pust prostor među starim novobeogradskim blokovima. Skromno, suviše skromno, neinventivno opremljeni stanovi. Sve to, u Novkovićevom “filmu atmosfere”, doprinosi osećanju teškog zastoja. Čak i tehnička (tehnološka) ozbiljna greška – načinjena pri prebacivanju digitalnog zapisa na 35 milimetarsku filmsku traku – “zaprljana” fotografija, pojačava paradoksalni utisak vremena koje ne teče.

Vrlina ovog filma, i rediteljska i dramaturška, jeste da nam zapušteno vreme, koje je plod političke nerazumnosti, dočarava bez ijedne verbalne odrednice sa političkom konotacijom (što je gotovo nezamislivo u domaćem filmu).

Kratki kadrovi, spojeni montažnim rezom ne na fizički pokret, već na promenu unutrašnjeg stanja, pojačali su utisak stvarnosti (montažer Lazar Predojev). S vremena na vreme, međutim, ovaj oblik montaže – u poslednje vreme u različitim formama pokretne slike često korišćen – u Novkovićevom filmu gubi svoj razlog. Naime, kada se kadar prekine još dok se ne promeni unutrašnje stanje lika, još dok mu nije sinula nova misao ili emocija – drukčija po sadržaju, snazi ili trajanju – ili, pre nego što je opazio nešto novo, to onda deluje kao greška u montaži.

I Uliks Fehmiu, u ulozi povratnika, koji i sam dugo nije boravio u domovini, i ostali glumci (Nebojša Glogovac, Qubomir Bandović, Nada Šargin, Radmila Tomović), kojima je prisno stanje stvari o kojem svedoče njihove uloge, igrali su odlično. Među njima, ipak, naročito se ističu dve glumice. Šarginova je predstavila ženu koja lebdi između bića i nebića, u nekom i očajnom i zanesenom stanju, lucidnom i somnambulnom istovremeno. Fluidno, neuhvatljivo biće koje je – iako voli i mrzi, vodi ljubav i povređuje – više utvara nego živi ljudski stvor. Tomovićeva je predstavila izboranu mladu ženu, punu telesne i karakterne snage, sputanu svakodnevicom ponižavane supruge i domaćice, koja još uvek, u kratkim predasima, uz cigarete i crnu tursku kafu bez šećera (“čemerušu” – neprijatan izraz koji neuporedivo više govori o konzumentu nego o konzumatu), uspeva da, ćuteći, u mislima odluta u ono nepovratno proteklo vreme, u kojem njene čežnje tek treba da budu ostvarene.