Najslavniji promoter Dalmacije

Dve godine pošto je objavljena, knjiga Ivice Ivaniševića SMOJE, promovisana je prošlog utorka u prisustvu brojnih poštovalaca njegovog dela, ali i supruge Lepe Smoje, koja nije krila uzbuđenje što je posle mnogo godina ponovo u Beogradu, za koji je vezuju uspomene iz rane mladosti, i kasnije. Ova promocija je bila centralni deo kulturno-umetničke večeri pod nazivom Ta divna splitska noć, u okviru koje je u Kolarčevoj zadužbini otvorena i izložba karikatura Davora Štambuka.

Miljenik beogradskih medija i pisac veoma popularnih televizijskih serija Malo misto i Velo misto, Miljenko Smoje je bio i dragi saradnik NIN-a. Rođen je 1923. godine u Splitu i u svom rodnom gradu je umro 1995. godine. Poslednji tekst je napisao u Feral tribjunu dva dana pred smrt, a poslednja reč u tom tekstu bila je – “pisat”. Nažalost, povorka ožalošćenih koji su ga ispratili do rake bila je jedva nešto veća od pokojnikovog kovčega. Bilo je tek nekoliko najodanijih prijatelja i redakcija Feral tribjuna u punom sastavu! Split je svojeg hroničara ispratio sa mešavinom prezira i ravnodušnosti – kaže autor biografije SMOJE, Ivica Ivanišević, Splićanin, novinar Slobodne Dalmacije. A na samom početku ove knjige, kao nekakav moto Splićanina čija je slava nadmašila sve njegove sugrađane, stoje njegove reči:

“Fala ti, Bože, ča s menom ovako lipo i pametno upravljaš. I ča me tvoji putovi uvik vode na pravo misto.

Da se trista ijad puta rodin, ništa ne bi minja. Uvik bi iznova tija biti novinar-reporter na ovo isto misto, na ovome moru šporkom, pod ovim ludim nebom, u ovome mome turističkom kažinu.

Velik si, pametan si, ali nisam ni ja mona. Sad moš komodno dignit ruke od mene, jer ja znan svoj posal i svoj zadatak.”

Za čitaoce NIN-a činilo nam se zanimljivim da donesemo najveći deo teksta koji je na promociji ove knjige izgovorio pisac i kritičar Zlatko Gal:

“U vreme kada je Ivica Ivanišević pisao svoju knjigu, još uvek se govorilo o Smojinoj kontroverzi. Kako krivo! Različita optika kojom se čitao fenomen Miljenko Smoje u osamdesetim, devedesetima i danas, nije nikakav argument za teze o njegovoj političkoj i kulturološkoj ambivalentnosti. Naprotiv, on je dokazni materijal licemerja politike i javnosti koja je, čak i u slučaju opevanih Dalmatinaca sa lančićima oko vrata, oćutala Smojinu demontažu. Jer Miljenko Smoje, rečeni Šunje, bio je idealan žrtveni jarac kojeg je valjalo položiti na oltar domovine... Televizija koja je sedamdesetih i osamdesetih po njegovim sjajnim scenarističkim predlošcima proizvela kultne serije Malo i Velo misto, u devedesetima ga je izbegavala kao da je kužan. Vest o Smojinoj smrti je na tadašnjoj dalekovidnici dobila skromniju minutažu negoli vremenska prognoza.

Miljenko Smoje je, ne htejući, svih ovih godina bio nalik lakmus papiru koji je, uronjen u širi društveni kontekst, otkrivao njegov pravi karakter. Wega su od početka pa do kraja devedesetih godina hteli da umanje, ponize, preskoče, ne bi li se zatrla još živa slika, pa čak i legenda o njemu i njegovoj Dalmaciji.

Šta bi ostalo od medijske slike Dalmacije ako bi se iz nje izbacilo sve što je napisao Miljenko Smoje? Malo, ili ništa. Jer, Dalmacija Smoji nije bila tema već smisao pisanja, život. Dve možda najznačajnije i najgledanije serije u istoriji hrvatske televizije, Malo i Velo misto, učinile su više za promociju i čvrsto cementiranje identiteta Dalmacije i onog večnog Splita, negoli sve monografije i turistički bedekeri zajedno.

Mnogo se toga promenilo u političkom zemljovidu Hrvatske, njenog bliskog susedstva i svetu oko nas u godinama od Smojine smrti. Mnogi jučerašnji zajapureni čuvari nacionalne čistoće i medijski denuncijanti, danas su pitomi Evropejci, deklarativno skloni multikulturalnosti i regionalnoj osebujnosti. Što će reći da je Smoje ponovo podoban, da se Malo misto više ne čita kao komunistička propaganda ili pamflet. Smoji bi čak i oni isti koji su mu branili pisanje i javne istupe, pljuvali i nastojali uniziti, danas u Splitu, a možda i u drugim mestima, dali ulicu i postavili bistu u kakvom opevanom perivoju. Kao da je to uopšte važno.

Jer, Smoje je ionako partija, a slika pisca brojnih dalmatinskih toponima zauvek je ostala pohranjena ako ne u večnosti, ono bar u sećanju čitatelja i gledalaca.”