Oprezno i po zebri

Po izuzetno retkim sudskim kaznama za nedolično ponašanje pešaka na ulicama, reklo bi se da su građani Srbije veoma disciplinovani dok su na pešačkim prelazima i kolovozima. Nekako, ipak, od deset nastradalih u saobraćajnim nesrećama četiri su pešaka, a polovina tih pešaka mlađa je od 14 godina.

Istina je da mali broj vozača poštuje prednost pešaka na zebrastim prelazima, ali ništa manje nije netačno i da pešaci, ma kako se ponašali, prolaze najčešće nekažnjeno za greške koje prave u saobraćaju. U Srbiji nisu retke situacije kada pešak izazove sudar dva automobila. Naprotiv, oni čine četvrtinu svih saobraćajnih nesreća. U kaznenoj praksi, ipak, pešak je vrsta zaštićene kategorije, ali za razliku od sudova, život na ulicama je mnogo suroviji i smrtonosniji za pešake nego za vozače automobila.

Na primer, po važećim pravilima vozač je dužan da se zaustavi i kada neko leži na putu, jer je taj koji leži “prepreka na koju mora obratiti pažnju”. Većina vozača to, naravno, ne učini, ali za to i ne plati cenu, jer se nekako krivica uvek svali na onog ko je želeo da bude zgažen. I sve u krug.

Teoretski, ovdašnji pešak zaštićen je koliko i švajcarski, ali oni nikada neće proći isto ako nasred kolovoza bez ikakvog reda odluče da podignu ruku i pređu ulicu. Ako izuzmemo više nego očiglednu razliku u stepenu (ne)kulture između švajcarskog i srpskog vozača, rešenje misterije srpskog uličnog ludila može biti samo u važećem zakonu starom više od dve decenije, a najpre ograničenjima brzine koju on propisuje. U gradovima širom sveta je, naime, odavno već dozvoljeno voziti tek pedeset, a u Srbiji je još uvek šezdeset na sat. Sad, ta razlika od deset kilometara na sat, iako se ne čini tako velikom, presudan je faktor u broju nesreća na ulicama. Jer, smrtnost pešaka koje udari automobil pri brzini od 80 kilometara na sat je stopostotna. Pri brzini od 60 kilometara na sat smrt nastupa u 80 odsto slučajeva, a pri brzini od 50 kilometara na sat smrtnost se smanjuje duplo. Šanse da neko pogine kada ga udari automobil koji je vozio 50 kilometara na sat su tada 40 odsto. Statistika je odavno dala taj podatak, ali će se on na ovdašnjim ulicama u najboljem slučaju uvažiti tek za nekoliko meseci. Novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju već je u skupštinskoj proceduri, ali pošto nije usvojen pre izglasavanja Ustava, kako su zakonodavci obećali, na novo ograničenje brzine još će se čekati.

Stručnjaci tvrde da bi donošenje novog zakona moglo da spasi 300 života godišnje i spreči oko šest hiljada teških povreda. Ako se još zna da danas u bolničkim krevetima trećina leži zbog povreda izazvanih u saobraćajnim nesrećama, nije beznačajno ni to što će se primenom novih pravila na saniranju saobraćajnih nesreća uštedeti između 600 miliona i milijardu evra godišnje.

Milan Vujanić, profesor Saobraćajnog fakulteta i jedan od tvoraca novog zakona, kaže da je jedna od najvažnijih izmena koja će nastupiti u odnosu na pešaka to što će se vožnja od 80 kilometara na sat kroz grad smatrati krivičnim delom.

“Jer svako ko vozi tom brzinom svestan je da će sto odsto ubiti pešaka ukoliko ga udari. Imaćemo i zone, neke u kojima je dozvoljena brzina hoda pešaka, pa stambene zone i zone škola u kojima je dozvoljena brzina 30 kilometara na sat. Najvažnija promena je, ipak, to što se vozačka dozvola više neće smatrati stečenim pravom, nego će se za njeno oduzimanje u bodovima računati svaka greška”, kaže profesor Vujanić.

Tako će, bodovanjem, dozvole “leteti” i za samo tri prekršaja (na primer, preticanje na punoj liniji). Sličan zakon Bosna i Hercegovina i Hrvatska donele su nedavno, a neke zemlje Evropske unije čak i pre dvadeset godina. Wegove odredbe nisu ništa manje rigorozne ni prema pešaku. Prvi put on se smatra veoma aktivnim učesnikom u saobraćaju koji ima prioritet, ali i odgovornosti. Prelazak na nedozvoljenom mestu koštaće 2 000 dinara. Ukoliko prouzrokuju saobraćajnu nezgodu, pešaci mogu biti osuđeni i na kaznu zatvora, kad pravi prekršaj i sa sobom vodi dete pešak će biti kažnjen dvostruko, a Centar za socijalni rad biće dužan da bdi nad roditeljima koji pogreše koliko god proceni da treba. Duple kazne odnosiće se i na vozače sa detetom u automobilu kojima sledi i oduzimanje dozvole na 12 meseci za samo jedan prekršaj, a dozvola se može vratiti samo ponovnim polaganjem vozačkog ispita.

Vujanić smatra da je pešak u Srbiji do sada sasvim neopravdano bio zaštićena kategorija.

“U svojoj tridesetogodišnjoj praksi, znam samo za dva slučaja kažnjavanja pešaka. Istina je da u Švajcarskoj pešak može samo da podigne ruku i zaustavi saobraćaj, ali to je pitanje dobrog sistema koji već dugo traje, a kakav mi tek sada pokušavamo da uvedemo. Tek sada će se jasno znati ko šta sme i ne sme da radi.”

U 2002. godini na ulicama je poginulo i povređeno za trećinu manje osoba u odnosu na prosek – poginulo je 847, a povređeno 14 hiljada osoba. Jedini razlog bila je stroža kontrola vezivanja pojasa nego inače. S tom se praksom prestalo, pa su se nesrećne brojke brzo vratile na staro. Prošle je godine poginulo skoro hiljadu, a povređeno čak 17 hiljada ljudi. Dakle, samo jedna akcija (koja bi trebalo da spada u redovan, svakodnevni posao saobraćajnog policajca) smanjila je broj nesreća za 30 odsto, pa nema razloga za sumnju da će i nekoliko poželjnih i u svetu oprobanih odredaba novog zakona učiniti isto. Ukoliko se desi da ih neko i sprovodi.

Ali, iako predviđa čak i kazne za medije koji emituju reklame u kojima se posredno promoviše nedolično ponašanje u saobraćaju (Grand kafa s Tihim, Prletom i podmitljivim policajcem ili s devojkom koja izlazi iz vozila i po sredini kolovoza prati miris kafe), ni novi zakon nije baš sasvim savršen. Posebno ne za pešake, jer kada vidi plavo rotaciono svetlo vozač je dužan da se skloni, ako treba i na trotoar!?

S novim zakonom ili bez njega u Srbiji će ostati mnogo ulica koje nemaju trotoare i mnogo biciklističkih staza kojima šetaju pešaci i još više pešačkih kojima jure kola. Razlika između Švajcarske i Srbije neće nestati zbog kaznene politike novog zakona, jer srpski vozač i dalje neće dati prednost pešaku tamo gde ne mora. Ta razlika je pre vaspitno pitanje ili pitanje srpskog obezvređujućeg odnosa prema životu. Protiv nekulture ponašanja Vujanić preporučuje što više krvi u MUP-ovim reklamama za bezbednost. A da samo propisi i ograničenja brzine vozila nisu dovoljni da spreče stradanja pešaka, najbolje ilustruje primer prve saobraćajne nesreće na svetu 1886. godine u Engleskoj kada je žena poginula pod točkovima automobila koji se kretao brzinom prosečnog hoda.