Izazov državi

Ubistvo novinarke Ane Politkovske je političko. To je za sada jedino u čemu se slažu i vlast i njene kolege novinari. Slažu se i istražni organi – ne samo zato što nije bila opljačkana, već prosto zato što su svi znali o čemu i kako je pisala poznata novinarka.

Anu je u smrt odvela njena profesija. I tu se konsenzus završava. Svi vode neke svoje istrage, njena “Nova gazeta” je objavila da daje milion dolara onome ko pomogne u hvatanju ubice, televizija NTV je odmah posle objavljivanja vesti o ubistvu emitovala prilog u kome se otvoreno optužuje vlast, glavni urednik radija “Eho Moskve” je odnekud izvukao spisak u kome je neka ekstremistička organizacija nabrojala “100 neprijatelja Rusije”. Kaže da je Politkovska na tom spisku sedamdeseta. Jedino nije objasnio zašto su počeli da ubijaju od sedamdesetog, a ne od prvog ili, recimo, poslednjeg “neprijatelja”.

“Nova gazeta” je otišla najdalje – direktno je za smrt novinarke optužila čečenskog premijera Ramzana Kadirova, koji je u poslednje vreme bio česta tema njenih tekstova. Politkovska je, navodno, otkrila da Kadirov svoje političke neprijatelje proglašava teroristima i kažnjava ih bilo tako što ih muči po zatvorima, ili ih prosto ubija. Jedan takav tekst, sa fotografijama-dokazima, trebalo je da bude objavljen u ponedeljak, dva dana posle njene smrti.

Svi koji su poznavali Politkovsku slažu se da je bila veoma hrabra, da nije pravila kompromise i da je, upravo zato, umela da stvara sebi neprijatelje. I nisu svi smatrali da je objektivna, niti su se slagali s njenim komentarima vezanim za nevladine organizacije, pogotovu kada je za svoje tekstove dobijala nagrade od raznih zapadnih fondacija. Ali, njena eventualna neobjektivnost proisticala je iz dubokog uverenja. Onog koji novinara čini ličnošću čije se mišljenje uvažava. Bila je novinarka sa stavom i to su poštovali i oni kojima se taj stav nije dopadao. Svi se slažu da je reč o velikom borcu koji se s autoritetom i pošteno borio za ono u šta veruje i koji se ne može potkupiti, zaplašiti, sprečiti...

To su znali i oni koji su naručili ubistvo. Učinili su to tako da se prosto nameće razlog – osveta za napisano ili sprečavanje da se objavi pronađeno. Ali, nije na odmet znati da danas novinari u Rusiji, ne samo oni iz malotiražne “Nove gazete”, uopšte ne predstavljaju opasnost za vlast. Oni mogu da nerviraju, da stvaraju neprijatnosti, ali da preorijentišu javno mnjenje – ni u kom slučaju. Novine su prepune tekstova o bezakonju u Čečeniji, o feudalnom ponašanju Ramzana Kadirova, o problemima u vojsci i o siromaštvu koje vlast, iako se novac uliva potocima, nije u stanju da iskoreni, o korupciji... I, uprkos tome, na upravo održanim lokalnim izborima u nekoliko oblasti ubedljivo je pobedila partija vlasti “Jedinstvena Rusija”.

“Ubistvo Politkovske je nanelo više štete vlasti nego sve njene reportaže zajedno”, rekao je u Drezdenu Vladimir Putin i zatražio od istražnih organa da što pre pronađu ubicu.

I zaista – tekstovi Politkovske imali su odjeka među njenim kolegama, među pripadnicima nevladinih organizacija koje je u svojim komentarima štitila, na Zapadu, u malobrojnoj opoziciji koja, prirodno, koristi svaku priliku da dobije još jedan dokaz o nesposobnosti vlasti, među malobrojnim građanima koji nisu oguglali na eksplozije, otmice, Čečeniju... Strašno je to reći, ali čovek se, bežeći od zla, na njega prosto navikne.

A jaka vlast ne ubija malo uticajne protivnike. Naprotiv, oni su joj i te kako potrebni. Wihovim tekstovima se svima dokazuje da se u Rusiji može pisati o svemu, da se može kritikovati svako, da u zemlji postoji pluralizam mišljenja. Setimo se samo kako je Putin u Peterburgu, za vreme samita G-8, ravnodušno prihvatio Bušovu posetu predstavnicima nevladinih organizacija: “Pa šta, i ja sam ih posetio, oni su samo još jedan dokaz da kod nas vlada pluralizam mišljenja”. Takvi “dokazi” često bivaju kritikovani, optuživani (sa argumentima ili bez njih) da su “strani plaćenici”, ali se niko ne trudi da ih uništi. Jer, bez opozicije svaka vlast gubi legitimitet u svetu, a Rusiji je do tog legitimiteta veoma, veoma stalo.

I zato ubistvo Politkovske nije šok samo za njene kolege i zapadne prijatelje, nego i za vlast kojoj je zaista pričinilo velike neprijatnosti. Onaj ko je naredio ubistvo mogao je računati upravo na diskreditaciju vlasti – izbori se približavaju, svi mogući argumenti na štetu vlasti izrečeni su bezbroj puta, uzalud. Rejting predsednika stalno raste. Znači, treba naći nešto jače, treba dokazati da vlast nije u stanju da zaštiti sopstvene građane. Ne samo njihovu slobodu, već ni život.

Samo mesec dana pre Ane ubijen je i zamenik predsednika Centralne banke Rusije. Tri dana posle nje jedan od direktora Vnještorgbanke Aleksandar Plohin. Sva ta ubistva praćena su velikom pažnjom javnosti. Žrtve su uvek oni koji su stalno pred očima javnosti – bankar, opozicionar, novinar... To je strašna umetnost provokacije. Izazov bačen u lice državi. Izazov koji će ona, tako je bar obećao predsednik, prihvatiti. Između ostalog i zato što ne sme da dozvoli da nerazrešeno ubistvo svedoči o saučesništvu...

Ana Politkovska je ispraćena dostojno i dostojanstveno. Sahrani je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi – njenih kolega, političara (opozicionih), običnih građana. Državna Duma odala joj je počast minutom ćutanja. O njoj su napisane najlepše reči, biće snimljen film... Još samo da se pronađe ubica.