19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Naravno da je delimično tačan podnaslov u NIN-u: „Sve dok ne budu otvorene državne arhive za istoričare, naučnike i celokupnu javnost, teško je govoriti o demokratizaciji Srbije.”. Nažalost, nepotpun je. Postoje dosijei koji su otvoreni 1945. i nikada nisu ni zatvarani, ni pred istoričarima, ni pred naučnicima, ni pred celokupnom javnošću, pa se ipak, i pored te otvorenosti – do ruganja, ne može govoriti o demokratizaciji Srbije.
Zbog dva strica-četnika, koji su se sa poraženom vojskom povlačiliprema Sloveniji, i koji su završili ne znam gde ni kako, na nekom stratištu, u paklu neobuzdanih hirova pobednika, oduzeli sunam imovinu. Proglašeni smo za „narodne neprijatelje” ispavali uz Udbu i Oznu pod prozorima godinama, trpeli ruganja ostrašćenih pobedničkih prišipetlji, tugovalismo za voćnjacima kojesu golje, neradnici i nedomaćini, novopečeni vlasnici tuđe imovine, onako bezdušno posekli, čim im je osiona vlast dodelila našu otetu imovinu.
Naš dosije jebio otvoren 55godina i jedino što me je držalo bila je nada u pad komunizma, rehabilitaciju i povratak imovine. Nažalost, nije se ostvarilo ništa od ovoga. Ne znam da li su deca udbaša, generala, diplomata i ostalih zaštitnika imena i dela svojih roditelja, preobučenih za ovu priliku u neviđene demokrate, zbilja srušila komunizam. Ali da mi imovina nije vraćena, da sam i dalje narodni neprijatelj, istina je! Samo ne znam koga sam to narodadanas neprijatelj, i šta na ivici snaga i kraju krajeva da učinim, kako da se umilim oslobodiocima i njihovim naslednicima da postanem normalan građanin.
Momir Gvozdenović,
Dubrava
