NIN-om protiv “Koštunistana”

Biljana Srbljanović, prošlonedeljna sagovornica NIN-a, nije samo ugledna spisateljica, već i najpoznatija srpska blogerka. Blog (od engelskog njeb log) je internet dnevnik gde vam se, za razliku od pisanog, prvo “otvaraju” poslednje stranice dnevnika (“postovi” u blogerskom žargonu), a na kraju možete čitati one koji su prvi napisani. Sve popularniji i čitaniji, blogovi predstavljaju poslednje – i verovatno najveće – iznenađenje koje je donela internet revolucija.

Srbljanović je zanat pisanja dnevnika za medije ispekla još devedesetih kada su zabeleške koje je objavljivala u jednom italijanskom listu stekle vernu publiku širom Evrope. Zajedno sa patetičnim dnevnikom koji je Mira Marković objavljivala u Dugi, Biljanina emotivna pisma iz Beograda su prevođena sa italijanskog na razne jezike i postala su deo obaveznog štiva za svakog diplomatu, novinara i antiratnog aktivistu na Zapadu koji se ozbiljno trudio da “razume” Miloševićevu Srbiju ili pak efikasnije deluje na sprovođenju svog cilja.

Svoj internet dnevnik Biljana Srbljanović danas objavljuje na sajtu Radio-televizije B92 – ubedljivo najposećenijem i najčitanijem u bivšoj Jugoslaviji. Internet sajtovi koje nude mogućnost da na njima objavljujete blogove su najčešće otvoreni za sve. Ali B92 sajt ne daje mogućnost da objavljujete svoj blog. Ova kuća se opredelila da ne omogući “javni”, već, kako kaže, “V.I.P. blog”. B92 blogeri, “jako važne osobe”, pišu isključivo po pozivu vlasnika ove medijske imperije. Zato B92 blog funkcioniše više kao jedan staromodni, malo modifikovani internet forum, nego kao pravi blog. Običnim građanima je dozvoljeno samo da šalju komentare na dnevničke beleške odabranih koje bivaju objavljene tek pošto prođu nedoslednu, paragrađanski obojenu cenzuru. Svih 49 B92 blogera su, ili dokazano “političke korektne”, ili sasvim apolitične osobe.

Među izabranima su penzionisani političari, režiseri, vlasnici marketinških agencija, glumci, romanopisci, aktivisti, supruge poznatih političara, novinari (naravno, niko iz NIN-a), likovni umetnici, rep muzičari, dežurne “mirođije” u svakoj (para)urbanoj čorbi, te bivši i sadašnji radnici ove, sve ružičastije, medijske kuće. Pored njih, koji vam dnevnike nude na srpskom (i srodnim, “južnoslovenskim jezicima”), na B92 sajtu su i blogovi šest stranaca koji pišu na engleskom, Jedan od njih je Yejms Lajon iz Međunarodne krizne grupe.

Ako izuzmemo političke aktiviste raznih vrsta (ali sličnih stavova), ono što ćete naći na B92 blogu više liči na sadržaje magazina o poznatima kao što su Glorija ili Story, i, uz “Velikog brata”, predstavlja deo sveoubuhvatnog napora “devedesetdvojke” da se prepakuje, i od alternativnog, razbarušenog medija pretvori u privlačni, pinkoidni miš-maš. Među komentarima čitaoca bloga čeka par (necenzurisanih) protesta onih koji ne mogu da razumeju zašto ova kuća, koja se ponosi otvorenošću, ima “burazerski blog”. Oni se pitaju zašto se “za nas koji nismo V.I.P.” nije našla “neka stranica gde možemo da ostavimo razmišljanja”. Javilo se i nekoliko onih koji traže da se mogućnost da objavljuju dnevnike ponudi i “drugoj strani” – predloženi su, između ostalih, Isidora Bjelica, Aleksandar Vučić i Kosta Čavoški.

Biljana Srbljanović je bez konkurencije glavna zvezda na B92 blogu. NJeni postovi izazivaju najviše objavljenih reakcija (broj cenzurisanih – bilo od strane same autorke, bilo od urednika B92 – možemo samo da nagađamo). Verni čitaoci njene dnevnike opisuju rečima kao što su “genijalno” i “briljantno”. Oni sa neskrivenim nestrpljenjem čekaju pomoć za razumevanje komplikovane i musave srpske tranzicije koju harizmatična i talentovana blogerka britkog jezika redovno šalje iz dalekog Pariza.

Glavna tema Biljaninog posta prošle sedmice je bio NIN. U utorak 10. oktobra – tri dana pre nego što se prošli broj pojavio na kioscima – gospođa Srbljanović je postovala tekst pod naslovom “Ja dala intervju NIN-u” u kome je, između ostalog, obelodanila delove tada još neobjavljenog intervjua. Slučajevi da intervjuisana osoba sama objavi delove intervjua pre nego što izađe list za koje je govorila su izuzetno retki. Slobodan Milošević je, na primer, u “Politici” objavio deo intervjua koji je dao Lali Vejmut, kćerki tadašnje vlasnice The NJashington Post Company, nekoliko dana pre nego što je intervju izašao u “NJuzviku”.

“Pre nego što počnete da vičete, evo ovde kačim jedan deo”, napisala je Srbljanovićka, strastvena denacifikatorka, na početku posta koji je posvetila svojoj jednonedeljnoj kolaboraciji sa NIN-om. Zamolila je čitaoce bloga i da “ne navaljaju” na nju. Nije slučajno da naša slavna dramska spisateljica vikanje i navaljivanje pominje na samom početku. Ima osnova za verovanje da je Biljana Srbljanović jedna od osoba koje su zaslužne za to što je u “drugoj Srbiji” stvorena takva atmosfera da šest godina posle pada Miloševića davanje intervjua listu osumnjičenom da pripada “prvoj” polovini Srbije neretko biva doživljeno kao težak greh, podrška politici zločina, “ubijanje ubijenog premijera”... Za vernike ove bizarne antidemokratske dogme i dalje postoje samo naši i njihovi, “partizani” i “četnici”, “građani” i “zločinci”, i te dve Srbije – “kao ulje i voda” – ne mogu da se mešaju. Oni veruju da je dijalog ili objavljivanje lepeze mišljenja koja postoji u Srbiji po sebi zlo.

Kada u intervjuu NIN-u kaže da je “jaz između logičnih sagovornika Demokratske stranke i svih njenih derivata postao strasno dubok i nepremostiv” (ovaj deo je okačila na svom blogu pre objavljivanja) Biljana daje novi doprinos polarizaciji. Od nje korist mogu imati samo radikali i oni u “drugoj Srbiji” koji očekuju da će od njihovog eventualnog izbornog uspeha profitirati.

U shvatanjima o dijalogu kao grehu i nepremostivom jazu između demokratskih stranaka treba tražiti i prave razloge zašto B92 umesto pravog, otvorenog bloga, ima parablog. Ova kuća je osetljiva na ovakve primedbe jer je “građanski talibani” već godinama kleveću kao “kolaboracionističku”, previše otvorenu prema “prvoj”, što u ovom žargonu znači “zločinačkoj Srbiji”. Istovremeno naši urbani fundamentalisti, uporni borci protiv bolje budućnosti Srbije, veruju da svi oni koji, kao Srbljanović na primer, redovno gostuju u “Peščaniku” ili pišu u “Danasu” ne smeju da se pojavljuju u “(k)NIN-u”. Biljana je govoreći za NIN prešla rubikon “građanskog” bezumlja i uradila ono što mnogi njeni najvatreniji sledbenici smatraju zločinom. Zato je ova neumorna verbalna ratnica morala da zna da njena molba neće uroditi plodom i da će “navaliti” sa svih strana.

Srđan Kusovac, bivši novinar radija B92, danas jedan od urednika programa “Slobodne Evrope”, ponudio je detaljno objašnjenje zašto je Biljana pogrešila: “Nepraktična je. Mora fin svet da navlači one higijenske rukavice da uzme to – mislim te listove papira... Ali, to što ja to (NIN) čitam ne znači da je to kvalitetno. Naprotiv. To je obično smeće. Zato lepo stavim rukavice da se ne zarazim, kad pročitam skeniram neke članke, a ostatak zavežem u plastičnu kesu da se zagađenje ne širi. Čak ni u staru hartiju ne dajem. Ne verujem da to može da se reciklira.” Kusovac, takođe V.I.P. B92 bloger, ipak je pohvalio Biljanino “sjajno razmišljanje” i poručio joj da “treba da sačekamo sada da vidimo da li će ili kako će pokušati da neutrališu sve što si rekla, t.j. da učine ono što oni misle da je neutralisanje... u tom partijskom biltenu.”

Daca, “simpatizer LDP-a”, misli da nema opravdanja za Biljanin “izlet” u NIN, list “koji pokušava da uspava, a potom i uništi zdravu pamet u Srbiji”. “Izvini, ali nema kompromisa oko suštine”, poručuje Daca svojoj, kako tvrdi, prijateljici Biljani. Daca piše i da njena “dečica... gledaju probrane crtaće, ne idu u obdanište, neće da budu Ceca kada porastu jer ni ne znaju da ta postoji.” Jedan novosadski čedista koji je “prešao pedesetu” piše da su mu protivnici “DS, DSS, SPS, SRS, G17- i ostale nove Srbije”, i poručuje Biljani: “uneli (ste) još više zabune među mlade, bar onu manjinu koja zna za Vas i puno Vas poštuje.”

Javili su se i oni kojima je Biljana dajući intervju NIN-u “srušila svet”, koji se sada “osećaju usrano” i kojima je “moral pao na nulu”. Jedan poručuje da je “pala na klasičnu foru NIN-a... Oni te pozovu, ti pristaneš, daš intervju, a onda padne polivanje kofom govana... Mnogo si naivna”. Neimenovani komentator Biljaninog posta piše “da je intervju NIN-u kao davanje intervjua SS biltenu 46-e, i to od strane žrtve nacističke politike, uz izgovor da i njih i njihove čitaoce treba ‘edukovati’. Kao što tada to nije bilo zamislivo, tako bi i danas jedino normalno bilo takve novine i novinare izbrisati.”

Bilo je i onih koji su imali razumevanja za Biljanin (jednonedeljni) pakt sa NIN-ovskim “đavolom”. “Dobro si uradila Biljana”, poručuje joj Goran Svilanović, takođe jedan od izabranih B92 blogera. “Uvek samo budi hrabra kao i do sada, bez obzira sa koje strane ti je ‘većina’, leve ili desne”, piše bivši ministar, jedan od retkih koji je komentar potpisao pravim imenom, a ne pseudonimom. (Biljana mu je odgovorila sa: “hvala, takođe, Gorane”.) Milan Lukić, B92 bloger i “insajder”, kaže “ako” si ga dala, i citira “dirljivo lepi” pasaž iz intervjua. I pita da li da ode “kod bake da timari prasiće tog (referendumskog) vikenda”.

Islamofobična kultur-rasistkinja Neva piše: “Ma koliko za mene predstavljalo protivprirodni blud da kupim, čitam i posedujem NIN, ima da ga uzmem samo radi gustiranja uz Biljanu... (Biljana,) Vi i slični Vama su razlog što, i pored svega, imam nade da će Koštunistan jednom ipak prerasti u modernu, evropsku, Đinđićevu Srbiju. Hvala!” Osoba koja se potpisala pseudonimom “BebaOdLončara” nema problema sa Biljaninom odlukom da piše (odgovore) za NIN, ali je sumnjičava da to “može nešto da pomeri u glavi” nekog od redovnih čitalaca NIN-a. Druga, takođe neimenovana komentatorka, je optimističnija po pitanju učinka: “to što ste dali intervju NIN-u... pa neka ste, eto malo da se prodrmaju.”

Neki diskutanti na Biljaninom blogu su malo proširili temu. Jelena, zaposlena u “gradskoj firmi”, gradsku skupštinu zove “gestapo” i kaže da to nije preterivanje. Javio se i jedan drugi “poznavalac” rada beogradske skupštine koji tvrdi da je Jelena bila suviše umerena i da njeno poređenje “doživljava kao uvredu za Gestapo.”

Samo dan pošto je najavila da je “zgrešila” s NIN-om, Biljana se ponovo oglasila i na svom blogu priznala da je, pored redovne B92 cenzure, sama izbrisala veliki broj komentara. Ona je autore ovih reakcija opisala kao “apsolutne degenerike koji se partenogenezom umnožavaju na ovom našem zajedničkom (sic!) blogu” i napisala da nema želju da odgovara ljudima koji su joj se obratili “argumentima” kao što su: “ova je nedojebana”, “Điki peko vola”, “salutiro đeneralu”... “Mrzi me da ih jurim sad po ovom sajtu i brišem ili ukidam. Ako ih brate, Srbija je njina”, piše rezignirana i gladnjikava blogerka iz pariskog stana u kome živi sa suprugom, nekadašnjim zamenikom Vilijema Vokera na Kosovu i bivšim ambasadorom Francuske u Beogradu. “Evo stiže kući ovaj što nas je bombardovao. Treba da se večera.”

Blog, ubica medija “NJujorker” je nedavno objavio tekst pod naslovom “Novinarstvo bez novinara”. Povod za razmatranje ovakve budućnosti u najprestižnijem američkom magazinu je neverovatno brz rast broja blogova. Istorija blogovanja je počela 1997. godine, a njegovo “zlatno doba” je nastupilo samo sedam godina kasnije. BBC je objavio da se smatra da danas svakog sekunda neko na planeti počinje da piše svoj internet dnevnik. Dnevnici više nisu, kao nekad, pažljivo čuvane tajne, sveščice skivene na dnu ormana. Novi, internet dnevnici su sve češće politički čak – 34 odsto američkih blogera pisanje dnevnika na internetu smatra vrstom novinarstva. Rast popularnosti blogova prati stalni pad tiraža većine štampanih medija na Zapadu. Angažovani bloger, “građanin novinar” kako ga naziva NJujorker, je često osoba koju, za razliku od “tradicionalnog novinara”, ne zanimaju vesti koje “proizvode” Yory Buš ili Toni Bler. Konzumenti informacija su, naročito u bogatijim zemljama, prestali da budu pasivna publika. Den Gilmor, jedan od prvih američkih blogera, pominje “novinarstvo masa – pisano od strane naroda, da bi ga čitao narod”. Blogovi su uzdrmali temelje tradicionalne medijske sfere više od bilo čega drugog u poslednjih desetak godina. Postali su, mada iz sasvim različitih razloga, podjednako veliki problem i za vlasnike NJujork tajmsa ili CNN-a, i za kineske ili saudijske cenzore. U diktaturama najpopularniji blogeri su, u stvari, vrhunski novinari koji nemaju slobodu izražavanja u kontrolisanim medijima. Jedan iranski novinar-bloger je osuđen na 14 godina zatvora zbog kritikovanja režima u svom internet dnevniku. Glen Rejnolds piše o “armiji Davida”, blogu kao jednom od glavnih oružja koji običnim ljudima omogućava da se bore protiv medijskih i političkih “Titana”. Kad je Dzordz Buš nominovao dugogodišnju blisku saradnicu, ženu bez iskustva u pravosuđu, jedan bloger je, samo par sekundi pošto je ova vest objavljena, uporedio Bušovu nameru sa Kaligulinim pokušajem da imenuje konja za senatora. Komentar su preneli “veliki mediji” i kandidatura je ubrzo povučena. Neki blogeri su objavili informacije ili slike do kojih nisu mogli da dođu istraživački novinari najvećih medija. Bloger Ras Kik je prvi došao do fotografija iz unutrašnjosti teretnih aviona američke vojske koji su u SAD prenosili mrtvačke kovčege poginulih vojnika prekrivene američkim zastavama. U SAD već postoje blogeri sa različitim stavovima, i konzervativci (Glen Rejnoldsov blog Instapundit i The Immigration Blog koji piše Mišel Malkin, na primer) ili liberali (Daily Kos ili Informed Comment, antiratni blog profesora Huana Kola), koji imaju veći politički uticaj od mnogih medija. Pored slave i moći, veliki broj pasioniranih čitalaca je mnogim od ovih politički aktivnih blogera omogućio da privuku oglašivače ili donatore i lepo zarade. Neki su sebi obezbedili mesečnu platu od desetak hiljada dolara bez da, kako piše magazin Tajm, ikada moraju da “skinu piyamu” i odu na posao. Kao i sve na internetu i blog – jedan od najdemokratskijih medija i najjeftinija vrsta izdavaštva – izuzetno je podložan zloupotrebama. Lažni, ali uverljiv Klintonov internet dnevnik je nedeljama bio jedno od najčitanijih štiva na mreži. (Iranski predsednik Mahmud Ahmedineyad stvarno ima svoj blog.) U blogosferi je jako teško “razdvojiti žito od kukolja” i “nisu razvijeni etički standardi”, piše u vodiču za blogovanje koji je objavila ugledna francuska asocijacija “Reporteri bez granica”. Najuticajniji su blogovi na kojima je teško razlikovati činjenice od komentara. NJihovi autori po pravilu ne pokušavaju da budu fer i ne mare za objektivnost. U poređenju sa ovim emotivnim, po pravilu pristrasnim dnevnicima punih jakih reči, ozbiljno i objektivno novinarstvo deluje sporo, dosadno i suvoparno. Blogeri nemaju urednike i njihovi tekstovi, čak i kada su puni laži, neretko zvuče autentično i direktno. Većina blogova, ipak, nema veze sa politikom. Najbrojniji – i najmanje čitani – su oni na kojima “blogozofiraju” anonimni autori. Motivi blogera su različiti: razbibriga, egzibicionizam, znatiželja... Londonski Ekonomist piše da je “blogovanje drugo ime za razgovor”. Blog omogućava mnogo veću interakciju od klasičnih veb stranica i veću prisnost i razmenu emocija nego internet forumi. Zato je posebno popularan u bogatim zemljama, kao što su Japan, SAD ili Velika Britanija, gde je sve više ljudi prinuđeno da radi mnogo duže od “Marksovih” osam sati dnevno. Na razuđenoj mreži je mnogo lakše naći i “čuti” srodnu dušu. Jedan američki blogomrzac je blogove uporedio sa porukama u javnim toaletima i nazvao ih “klozetskim zidovima interneta”. Američki magazin NJu ripablik piše da ćete posetivši samo nekoliko, od desetina miliona blogova, sa lakoćom naći potvrdu da su oni baš ono što verujete da jesu: i “novo oružje za širenje laži” i “novo lice demokratije”.