Bog je slušalac

Pesnik Čarls Simić rođen je u Beogradu, 9. maja godine 1938. Bio je prvi sin Jeleni i Đorđu Simiću. Pred kraj Drugog svetskog rata, Čarlsov otac, inženjer, napustio je zemlju i uspeo da dođe do Amerike. Čarls će ga prvi put videti deset godina pošto je napustio Jugoslaviju. On je sa majkom i mlađim bratom uspeo da emigrira u Francusku 1953, a zatim su se našli u Americi. Najpre su živeli u NJujorku, a zatim u Čikagu, gde je Čarls pohađao gimnaziju Ouk Park, u koju je nekada išao Ernest Hemingvej. Posle maturiranja, obreo se u NJujorku, danju je radio, a noću učio. Bio je moler, knjižar, blagajnik, pakovao je pakete. U to vreme objavljuje i prve pesme u književnim časopisima. Godine 1964. ženi se belom Ruskinjom, modnom dizajnerkom, Helen Dabin. Godine 1967. diplomirao je na NJujorškom univerzitetu. Od 1970. do 1973. predavao je na Kalifornijskom državnom koleyu, a potom englesku književnost na Univerzitetu NJu Hempšir, kada se penzionisao. Opus Čarlsa Simića je veliki – do sada je objavio preko šezdeset knjiga poezije i eseja. Dobio je dve nagrade PEN centra za prevođenje srpske poezije na engleski i bio više puta nominovan za Američku nacionalnu književnu nagradu. Dobio je nagradu “Edgar Alan Po”, nagradu Američke akademije, Grifinovu nagradu. Za zbirku “Svet ne završava” – pesme u prozi, dobio je 1990. Pulicerovu nagradu. Pored poezije, Simić je autor i niza esejističkih knjiga i stalni je kritičar NJujork Rivju of buks. Danas uživa reputaciju jednog od najvećih živih američkih pesnika. Živi u Stafordu, u NJu Hempširu, sa suprugom, sa kojom ima i odraslog sina i kćer. Na našem jeziku do sada su, pored zbirki poezije, izašle i četiri knjige njegovih eseja: “Nezaposleni vidovnjak” (KOV, Vršac), “Fabrika siročadi“(Paidea), “I đavo je pesnik” (“Otkrovenje”, kao i “Zastrašujući raj” (Narodna knjiga). Sve četiri knjige prevela je Vesna Roganović, dugogodišnji Simićev prevodilac i prijatelj.

Posle više od dve decenije, ponovo ste u Beogradu. Kako vam izgleda svet na ovim prostorima, koje ste, u jednom od vaših eseja, nazvali “Fabrika siročadi”?

- Mora da se prizna da ima mnogo siromaštva i to čovek oseća, vidi. Beograd kao grad izgleda bolje nego što sam zamišljao. Na drugoj strani vidite i siromaštvo, ali i grad koji se razvija, u kome se oseća napredak.

U vašim sećanjima na detinjstvo, vidite najčešće sivu boju. Na platnima naših slikara posle Drugog svetskog rata, boje nestaju, zamenjuje ih siva...

- Sada ja tu sivu boju više ne vidim. Centar Beograda izgleda kao središte jednog modernog evropskog grada. No, valja obići i skrivene ulice i kutke, da bi se videla stvarnost. Tu se vidi skromnost, povučenost ljudi i oseća se ekonomska kriza.

Krajem Drugog svetskog rata, savezničko bombardovanje na Uskrs, vašu je porodicu zateklo za stolom. Vaš otac je to prokomentarisao: “Baca nam Ruzvelt uskršnja jaja”.

Kroz esejistiku, provlači se vaša rečenica da ste u životu “odbili da budete žrtva”. Da li je taj smisao za humor u svakoj situaciji, u vezi sa vašim odbijanjem žrtvene uloge, toliko česte u emigraciji?

- Mnogo sam video užasa. Šestog aprila 1941. doživeo sam prvo bombardovanje. Bio sam u krevetu, bilo je pet izjutra. Izleteo sam iz kreveta čuvši bombe. Svi su prozori bili razbijeni, pamtim vatru, majku kako me diže s poda, počinje moj život. Moja familija, jedan njen važan deo, bili su veoma duhoviti ljudi. Tako da pamtim i užas, ali i humor. Pamtim kako smo se lepo smejali. To je paradoks, smejati se dok bombe padaju, ali moj otac je imao genijalnog dara da napravi neki vic kad je najgore. Smisao za humor mu je ostao, smeh je vrsta odbrane života protiv svega onoga što nam se desilo.

Upoznali ste pesnika Ričarda Hjuga, on je bio u avionu i bombardovao je Beograd 1944. U eseju gde spominjete taj detalj, kažete: “Na bombardovanja su kretali iz Italije, gađajući najpre naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog strateškog značaja za naciste, a koja su imala jaku odbranu. Prilikom svakog napada izgubili bi poneki avion, a posle svega, na povratku, trebalo je da izruče preostale bombe nad Beogradom. Naravno, nisu hteli da rizikuju. Leteli bi visoko i ispustili bi preostali teret gde god bi stigli, jedva čekajući da se vrate u Italiju…. Taj pesnik vam je, mučen osećanjem krivice, posvetio, kasnije pesmu. U njoj je i stih: “Istorija ima načina da prošlost učini primamljivom”.

Osećate li nostalgiju, uprkos svemu?

- To je uvek paradoks. Kada sam razgovarao sa prijateljima emigrantima, Rusima, na primer, koji su prošli najstrašnije godine u Drugom svetskom ratu, Jevreji, na primer, neki od njih skoro da imaju jednu vrstu nostalgije za užasima prošlosti. To je, naravno, besmisleno. No, to je možda nostalgija za godinama mladosti, kada su bili živi mnogi koji to više nisu, jer je jedan ceo život, u međuvremenu, nestao. Sigurno da ne želim natrag u te godine, godine Drugog svetskog rata, u Ulicu majke Jevrosime, gde Nemci vešaju o bandere na Terazijama. Ipak, te su uspomene i dalje toliko jake, ima u njima toliko interesantnih ljudi, momenata, priča.

Preko puta vas, u ulici Majke Jevrosime, pala je bomba, stradala je porodica sa dečakom vaših godina. Sećanje na to dugo vas je progonilo.

- Da, znao sam da smo to lako mogli biti mi. Vi znate Ulicu majke Jevrosime, bomba je lako mogla pogoditi i nas. Sva su bombardovanja strašna, jer nevini stradaju.

Krajem rata bili ste kod dede, u prirodi, malo sklonjeni iz Beograda. Vaša majka je čekala drugo dete. A vi ste se krili i igrali sa zvečarkama. Da li je to bila priprema za susret s kritičarima?

- Kritičari nisu tako uzbudljivi kao zvečarke. Zvečarke su mnogo interesantnije. Volim da gledam životinje, ptice. Zvečarke su bile vrlo ozbiljne osobe.

Ameriku ste nazvali u esejistici “zastrašujućim rajem”. Zašto?

- Amerika je ogromna, to je kontinent, ne može se objasniti lako. Ima mnogo različitih Amerika, deset ili petnaest međusobno različitih. Sve je to malo zastrašujuće, čovek postavlja sebi pitanje kako će se tu uklopiti. S druge strane, Amerika je avantura. Ako ste avanturista, Amerika je uzbudljiva. Moj otac je prvi to shvatio, on je pre nas došao u Ameriku.

Jeste li imali kontakte sa ruskom emigracijom u Americi, sa Dovlatovim, Brodskim?

- Brodskog sam poznavao... Moja žena je bela Ruskinja, znao sam i taj prethodni, stariji krug emigranata. Svi oni stari Rusi, Ruskinje, kako ih mi u šali zovemo, umrli su sada. To je bio neverovatan svet, sa strašnim pričama i epskim životima. Znao sam gospođu Marinu, njeni su roditelji preko Mongolije pobegli u Kinu, zatim u Venecuelu, pa u Evropu, Pariz, zatim ponovo u Južnu Ameriku. Kad mi je sve to pričala, nisam verovao. Ona je o svemu tome pričala sa smehom, iako su sve to bili užas i nesreća. O njoj sam napisao pesmu.

Pisali ste na pisaćoj mašini “andervud”. Dovlatov je napisao knjigu “Solo za undervud”…

- Dovlatova sam upoznao, takođe. Brodskog sam najbolje poznavao.

Ruski pisci su ga doživljavali kao učitelja. Da li je i vama bio fascinantan?

- Da. Bio je veoma pametan i veoma dobar čovek, tipična zvezda tog književnog sveta. Bio je malo arogantan, pun svojih ideja, voleo je da definiše stvari, davao je izjave da je literatura ovo, poezija ono. Dobro sam ga poznavao i kad je govorio te “velike rečenice”, voleo sam da mu kažem: Yozef, nemoj da lupaš gluposti. On je odgovarao: U redu. Imao je, dakle, dve ličnosti, jednu privatnu, koja je bila vrlo prijatna. Bio je pod velikim pritiskom, budući da je dobio Nobelovu nagradu, i u javnosti je delovao zbog toga možda prepotentno.

Rekli ste da vam je želja, budući da ste strasni čitalac, da u vašem kovčegu bude i neka knjiga. Na primer neki erotski priručnik ili Emili Dikinson. Da li ste, u međuvremenu, promenili izbor?

- Želeo sam da nešto čitam dok popovi pevaju. Ja volim sve da čitam, ne samo visoku literaturu, čitam novine, knjige o umetnosti, fizici, prirodi, krimiće i razne druge gluposti, pošto moram da čitam nešto, da gledam, da zavirujem. Ne mora to uvek da bude neki klasik.

Emili Dikinson kaže da je “nada pernata stvar”, verujete li vi u nadu još uvek, bar u onu nadu o kojoj ona govori?

- Dikinsonova je velika pesnikinja. Volim mnogo stvari kod nje. Pisala je u klimi i pejzažu gde ja sada živim. Kada opisuje svetlo, oblake, sunce, opisuje ono gde sam ja sada. Filozofski je bila skeptična, verovala je u Boga, zatim nije verovala, mnogo je razmišljala o velikim filozofskim problemima. Mnogo je čitam i kad god je čitam, nešto novo nađem. Kao mlada, ona je odbila da se prikloni religijskoj klimi koja je tada bila vladajuća, odbila je da učini ono što su ostali učinili. Rekla je: Moram da razmislim. Imala je osamnaest godina. To je bio početni razlog njene izolacije.

Na početku života u Americi, kad bi vas pitali odakle vam akcenat, odgovarali ste da potičete iz porodice gluvonemih. Padalo vam je na pamet da napišete i odgovarajuću karticu koju biste delili, kao što gluvonemi čine. Šta biste napisali na toj kartici?

- Jedan moj prijatelj koji zna da volim veoma yez i bluz, rekao mi je: “Čarli, ti si afro-Srbin”. To bih napisao.

Najbolji pisci sa ovih prostora, obično su bili i veliki gurmani. I Vi ste našli vezu između gastronomije i umetnosti?

- Kada sam ovde bio 1982, Milorad Pavić i ja smo putovali zajedno, bili smo u Dubrovniku, prolazili smo kroz Bosnu i smislili smo nešto što smo nazvali gastronomskom poezijom. To bi bio poetski projekt, gde bi svaka pesma, o čemu god da govori, morala da spomene i neku dobru klopu. Mi smo mislili da bi to imalo strašno veliki uspeh u svetu, jer bi majke, na primer, kupovale tu poeziju ukoliko su im deca mrljava, ali i ostali ljudi. Napisali smo dve-tri male pesme, ali od toga ništa nije ispalo i nadam se da će budućnost nastaviti tu genijalnu ideju gastronomske poezije.

“I đavo je pesnik”, zove se vaša nova knjiga. Šta je onda Bog?

- Bog sluša. On je slušalac. On je kritičar. On sluša pesme. I ćuti strašno i dugo. Mnogo ne govori.

Ima li Bog sluha?

- Da, sigurno, ali ga muzika plaši. Kad čovek sluša Baha ili Betovena ili Mocarta, čovek može da pomisli, ako imamo nešto ovakvo, Bog nam nije neophodan. Možda je Bog malo i ljubomoran na muziku.

Sanja Domazet