Odbijena “ponuda veka”

Poseta Vladimira Putina Nemačkoj još jednom je pokazala da je Rusiji mnogo lakše da uspostavi dobre odnose s pojedinim zemljama Evrope odvojeno nego sa Evropskom unijom u celini. Paradoksalno, ali je tako – dok Evropska unija upozorava na nedemokratičnost i “autoritarnost” Putinove vladavine, Francuska daje Putinu odlikovanja, Angela Merkel pravi dugoročne energetske planove, odnosi sa Italijom su poslovično dobri... I nije reč samo o ličnim odnosima – setimo se samo kako se govorilo da će Šrederov odlazak “ohladiti” odnose između dve zemlje – a posle njegovog odlaska robna razmena između dve zemlje povećana je za 30 odsto.

“Peterburški dijalog” u Drezdenu i nešto pre toga rusko-francusko-nemački samit u Parizu pokazali su da Rusija i Evropa nisu tako daleko jedna od druge – kad je reč o praktičnim stvarima. Čim prestane priča o ljudskim pravima i počne razgovor o ekonomiji, nestaju sve razlike.

U razgovorima i pregovorima učestvovao je veliki broj biznismena sa obe strane i najveća vrednost razgovora su upravo dogovori i ugovori koje su oni potpisali. Međutim, nesporazum nastao u sferi energetike neopravdano je zasenio sve ostalo. Putin je već u Parizu predložio da ogromno nalazište gasa Štokman preusmeri na opsluživanje evropskog tržišta. To je 3,7 triliona kubnih metara gasa koji je ranije bio namenjen uglavnom Americi. Na taj način će kroz gasovod “Nord strim”, kad bude potpuno završen, teći 25 do 45 milijardi kubnih metara godišnje, što bi, prema Putinovim rečima, obezbedilo “apsolutno stabilnu situaciju u ekonomiji i u energetici Evrope tokom sledećih 50–70 godina”.

Angela Merkel je u Drezdenu dobila još bolju ponudu – Putin joj je obećao povećanje isporuka gasa za više nego duplo – 55 milijardi kubnih metara godišnje, kao i povećanje isporuke uglja. Pored toga, Nemačka će moći da upravlja većim delom tranzita ruskog gasa i da ga raspoređuje po Evropi. Takva ponuda, koju su mnogi odmah nazvali “ponudom veka”, ne odbija se, tim pre što je nemačka kancelarka upravo to tražila prilikom svog poslednjeg susreta sa Putinom.

Iako je Putin iz Drezdena otišao uveren da je ponuda prihvaćena, neposredno posle toga Nemačka je sa Francuskom potpisala sporazum o stvaranju energoalijanse unutar EU, bez učešća trećih zemalja, što, praktično, znači odbijanje Putinove ponude Nemačkoj.

ODGOVOR MOSKVE: Na neformalnom samitu Evropske unije i Rusije u finskom gradiću Lahti, 20. oktobra, biće razmatrano “strateško partnerstvo između EU i Rusije, uključujući i energetski sektor”. Posle objavljivanja francusko-nemačkog stava kojim se daje do znanja da dve zemlje traže alternativne izvore snabdevanja energijom, taj razgovor sigurno neće biti prijatan. Tim pre što su Francuska i Nemačka tražile od Rusije da ratifikuje takozvanu energetsku hartiju – Sporazum o podeli proizvodnje (SPP) koji je napravljen 1994, u vreme kad Rusija nije imala ni novac ni tehnologiju za eksploataciju sopstvenih nalazišta. Putin je u više navrata jasno rekao da “hartiju” smatra štetnom za nacionalne interese Rusije i da nema nameru da je ratifikuje ukoliko se ne unesu izmene koje Rusija predlaže.

SPP je predviđao da strani investitori, uz akcije, uzimaju i svu dobit iz nalazišta sve dok ne vrate uloženi novac. Vešti investitori su “naduvavali” troškove tako da je vraćanje uloženog bilo sve dalje. Situacija je kulminirala na nalazištu “Sahalin 2”, gde Rusija hoće da jednostavno otkupi od Amerikanaca njihov deo.

Ništa nije jednostavnija ni priča sa Štokmanovim nalazištem koje se procenjuje na 20 milijardi dolara. Prvobitna ideja je bila da Rusija zadrži 51 odsto nalazišta, a da 49 ustupi stranim investitorima. Za tih 49 odsto bile su zainteresovane firme Statiol iNorsk Hdždro (Norveška), Total (Francuska), ConocoPhillips iChevron Texaco (SAD). Ipak, nakon procene njihovih ponuda Gasprom je odlučio da ih ne prihvati. Stranci će moći da učestvuju samo kao podradnici, a ne kao akcionari. Ceo projekat vodiće Gasprom. To je jasan odgovor na zapadno izbegavanje ruskog kapitala i strah koji je Putin pokušao da razbije objašnjavajući da Rusija ide u Evropu ne na tenkovima i ne sa kalašnjikovima, već prosto kao običan kapitalista, poštujući zakone biznisa i novca. Pa, ipak, gotovo svaki pokušaj ozbiljnijeg ulaganja ruskog kapitala u evropsku ili američku privredu bukvalno izaziva paniku u tim zemljama.

Tako ruska ulaganja u nemačku privredu iznose samo 400 miliona evra, što je tri puta manje od polugodišnjeg prirasta nemačkih investicija. Štaviše, Nemci su u Rusiju uložili 12,5 milijardi dolara. Istina, robna razmena između dve zemlje raste rekordnom brzinom i približava se iznosu od 40 milijardi godišnje, što čini 10 odsto ukupnog spoljnotrgovinskog prometa Rusije.

RUSOFILI I RUSOFOBI: To veoma iritira Evropsku uniju koja pokušava da ubedi svoje članice da sa Rusijom ne treba voditi “separatne pregovore”, već mnogo oštrije razgovarati. To, kažu, podriva evropsko jedinstvo – koje, uzgred rečeno, baš i ne postoji. Bar kad je Rusija u pitanju. Francuska, Nemačka, Italija sve do sada su pozivale na saradnju sa “ruskim medvedom”, bivše republike SSSR-a i članice Varšavskog pakta imaju sasvim suprotan stav. Tako je Evropa, na neki način, podeljena na rusofile i rusofobe, i što je veći broj zemalja koje sa Rusijom “vode energetski dijalog”, to se ravnoteža više remeti u korist rusofila.

Pokazujući svojim stavom da ne veruju da Rusija neće moći sama da garantuje energetsku bezbednost Evrope, Francuska i Nemačka stale su bar privremeno na stranu onih koji se boje Rusije. A u poslednje vreme, poznato je, veoma je moderno bojati se Rusije. Istina, ne boje se ruskih tenkova, ali razloga za strah uvek ima. Najpre su se bojali da će Evropa ostati bez gasa ako se napravi gasovod do Kine. Zato su od Gasproma tražene garancije da će poštovati ugovore i isporučivati dogovorene količine Evropi, iako se do sada nikada nije desilo da se ti ugovori nisu poštovali, čak ni u najcrnja sovjetska vremena. Kad je Gasprom zauzvrat zatražio da mu se garantuje tržište – optužen je za “energetsku ucenu”.

Putinova ponuda Nemačkoj, iako upravo garantuje isporuke gasa u sledećih nekoliko godina, takođe je primljena sa strahom. U ovom slučaju, od toga da će Evropa postati zavisna od ruskih sirovina, a da istovremeno neće imati dostup ruskim nalazištima i gasovodima. Ipak, Evropi je ruski gas neophodan, a Rusija ima mogućnosti da ga prodaje i drugima – Kina i Indija mogu da progutaju sve što Rusija može da proizvede. Istina, niko nema nameru da liši Evropu gasa, ali može da postavlja uslove po kojima će ga prodavati. A strane investicije u Rusiji, iako su poželjne, nisu neophodne.

Za vrlo kratko vreme situacija se drastično izmenila i svet to još uvek nije razumeo. Zato se dešava paradoks – iako je dolazak novca izmenio situaciju u Rusiji nabolje (daleko je to od dobrog, ali i od tragičnog, kako je bilo pre samo nekoliko godina), imidž Rusije u svetu je sve gori. Za vreme Putinove posete Nemačkoj bilo je medija koji su ga direktno nazivali ubicom (Ane Politkovske), a opasnost od ruskog gasa i nafte izjednačavali maltene sa opasnošću od raketa. Zahtevi da se Rusija postavi “na svoje mesto” sve su češći. Jedino mnogima nije jasno da je to mesto na mnogo višem nivou od onog na kome bi želeli da je vide.

Zato Rusija ulaže ogroman trud da bude shvaćena i prihvaćena onako kako nova realnost nalaže. U tom kontekstu se može posmatrati i ponuda Nemačkoj koju su Angela Merkel i Evropa, očigledno, shvatile kao zahtev da se Nemačka konfrontira s Amerikom, na šta ona nije bila spremna. Ali potrebe za gasom vratiće tu temu na dnevni red vrlo brzo, i sasvim je moguće da će se politička konotacija u toj situaciji sasvim zaboraviti. Tim pre što se, potpisujući savez sa Francuskom, Nemačka već konfrontirala sa ostalim članicama EU.

NOVE OSNOVE: To je ono na šta Putin računa i zbog čega novi savez u Evropi ne doživljava kao poraz. Naprotiv, cilj, a gađano je u dve mete, postignut je. Americi je stavljeno do znanja da se i saradnja i prijateljstvo s njom mogu preispitati i postaviti na nove osnove. Dosadašnja saradnja bila je zasnovana na pozicijama jedne jake i jedne slabe države; danas se situacija izmenila i odnosi moraju biti preispitani.

Ako kapital ne zna za granice, onda to treba da važi za sve. Ne mogu se svi utrkivati da kupuju akcije u ruskim kompanijama, a kad Rusija kupi pet odsto neke svetske firme – onda je to razlog za paniku. A i nemačka biznis-elita zna da postoji volja Rusije da joj se omoguće bolji uslovi na energetskom tržištu. Koliko će dugo Angela Merkel uspeti da odoleva njenom pritisku da te uslove i koristi – ostaje da se vidi.