Generacija hipogrifa: rasplitanje prošlosti u ime budućnosti

Pre više od veka, Frenk Noris zapisao je da “Veliki američki roman nije izumro kao ptica dodo, već je (ostao) mitski, kao hipogrif”, što je Filip Rot kasnije iskoristio kao epigraf svojoj satiričnoj bejzbol fantaziji nazvanoj, prirodno, “Veliki američki roman”. To svakako nije bolje Rotovo delo, mada će ono što se svrstava pod tu kategoriju biti važno za naum ovde, koji ima veze sa tom večitom potragom za Norisovom legendarnom životinjom. Hipogrif, čudovišni hibrid grifina i konja, često se smatra suštim simbolom fantastičke nemogućnosti. Ali veliki američki roman, iako je takođe hibrid (nastao ukrštanjem romanse i reportaže, visoke filozofije i jeftinog govorkanja, lepih želja i očekivanja i tvrdoglavog skepticizma), možda je više nalik na jetija, čudovište iz Loh Nesa, ili snežnog čoveka (ako ćemo da stvar vratimo na domaće tle). Drugim rečima, to je figura za koju tek nekoliko ljudi, ne baš overenih ludaka, od kojih neki tvrde da imaju pozamašnu dokumentaciju, tvrde da su je videli.

Početkom ove godine urednik NJujork rivju of buks pozvao je dvestotinak istaknutih pisaca, kritičara, urednika i drugih književnih mudraca da identifikuju najbolja dela američke proze objavljena u poslednjih 25 godina. Rezultati pružaju bogatu, delimičnu i nenaučnu sliku stanja američke književnosti, neku vrstu složenog i izmešanog autoportreta, zanimljivog kako po slepim mrljama i distorzijama, tako i po detaljima.

Odgovori su provocirali mnoga pitanja, pre svega, o prirodi proze, zatim o tome šta se, u eri globalizacije, podrazumeva pod “američki”. Ili, šta podrazumevamo pod fikcijom, u eri DŽejmsa Freja, rieliti televizije i fantomskih oruđa masovnog uništenja? I, ukoliko i znamo šta je američka proza, šta podrazumevamo pod “najbolja”?

Žestoko pitanje, na koje su neki od mogućih učesnika odbili da odgovore, neki prećutno, a neki s osornom elokventnošću. Neki su uzdisali da ne mogu tek tako da izaberu jednu knjigu i smeste je na vrh zdanja sa toliko cigala – nisu uostalom sve to ni pročitali – a neki su grdili samu pomisao na izgradnju takvog spomenika.

Američka književnost s kraja 20. veka obuhvata jednu zamajanu menažeriju nalik na Nojevu barku ili “Ostrvo dr Moroa”, gde se modernisti i postmodernisti druže s basnopiscima i realistima, priče o duhovima mešaju s porodičnim dramama, a istorijski sjaj mutira u metaprozu. Mi Amerikanci, pisci, američki pisci, često ličimo na pleme otpadnika koje sanja o konsenzusu. Naša mitska knjiga je ona koja u sebi sadrži sve. Reflektujući ga istovremeno, i istom jezičkom čarolijom rastakajući naše neizlečive podele i tvrdoglave nesavršenosti. Američka književna tradicija je relativno mlada, i u stanju neprekidne sumnje u vlastitu koherentnost i prikladnost, pa čak, moglo bi se reći, i u vlastito postojanje. Takva zebnja pothranjuje ogromne, čak utopijske ambicije. Velika zemlja iziskuje velike knjige. Tražiti najbolje delo američke proze, stoga, nije samo puko traganje za najlepše napisanim naslovom, ili onim koji se najlakše čita. Svi imamo lične favorite, ali podozrevam da i nešto ispod tog individualnog ukusa određuje većinu izbora načinjenih ovde. Najbolja prozna dela, prema našoj evidenciji, biće ona koja uspešno preuzimaju teret kulturološkog značaja. Ona ne samo da istražuju izvesne zamišljene ljude i mesta, već osvetljavaju epohe, zajednice, same nacije. Amerika nije samo njihovo poprište, već i njihova tema.

Te “naj” knjige, redom, jesu: Toni Morison, “Voljena” (Beloved), 15 glasova, Don DeLilo “Podzemni svet” (Undernjorld), 11, Apdajk, sve četiri knjige “Zeka Angstrom” (Rabbit Angstrom), 8 glasova, i Bloody Meridian (Krvavi meridijan), Kormaka Makartija (takođe 8) i najzad Filip Rot, Američka pastorala (American Pastoral), 7 glasova. Ovo je konačni ishod glasanja svih 125 članova Velike porote, a u konkurenciji je bio svaki naslov napisan u poslednjih 25 godina.

Svaki drugi ishod bio bi zapanjujući, jer se roman Morisonove, “Voljena”, ubacio u američki kanon mnogo kompletnije nego bilo koji njegov potencijalni rival. Sa vidnom brzinom,

Voljeni je za manje od 20 godina posle objavljivanja, postao glavna knjiga kolečkog književnog kurikuluma, što znači klasika. Taj trijumf srazmeran je ambiciji ove knjige – da proširi opseg klasične američke književnosti, da (autorka) uđe, kao živa crnoputa dama u društvo “mrtvih pesnika” kakvi su Fokner, Melvil, Hotorn i Tven. (U to vreme levičarski profesori su sklanjali Šekspira u stranu favorizujući Morisonovu). Ali politička retorika vremena zamaglila je suštinski konzervativizam romana, čiji cilj nije bio da izmesti ili zbaci svoje voljene prethodnike, već da ih dopuni i donekle ispravi. I pobednik slične ankete iz 1965, ‘Nevidljivi čovek” Ralfa Elisona, iznikao je iz istog impulsa, prenošenja istorijskog iskustva Afroamerikanaca u mejnstrim američke književnosti. Ili, bar, iz pobude da otkrije da je ono tu bilo veoma dugo prisutno, i da rasa, daleko od toga da je od posebne ili marginalne važnosti, predstavlja središnje gledište same priče.

Američka remek-dela sredine 19. veka, „Mobi Dik”, „Skerletno slovo”, Poova dela, „Čiča Tomina koliba”, bila su satkana od istih elemenata, a sada je o tom periodu koji obrađuju, nemoguće pisati bez prelaska u carstvo natprirodnog, ili svesno mitskog. To povezuje “Voljenu” sa “Krvavim meridijanom”. Oba romana tretiraju davnašnje situacije nasilja u Americi – ropstva i onog što će posle uslediti u jednom slučaju, i osvajanja jugozapadne granice na drugoj – u kompresovan, lirski jezik, koji povremeno dostiže arhaičnu, epsku neobičnost. Deo njihove snage, a umnogome i njihove originalnosti, iskrsava iz osećanja da oni raskriljuju drevne priče i vraćaju deliće pokopane usmene tradicije u književnu formu.

Međutim, ispostavlja se da je ponovno otkrivanje prošlosti – pogotovo one novije – preovlađujuća tema celokupnog američkog pisanja, bar onako kako se ono odražava u ovom istraživanju, tokom poslednjih četvrt veka. Naš vek je retrospektiva. Očigledna razlika između “Nevidljivog čoveka” i romana “Voljena” na primer, jeste ta što se Elisonova knjiga, iako retrospektivno prikazuje Jug u eri velike ekonomske depresije tridesetih godina i Harlema tokom četrdesetih, usađuje u sadašnjost i gleda unapred, do tačke riskantnog proročanstva. Nasuprot tome, “Voljena” se bavi ponovnim otkrićem korena, izolacijom prvobitne traume čije zakasnelo lečenje će preuzeti na sebe samo pripovedanje.

Ponovni pogled na prvih pet romana u našem istraživanju otkriva koliko je teško breme prošlosti koja naleže na umove savremenih pisaca i tvoraca književnog mnjenja. Onoliko koliko neki roman uopšte može da saopšti nešto o tome gde smo i kuda idemo, američki roman u sadašnjem trenutku izabrao je da to učini pre svega istražujući gde smo počeli i kako smo dospeli ovde.

Ukoliko nas “Voljena” i “Krvavi meridijan” odvlače unazad do predmoderne američke scene – mesta koje postoji izvan realizma i u izvesnim vidovima pre civilizacije kakvu poznajemo – druga tri romana slede mnogo skorije uzlete i padove te civilizacije. Nije odveć preterano reći da su “Podzemni svet”, “Američka pastorala” i “Zeka Angstrom” varijacije jednog istog romana, priča u vremenskom rasponu od više decenija, smeštena u stare gradove na Istočnoj obali. Nepotrebno je reći da su postupci, likovi i glasovi sasvim različiti – niko ne bi pobrkao Rota s DeLilom, niti Apdajka s Rotom – ali to su razlike u perspektivi, kao kad trojica slikara gledaju isti grad sa susednih brežuljaka.

Sva tri romana čine ono što izgleda i očekujemo od romana, to jest, mešaju privatne sudbine sa javnim događajima. Zeka Angstrom otelovljenje je američke običnosti koja je postala uzorna zahvaljujući božjoj milosti i Apdajkovoj prozi. Naročito u poznijim romanima, njegova savest postaje prizma kroz koju se prelama promenljivo iskustvo ove nacije. Vijetnamski rat, rasne agitacije šezdesetih, sletanje na Mesec, nelagodnost Karterove ere, kraj hladnog rata, sve se to filtrira kroz Zekin samozadovoljan pogled. Takvi su i manje dramatični ali ne i manje dosledni zaokreti u ponašanju i moralu, ukusu i osećajnosti. Hrana, seks, automobili, nekretnine, društvena klasa, religija – sve se menja od “Beži Zeko, beži” do “Zeke na odmoru”, iako se čini da duboki kontinuiteti američkog života, otelovljeni u junakovoj nenadmašnoj lenjosti, kao da trijumfuju na kraju.

“Zeka Angstrom” nije, strogo govoreći, roman retrospektive; pisan je u prezentu i u realnom vremenu, svaki segment komponovan je pre nego što bi se mogao znati kraj priče. Zbog toga – pošto je Apdajkov dar za zapažanje sadašnjosti uvek nadmašivao njegovu sposobnost da oživi prošlost – “Zeka” kao i veliki ruski i francuski realistički romani 19. veka, postaje neuporedivo skladište istorijskih detalja.

Kroz “Američku pastoralu” provejava očajničko pitanje: “Šta se desilo?” Kako je pastoralna Amerika NJuarka tokom 40-ih i 50-ih – koja je Raj samo u retrospektivi – ostala skrajnuta? I izbor ostalih Rotovih knjiga u ovoj anketi ukazuje koliko se to pitanje uzima ozbiljno. U proteklih 15 godina, Rotova produkcija bila je toliko naglašena, raznorodna, i uglavnom toliko vrsna da su se njegovi glasovi neizbežno rasuli. Da smo tražili najboljeg proznog pisca u proteklih četvrt veka, on bi pobedio, sa svojih sedam različitih knjiga koje su u našoj anketi dobile ukupno 21 glas. Samo njegova trilogija ( Američka pastorala, Udala sam se za komunistu i Qudska mrlja) dobila je 11 glasova! Rot koji se prevashodno interesuje za prošlost – elegični, sažimajući, konzervativni Rot – omiljeniji je od onog koji je estetski radikalniji, nemiran, savremeno misleći duh sa uske ali presudne margine.

Sličan rascep odvija se i među DeLilovim “partizanima”, koji više vole istorijsko preispitivanje “Podzemnog sveta” od savremenosti “Bele buke”. Još dvoje glasača izabralo je njegovu “Vagu”, uže fokusiranu istorijsku prozu i neku vrstu generalne probe za “Podzemni svet”. Kao i “Američka pastorala”, “Podzemni svet” je hronološki izlomljena priča koju moćna nostalgična podzemna struja vraća u mirišljave ulice grada posleratne Istočne obale. U njen vrtlog ubačeni su bejzbol i atomska bomba, Edgar Huver i naučno odlaganje otpada, ali dok Apdajk i Rot teže da uspostave koherenciju uprkos haosu vremena, DeLilo je umetnik difuzije i disperzije, implikacija i informacija koje nedostaju. “Podzemni svet” se, više no njegove ostale knjige, bavi korenima, posebno etnicitetom.

Tako je pet vrhunskih američkih romana obuzeto prošlošću, korenima, a u izvesnoj meri i nostalgijom. Oni su takođe delo jedne jedinstvene generacije. DeLilo, rođen 1936, najmlađi je od pet vodećih autora, Morison je rođena 1931, Apdajk 1932, Rot i Makarti 1933. Ova generacija dominira američkim pisanjem. To ujedno otkriva da bebi-bum, koji je dugotrajno nadmoćan u politici, pop kulturi i biznisu, nije proizveo veliki roman. Najbolji autori rođeni neposredno posle rata izgleda da skoro programski preziru grandiozne, sintetičke ambicije starijih generacija.

Problem s mitskim životinjama je u tome što one ne izumiru, već evoluiraju. Najbolja američka proza u poslednjih četvrt veka bavi se, možda neumereno, rasplitanjem prošlosti, što je možda njen način raščišćavanja terena za književnost budućnosti.

Priredila: V. Roganović