Nacionalni praznik – na barikadama!

Iako su subotnji i nedeljni prepodnevni praznični programi u Budimpešti ulili nadu da će obeležavanje pola veka od revolucije u Mađarskoj proći u miru, u ponedeljak 23. oktobra po podne, situacija se iz korena promenila. Deo mase u centru glavnog grada napao je policiju, a oni su odgovorili – suzavcem, vodenim topovima i gumenim mecima.

Dan pre, predsednik države Laslo Šojom održao je praznični govor u Operi i ispred Tehničkog fakulteta, a predsednik vlade Ferenc Đurčanj u Parlamentu. U isto vreme, čelnik opozicionih mladih demokrata Viktor Orban na velikom skupu kod peštanske “Astorije”, zahtevao je “presudno” narodno glasanje koje bi primoralo parlamentarnu većinu na vlasti (socijaliste i liberale) da pod hitno promene štetne zakone u oblasti prosvete, zdravstvenog i penzionog osiguranja, kao i agrara.

Na obeležavanju revolucionarne ‘56. učestvovalo je 56 delegacija iz inostranstva! U istoriji Mađarske još se nije dogodilo da se u isto vreme toliko političara visokog ranga (kraljeva, predsednika država i vlada), nađe u Budimpešti. Oni su sa vodećim mađarskim političarima, između ostalog, pregovarali i o ekonomskim pitanjima. U interesu zaštite stranih gostiju, za mere obezbeđenja odvojeno je 100 miliona forinti (370 hiljada evra), a dok je na Košutovom trgu ispred Parlamenta trajala centralna svečanost, kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije Boris Tadić, u nekoliko delova prestonice (trgovima Blaha Lujze, Ferencijeka i Ferenca Deaka) besneo je rat policije i demonstranata, za koji su vladajući socijalisti (MSP) optužili Orbanov Fides, jer je među uhapšenim počiniocima nereda bio i visoki predstavnik Fidesa Marijus Reves. U medijima se tvrdilo da nije uhapšen već pogođen gumenim metkom u lice, nakon čega ga je policija odvela u hitnu pomoć.

Da sve neće proteći svečano, moglo se naslutiti u nedelju uveče, kada su aktivisti organizacije “Rakoci” priredili jednoi-posatni defile gradom u nekoliko “onovremenih” kamiona iz 1956. na kojima se nakupilo naroda. Na prvom kamionu bila je zakačena tabla u obliku zastave na kojoj je pisalo: “Lažovi, lopovi, 1956. godina nije na prodaju”! LJudi pored kojih su kamioni lagano prolazili, uzvikivali su uvredljive reči protiv sadašnje mađarske vlade i njenog predsednika – “Đurčanj, gubi se”, “Đurčanja u Dunav, a vladu odmah za njim”, “Želimo promenu sistema” ...

U noći između nedelje i ponedeljka policija je ispraznila Košutov trg pored Parlamenta. Demonstranti nisu želeli da se u petak nagode sa zvaničnim organima i dozvole da vatrogasci i specijalna antiteroristička jedinica pregledaju teren zbog sigurnosti visokih gostiju iz inostranstva.

U ponedeljak ujutro tamo već nije bilo nijednog od ranijih demonstranata, jer ih je policija potisnula i postavila ograde oko kojih su se ti isti demonstranti okupili. Nakon verbalnih incidenata, policija ih je novom akcijom odbila prema hotelu “Astorija”. Oni su se tu organizovali sa grupama demonstranata iz ostalih delova grada i pokušali odlučni proboj na centralnu svečanost. Policija ih je razbila na dva dela. Prvoj je presekla odstupnicu prema železničkoj stanici “Keleti”, zaustavivši je na trgu “Blaha Lujza”, a drugoj, prema Košutovom trgu, locirajući je na trgu Ferencijek, ispred mosta Eržebet. Demonstranti su se tu zabarikadirali, a kraće žestoke borbe su vođene u okolnim ulicama.

Tek u pola dva posle ponoći dva kordona policije od preko 600 pripadnika, bacivši 30 suzavaca u prve redove na oko 2 500 zabarikadiranih protestanata, počeli su oklopnim vozilima da ruše barikade. Od dva posle ponoći, pa do prvog metroa u pet ujutro, 75 vozila javne gradske čistoće sa oko 280 radnika sakupili su 300 kubnih metara smeća! Na vrhu jedne od gomila koju je gurao najveći bager, bio je transparent sa natpisom – “Istorija je učiteljica života, zatim su nam silovali učiteljicu”.

U toku noćnih nemira sa ponedeljka na utorak, povređeno je oko 170 demonstranata, 29 policajaca i pet stranaca. U vojnoj bolnici i bolnici “Petefi” hospitalizovano je 60 učesnika u demonstracijama, od kojih je sedam teže povređeno. Materijalna šteta, u kojoj su najviše stradala sredstva javnog prevoza, procenjena je na preko 200 miliona forinta (741 hiljadu evra).

Po rečima šefa budimpeštanske policije Petera Gergenjija, tajna je koliko su gumenih metaka, granata sa lakim gasom i boca paprike-spreja iskoristili policajci. Takođe je tajna koliko su litara vode ofarbane bojom na demonstrante prolili čuvari reda. Ofarbana voda je imala dvostruku namenu. Prvo, da razbije grupu, a drugo, da ostane na ljudima koji su poliveni! Time se dokazuje da su učestvovali u demonstracijama, i to ne mirnim – nego nasilnim.

Vlastimir Vujić

Epski pokušaj i tok istorije

Nisu mađarske revolucije u 19. i 20. veku započele novo doba, ali su ostale zapamćene kao veliki i neuspešni pokušaji da se promeni tok istorije

Mađarska istorija u protekla dva stoleća ispunjena je velikim nastojanjima i potpunim porazima. Verovatno nema evropskog naroda koji se za to vreme toliko puta našao na poraženim stranama velikih i malih ratova. U Evropi modernog doba četiri su poznate revolucije dobile ime po narodima u kojima su započele: Francuska (1789-1794), Ruska (1917-1921) i mađarske revolucije (1848. i 1956). Nisu mađarske revolucije u 19. i 20. veku započele novo doba u Evropi, ali su ostale zapamćene kao veliki, epski i neuspešni pokušaji jednog naroda da promeni tok istorije.

I dok su 1848-1849. vođi tadašnje Mađarske revolucije pokušavali da sprovedu nacionalnu revoluciju prkoseći velikim silama i svim manjim narodima koji su živeli u granicama države Sv. Ištvana, 1956. godine jedno umereno i reformsko komunističko vođstvo pokušalo je da po primeru socijalističke Jugoslavije istupi iz Varšavskog pakta, poremeti ravnotežu snaga dogovorenu 1945. godine na Jalti i time u suštini prekine hladni rat.

Mađarska je posle Drugog svetskog rata dospela u sferu uticaja Sovjetskog Saveza. Do 1949. godine Mađarska komunistička partija, organizacija sa dugim tradicijama ali malim uporištem u narodu, uspostavljena je kao jedina politička snaga u totalitarnom društvu. Državna bezbednost, zloglasna AVH, terorisala je opoziciju i uspostavila potpunu kontrolu političkog života.

Posle raskida između Moskve i Beograda, takva partija i njena država prošle su kroz nove čistke, za vreme kojih je posle montiranog procesa pogubljen jedan od komunističkih vođa Laslo Rajk. Na čelu Mađarske u to vreme nalazili su se Maćaš Rakoši i Erno Gero. Pri tom je Mađarska bila verovatno država koja se u posleratnom razdoblju nalazila u težem ekonomskom položaju nego druge evropske zemlje. Mađarska privreda morala je da plaća velike ratne reparacije na koje je odlazilo između 19 i 22 procenta godišnjeg nacionalnog dohotka. Poljoprivreda je kolektivizovana. Mađarska država bila je obavezna da izdržava sovjetske baze i prilagođava se politici KOMEKONA (Saveta za međusobnu ekonomsku pomoć) odvraćena od zapadnog tržišta i fondova Maršalovog plana. Zato je upravo 1948. u Mađarskoj besnela najveća inflacija u istoriji sveta, veća čak i od jugoslovenske iz 1993. godine.

Posle Staljinove smrti, početkom 1953. godine, započeo je talas liberalizacije u Istočnom bloku. Započet Hruščovljevim referatom održanim februara 1956. godine, proces destaljinizacije postao je dramatičan posle pobune u Poljskoj juna 1956. godine, rehabilitacije i stupanja na vlast poljskog komuniste Vladislava Gomulke. Rakoši je smenjen, a na njegovo mesto je došao Gero. Imre Nađ koji je od 1953. do 1955. bio premijer, ponovo je primljen u partiju i doveden na čelo vlade. Revolucija je započela svega nekoliko meseci kasnije – stvaranjem demokratskih udruženja studenata u Segedinu i drugim gradovima i velikim maršem planiranim za 23. oktobar u Budimpešti.

Državna bezbednost je napala demonstrante, izginulo je više stotina građana ali su do večeri pobunjenici nadvladali. Prvi pokušaj sovjetske vojne intervencije završio se posle nedelju dana potiskivanjem sovjetske vojske iz Budimpešte. Pošto je u to vreme u toku bila Suecka kriza, SAD, Velika Britanija i Francuska nisu bile u stanju da odlučnije reaguju i pretvore Mađarsku revoluciju u međunarodnu političku krizu. Uskoro je Prezidijum Komunističke partije Sovjetskog Saveza odlučio da sovjetska vojska interveniše u Mađarskoj. I dok je sovjetski ambasador u Budimpešti Jurij Andropov uveravao predstavnike mađarske vlade da intervencija neće biti nasilna i upravljena protiv mađarskih vlasti, Sovjeti su unutar same vlade delovali preko jednog od partijskih konzervativaca Janoša Kadara.

U Kinu, Jugoslaviju i zemlje lagera poslani su izaslanici kako bi bio izbegnut širi sukob. Ulazak novih sovjetskih trupa doveo je do radikalizacije mađarske vlade. Vlada je objavila nameru Mađarske da istupi iz Varšavskog pakta i proglasi neutralnost. Zatraženo je povlačenje sovjetskih snaga iz Mađarske i upućen apel Ujedinjenim nacijama. Kadarova vlada koja je uspostavljena 3. novembra, smesta je zatražila sovjetsku intervenciju.

Od 4. do 10. novembra sovjetske snage potpomognute sa šest hiljada tenkova i avijacijom slomile su otpor mađarske vojske i naroda. Jedan mađarski disident tvrdio je kasnije da je prilikom gušenja Mađarske revolucije upotrebljeno više tenkova nego što je Treći rajh poslao na Sovjetski Savez 1941. godine. Odlučan otpor intervencionističkoj vojsci pružili su prestonički radnici organizovani u radničke savete. Posle žestokih šestodnevnih borbi i više od dve i po hiljade poginulih branilaca i sedam stotina sovjetskih vojnika, Mađarska revolucija je slomljena. Dve stotine hiljada Mađara je napustilo zemlju, dvadeset šest hiljada je suđeno u narednim mesecima, tri stotine pedeset je pogubljeno.

Posle Mađarske revolucije iz 1956. godine komunistička partija je u ovoj zemlji pala na 15 posto ranijeg članstva pa je morala da bude ponovo organizovana pod novim imenom. Vođe revolucije predvođene Imreom Nađom sklonile su se u jugoslovensku ambasadu u Budimpešti. Uprkos obećanjima uhapšeni su prilikom izlaska iz ambasade na putu za dogovoreni egzil. Nađ je pogubljen dve godine kasnije. Kadarov režim opstao je sve do 1989. godine.

Tako se završila ova kratka i burna revolucija koju je tadašnji generalni sekretar Severnoatlantskog saveza Pol Henri Spak nazvao “kolektivnim samoubistvom čitavog jednog naroda”. Mađarski narod pokazao je tada volju za slobodu i spremnost za demokratiju. Slobodan svet, zaokupljen pitanjima kontrole nad Suecom i odnosom snaga na Dalekom istoku, nije bio previše zainteresovan ni za jedno ni za drugo.

Čedomir Antić

Svedok ustanka u Budimpešti

Sa pisanim govorom o slobodi umetnosti Dobrica Ćosić je stigao u Budimpeštu 23. oktobra 1956. godine. Došao je na literarnu manifestaciju, a našao se u žarištu mađarskog ustanka.

Posle mnogo godina, ponovo čitam Ćosićev dnevnik “Sedam dana u Budimpešti” čija me autentičnost i originalnost svedočenja iznova uzbuđuju, iako se Mađarska 1956. po svom duhu, toliko puta upozoravajuće ponovila u mnogim socijalističkim zemljama, kao tužna i beznadežna opomena. Po spontanim reakcijama i nemirnoj angažovanosti, prepoznajem svoga današnjeg sagovornika, tada tridesetpetogodišnjeg pisca i intelektualca. Tu je ceo Dobrica Ćosić: senzibilan, zbunjen, potresen, sumnjičav i oduševljen prizorima s kojima se iznenada suočava (“Ja drhtim i krijem suze, vikao bih, držao govor.”). Tadašnji Ćosić, kako sam kaže, “još je rovita, neizdiferencirana ličnost, koja ima svoju dvojnu, trojnu dušu, koja je boljševik i kad ne želi da to bude, a navija za komuniste i kada ne treba”.

23. oktobar 1956. “Sedam dana u Budimpešti” (tekst koji sledi nije celovit, prepisani su samo odlomci prvog dana boravka u Budimpešti, koji se vezuju za ličnost Dobrice Ćosića):

“...Najzad, vrlo ljubazno, primi me Peter Vereš, predsednik Saveza mađarskih pisaca, s kojim sam se upoznao u Moskvi 1954. Razgovaramo o problemima prevođenja. Ali, ja ne mogu da ne pitam:

“Molim vas, šta se ovo događa u vašoj kući?”

“Naš Savez i studentske organizacije zakazale su miting na Petefijevom trgu. Hoćemo ono što su postigli Poljaci. Vi svakako treba da pođete s nama.”

U meni kratka dilema sreskog političara, ali radoznalost je moja deformacija: idem. Polazimo pešice, grupa je od nekih šezdesetak ljudi, žurimo, a radoznalost ulice raste. Moga kolegu hvata za ruku starija građanka u iznošenom kostimu, iz one klase koja životari od komisiona i znanja stranih jezika:

“Kuda ćete? Ništa vam to ne vredi. Mađarskoj se nikada neće vratiti stare slobode.”

Moj kolega neljubazno odgovara: “Stare neće, ali mi ćemo se izboriti za nove.”

Na postolju spomenika Petefiju, radnik, stisnutih i podignutih pesnica, u stilu našeg Stevana Filipovića, ispod vešala 1941. viče: “Radnici su u okovima. Ali, ja vam donosim njihove pozdrave i kažem vam: radnička klasa je sa vama, drugovi studenti i pisci.”

Peter Vereš reče mi pre no što pođe da se uspne na postolje: “Zapamtite, ovo je prva mađarska revolucija bez tuđih ideja i tuđeg mešanja.”

Na ovom mitingu bez mikrofona, gde je spomenik Petefiju, tribina, ljudi ne viču, nego kriče. Mnogi plaču. Petefi u bronzi je crn, natušten i egzaltiran. Pojavljuje se automobil sa zvučnicima “Petefi-kluba” i poziva da se pođe na trg kod spomenika Bemu, kuda već kreću studenti i gde treba da se održi centralni miting. “Petefi-klub” preko zvučnika objavljuje svoje parole: “Tražimo mađarsko-sovjetsko prijateljstvo na bazi lenjinističke ravnopravnosti!”, “Novi petogodišnji plan koji će voditi računa o dobrobiti naroda!”, “Imrea Nađa u vođstvo!”, “Dole staljinistička privredna politika!”, “Živela bratska Poljska!”, “Radnička samouprava u fabrikama!”, “Dajte nam socijalističku demokratiju!”

Povorka se formira i polazi ka Budimu. Iz susedne ulice priključuje nam se povorka studentske omladine u impozantnom poretku, pevajući revolucionarne pesme, one stare iz perioda 1945-1948, već zaboravljene, kaže moj kolega. U ovoj povorci sve devojke su lepe i svi mladići visoki. Ja drhtim i krijem suze, osećam pušku na desnom ramenu i umor u nogama, pogurio sam se, partizan sam, idem uz Jastrebac. LJubio bih sve, vikao bih, držao govor. Sada već, u ovoj egzaltaciji, sav u partizanskoj patetici, kajem se što sam malopre kod Petefijevog spomenika, kad su tražili da i ja govorim, odlučno odbio, izjavljujući bez kolebanja da mi ne pada na pamet da uzmem bilo kakvog političkog učešća u ovim događajima.

Prelazimo lančani most, ulazimo u Budim i stapamo se sa studentskom povorkom, dugom čitav kilometar, sa zastavama i transparentima. Skreću mi pažnju da su to mađarske nacionalne zastave bez grba narodno-demokratske Mađarske, koji ih podseća na sovjetski grb. Zapažam da oni koji ih ističu na prozorima kuća, odvijaju zastave sa koplja samo do grba. Meni se to ne dopada, ali ćutim, jer žena sa balkona maše bebom i pozdravlja povorku. Stižem do spomenika generalu Bemu, junaku iz 1848, koji je poreklom Poljak.

Masa skandira: “Košutov grb, Košutov grb!” Pojavi se Košutov grb metarskih razmera, koji su izradili, odmah mi se pohvališe, studenti Akademije za likovnu umetnost. Zamahaše zastavama sa isečenim grbom; prepun trg, u koji su se stalno slivale sve nove povorke kojima nisam video kraja, zapeva himnu:

Neka dođu lepše godine nama koje

zla sudbina odavno satire.

Taj narod je već ispatio i svoju

prošlost i svoju budućnost.

Oficiri mađarske armije, kojih sam već na desetine zapazio

u povorci, pozdravljaju vojnički. Dva mladića uspeše se na visoko postolje Bemovog spomenika i zadenuše za njegov mač mađarsku zastavu sa otkinutim grbom, zatim Košutov grb i poljsku nacionalnu zastavu. Student sa postolja čita rezoluciju neke studentske organizacije i traži sprovođenje u život odluke Dvadesetog kongresa Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Na automobil “Petefijevog kluba” penje se popularni mađarski glumac, protagonist iz filma “Budimpeštansko proleće”, i recituje:

Košut Lajoš je

poručio

Nestala je regimenta.

Ako još jednom

poruči,

Svi treba da odemo.

Živela mađarska sloboda,

Živela otad`bina!

Valjda stotinak hiljada ljudi aplaudira i ponovo započinje himnu. Zagledan u crvene pruge Košutovog grba, te četiri crvene pruge koje predstavljaju Dunav, Tisu, Savu i Dravu, zagledan u ona tri brežuljka od kojih jedan predstavlja Tatre, sasvim mi je nelagodno u duši, jer Sava, Drava i Tisa su reke moje otad`bine, a Tatra je slovačka planina, ja mislim kakav li će biti film koji će se zvati “Budimpeštanska jesen”?

Zvučnik “Petefi-kluba” poziva da se ide pred Parlament.

Pred zgradom Ce-Ka vidim gomilice organa bezbednosti u civilu. Osvetljena su samo dva-tri prozora. Koga predstavlja taj Centralni komitet Partije mađarskih trudbenika kad večeras ćuti u ovoj zgradurini i sluša mržnju stotine hiljada ljudi?

Svi čekaju Imrea Nađa. Vreme prolazi. Imre Nađ se ne pojavljuje, a sada je svaki minut ne vremenska jedinica, nego strahovito gomilanje mržnje, eksploziva, zaletanja u nešto čiji je ishod, bar meni, neizvestan, jer čujem i reakcionarne parole koje imaju sve grlatiju podršku, čujem i antisemitske parole. Sada odlučuju sekunde. Kakvi trenuci! Zar stari komunist i revolucionar Imre Nađ ne oseća ovu šansu koju mu je ponudila istorija, zar ga ona ne mami i da umre za ispunjenje misije toliko retke u ljudskim životima? “Pažnja, pažnja! Imre Nađ je u zgradi!” Ovacije, krici. U groznici sam, u jezi. Šta će reći Imre Nađ? “Pažnja, pažnja! Drugovi i građani, preživljavamo istorijske trenutke, dajem reč Imreu Nađu”, zagrcnu se predstavnik đačkog parlamenta sa balkona parlamenta, više ne znam čijeg. Pozdravi, lete šeširi, aplauzi, pljeskovi dlanova: “Osvetlite da ga vidimo!”

Na balkonu Parlamenta nekakvim lampama osvetljavaju lice Imrea Nađa, a on, čini mi se, sa konvencionalnim političkim smeškom tromo maše rukom.

Svi komentarišu s podozrenjem to što je Imre Nađ napisao svoj govor.

Najzad, umornim i gustim glasom, počinje Imre Nađ:

“Drugovi i prijatelji”... Iz mase hiljade viču: “Nećemo 'drugovi'!” “Dobro... Dragi prijatelji, izražavam svoje poštovanje revolucionarnosti i akcionoj spremnosti studentske omladine da se bori za socijalističku demokratiju...” Imre Nađ traži mir, red i spokojstvo, moli ljude da se raziđu kućama, jer su danas obavili istorijski posao za Mađarsku, zahteva strpljenje i veru u Partiju. Imre Nađ teši, umiruje. Imre Nađ govori kao profesor. Ali ovog trenutka studenti ne slušaju svog inače voljenog profesora.

“Ja vam jemčim, prijatelji, ja vas pozivam i molim da se raziđete svojim kućama.”

Zvižduci, protesti: “Sutra štrajk, sutra štrajk!”

“Srešćemo se opet, do viđenja, dragi prijatelji”, završava Imre Nađ i nestaje sa balkona.

Lutam ulicama i čujem demonstrante, umoran sam čak i za radoznalost. Slutim haos. Ovaj pokret potpuno je ideološki polifon. Kao da noć i vreme, časovi, minuti, sve više bacaju u demonstracije kontrarevolucionarno i nacionalističko raspoloženje. Varam li se?

A oni mi kažu: “Demolira se Staljinov spomenik! Pođimo tamo.”

Od hiljada i hiljada u Budimpešti večeras pada prvi Staljinov spomenik. Ne zbog atrakcije, no zato da ne budem siromašniji za ovaj sudbonosni i istorijski trenutak, idem na Staljinovu aveniju.

Požar je to ogorčenja, histerije, mržnje toliko isključive i toliko apsolutne da bi nekakva njena fiksacija sada mogla biti mitska. Hiljade ljudi, uskovitlanih u tom jurišu na visoko i snažno postolje, sada su jedno, i svaki je ovde sam u svojoj mržnji. Doneli su švajs-aparate na kamionima, i tom čoveku u bronzi, koji je postao kategorija jednog veka, i ne samo jednog veka, bacaju gomile modre vatre u tur. A on stoji staljinski miran, dostojanstven, i još strašniji kada mu po prsima pršte varnice i kada mu po onim kratkim i tako osvedočeno čvrstim rukama ližu oksigenski plamenovi.

Pomalo sam nesrećan što se mržnja protiv Staljina i staljinizma pretvara u mržnju protiv naroda koji je najviše ispatio od čoveka u skromnom šinjelu. Nemam vremena da pitam, da razgovaram o tome, jer kamioni, zavezani jedan za drugi, brekću, krkljaju i zavijaju da sruše bronzanu figuru, čelični konopci se kidaju, nastavljaju, ta huka i krkljanje motora meša se sa vikom, drekom, psovkama mase, sasvim gluve za mitraljeske rafale i pucnje, kažu, oko Radio-stanice. Onda je bronza ciknula, jeknula, bio je to najglasniji tresak koji sam u životu čuo...”

Pitam Ćosića sa kojom je iskrenošću opisao ustanak u Mađarskoj. Koliko je bio opterećen “državnim razlozima” i tadašnjim shvatanjem revolucije, kontrarevolucije i socijalizma?

- Budimpeštanski dnevnik je pisan i iskreno, iskreno komunistički, i ambivalentno. Još uvek sam tada u nekim stavovima imao staljinističku svest, iako sam verbalno bio protiv staljinizma. Još nisam tada došao do svog ideološkog pogleda na svet. U prirodi mog političkog i ideološkog pogleda, jezgro njegovo je bilo boljševičko: komunista, partijac, koji pragmatično gleda na politiku i koji je bio spreman da činjenicu podredi višem cilju. Ja mislim da ništa nisam slagao, ali svakako nisam sve rekao. To sam i napisao u svom dnevniku. Kada kažem – ništa, to ne znači bukvalno ništa, nego ništa namerno, svesno nisam slagao. Ja se budimpeštanskog dnevnika ne odričem.

- Iz tvog opisa ustanka može se shvatiti da to nije bio samo demokratski pokret?

- I danas tako mislim. Bila je to, pored demokratske, i antidemokratska, pored nacionalne, i nacionalistička revolucija. Slušao sam pesme i parole o mađarskoj granici na Tisi. Doživeo sam strašne antijevrejske ispade, antisocijalističke demonstracije, klasičnu reakcionarnu svest, ne u komunističkom, nego u svetskoistorijskom značenju. I sa ove distance posmatrano, to je, i pored heterogenih motiva, u suštini bila jedna nacionalna i demokratska pobuna. Najsnažnije bilo je nacionalno osećanje, i to je, iznad svega, nacionalna revolucija, u kojoj je sadržan otpor sovjetskom diktatu, zahtev za suverenu egzistenciju mađarskog naroda i države. A ideološka osnova je primarno antistaljinistička. U toj pobuni bio sam komunistički svedok, sa izrazitim simpatijama za socijalističku stranu. U tom smislu sam sarađivao sa ljudima iz vojno-revolucionarnog komiteta i učestvovao u stvaranju prvog radničkog saveta, koliko se sećam, u fabrici kugličnih ležaja.

Ćosić žali što je napustio Budimpeštu pre konačnog raspleta događaja. Učinio je to na insistiranje rukovodstva iz Beograda da se “odmah vrati”, uoči ugušivanja ustanka, kada su se pripremali sovjetski tenkovi da sa druge obale Dunava krenu ka Budimu, u ustaničko jezgro. On je tada bio jedini gost hotela na Dunavu. A kada su već hotel napuštali i službenici, sa torbicom u kojoj su se nalazile njegove beleške, izašao je na ulicu da sačeka kurira koji će ga, po dogovoru, odvesti u vojno-revolucionarni komitet, gde je trebalo da podeli sudbinu revolucije i kontrarevolucije. Umesto kurira, pojavila su se sovjetska borna kola.

Iskočio je sovjetski oficir, salutirao i rekao: “Druže Ćosiću, u ime komandanta divizije, pozivamo vas u naš štab i nudimo zaštitu. Možemo vas prebaciti u Kijev ili Bratislavu. Sovjetske trupe će sutra izvršiti napad na kontrarevolucionarnu bandu.”

Ćosić se zahvalio oficiru, izjavljujući da mu zaštita još uvek nije potrebna: “A ako ustreba, biću slobodan da je koristim.”

- On me pozdravio i mirno otišao, a ja sam ostao sam, preplašen, bez znanja ijedne mađarske reči, a kurira nema.

Nije mnogo prošlo, ponovo se pojavljuju sovjetska borna kola, a za njima “mercedes”, sa jugoslovenskom zastavom, iz koga izlazi jugoslovenski ambasador u Budimpešti Dalibor Soldatić. Opsovao je dalmatinski i komandujući rekao: “Daj stvari i ulazi u kola! Imam naređenje od naše Vlade da te večeras avionom prebacim u Beograd.”

Na protivljenje Ćosićevo, koji je imao želju da do kraja uroni u avanturu, Soldatić je pokazao depešu, koju je potpisao Aleksandar Ranković, i koju je, s obzirom na položaj potpisnika, morao da uzme krajnje ozbiljno. “Mercedesom”, u pratnji sovjetskih bornih kola, otišao je na aerodrom i avionom Crvenog krsta vratio se u Beograd.

Čim je stigao, odveli su ga na referisanje, gde su ga čekali Edvard Kardelj, Koča Popović i Petar Stambolić.

- Tražili su da pričam šta sam doživeo i šta mislim o mađarskoj situaciji. To je trajalo puna dva časa, a onda je Kardelj upitao: “Možeš li odmah da izdiktiraš nekoliko stranica?”

Ćosić je uz put napomenuo da je vodio dnevnik, na šta je Koča Popović rekao: “Daj prekucaj, pa da vidimo šta je to.” Tako je, gotovo preko noći, nastao tekst “Sedam dana u Budimpešti”, koji su, pre objavljivanja u “Borbi”, pročitali Kardelj i Koča Popović, uz preporuku: “Odmah štampati.”

Bila je to prava novinarska senzacija i profesionalni podvig, jer je “Borba”, koju su čitaoci prosto grabili, počela objavljivati dnevnik (7. novembar 1956) neposredno pošto je ugušen ustanak u Mađarskoj.

Čim su štampani prvi nastavci, u Beograd je došao Sajrus Sulcberger, vodeći američki novinar i urednik “Wujork tajmsa”. Pozvao je na ručak Ćosića i našeg vodećeg novinara Bogdana Pešića, inače bliskog prijatelja Lole Ribara i kuma Milovana Đilasa. Sulcberger je tražio dozvolu za štampanje budimpeštanskog dnevnika, a zauzvrat je ponudio Ćosiću ček na pedeset hiljada dolara i obavezu da se u Americi štampa “bilo koji” njegov roman.

- Sulcbergeru sam rekao da ću o tome razmisliti, a to razmisliti je značilo pitati Kardelja i Koču. Kardelj mi je rekao da to nikako ne činim, jer ću se time kompromitovati kao pisac, “biću prodat”. Ja sam poslušao Kardelja i zahvalio se Sulcbergeru...

SLAVOLJUB ĐUKIĆ

P. S.

Još nisu istorijski precizno utvrđene sve pojedinosti o sudbini Imrea Nađa. On je, po dogovoru sa Rusima i uz Titovu saglasnost, dobio azil u jugoslovenskoj ambasadi, uz obećanje Rusa da protiv njega neće biti vođen sudski postupak i da će moći da “ide kući”. Bila je to velika prevara. Imre Nađ je sa najbližim saradnicima odveden u Bukurešt, gde je, posle tajnog procesa, osuđen na smrt i pogubljen 17. aprila 1958. godine.

U vreme ustanka, dok je jugoslovenska ambasada bila opkoljena sovjetskim tenkovima, kroz prozor ambasade smrtno je pogođen jugoslovenski ataše za kulturu Milenko Milovanov.