Kroz iglene uši

Za konjski nokat i magareće uši državotvorni deo naroda pobedio je, na proteklom referendumu, onu drugu polovinu naroda (tačnije je kazati narod, nego građani), koji nije znao šta hoće, ali je znao šta neće. Pokazalo se još jednom da se, kad se ne mora, pozivanje na narod i narodnu volju ne isplati, da je to umišljena parola, jer u Srbiji, a nije bolje ni u svetu, mnogi ljudi odrekli bi se i najdražih svojih uživanja, samo kad bi pri tom morali da razmišljaju.

Šta se nama desilo na referendumu? Pre svega, jedno veliko razočaranje. Oni koji su glasovima poslali u parlament poslanike, zaboravili su da su njihovi poslanici Ustav izglasali gotovo jednoglasno. Kako je onda mogla da pukne ta veza između birača i poslanika? Kako je moguće da se nešto manje od polovine birača ogluši i o apele svojih stranaka, i molbe onih za koje su glasali, a nije mnogo pomoglo, ili pomoglo je, možda, koliko je bilo neophodno, i apelovanje samog patrijarha, naroda srpskog i pravoslavnog. A narod srpski i pravoslavni to postaje prenaglašeno kad dođe do potrebe busanja u grudi, kad svako postaje Miloš spreman da život položi za otad`binu, u nekoj kafani, posle desetak piva.

Naš narod je politički nezreo i neobrazovan. Na jednom televizijskom sajtu jedne nacionalne televizije kojoj je na čelu Veliki brat (komercijalni otac istoimene poluidiotske zabave koja na njoj traje mesec i po dana, a stigli su tek na pola puta), narod (laici) vode polemiku, na otvorenom sajtu, o latinici i ćirilici. Kako li su samo povređeni Srbi koji pišu latinicom, što je ćirilica Ustavom proglašena za službeno pismo. Povod za ovoliku polemiku nije pao s neba, narod retko sam o nečemu razmišlja, sve je počelo i sve je namešteno posle jedne tribine u onom čuvenom centru, kad su “eksperti”, ili “devojke za sve” ustali u zaštitu latinice. Nisu rekli ko je proganja, nisu naveli primer da mladi ljudi, đavo bi ga znao zašto, pišu samo latinicom i hvale se da ćirilicu ne znaju, nisu rekli da je cela Srbija poplavljena latiničnim pismom, od novina do svih izloga i naziva firmi. U Beogradu, na radnjama, ćirilice gotovo da i nema. Na jednom nedavnom mitingu u Nišu, sama latinica. Dobro, to jeste deo neke mode, težnje ka “urbanom”, pošto se uvrežilo mišljenje da je ćirilica “seljačko” pismo. Nije to od juče. I Vuka su napadali da uvodi jezik svinjara i govedara, pre svega to su činili prečani, pristalice Mušickog, mitropolita Stratimirovića i Jovana Had`ića. Vojvodina je umela da sa visine gleda na Srbiju, do dana današnjeg.

Najgore je to što su nazivi tih novih firmi čiste karikature, na latinici. One imaju “engleska” imena, za opsenu prostote (Aneks Maneks Korporejšn), ali život je takav – paradoksalan. Dok jedni neguju ksenofobiju, drugi uzimaju sve tuđe. Ko bi se tu snašao? Premudri Solomon ili neko iz naših nevladinih organizacija.

I niko ništa nema protiv latinice, ima je na svakom koraku, Ustav je samo, u duhu svake narodne i nacionalne tradicije, ćirilicu proglasio službenim pismom. Wu će morati samo država da koristi, u svojim zvaničnim hartijama, i ništa više od toga. Ako više od polovine Srba ne zna, danas, ćirilicu, ništa lakše: organizovaćemo kurseve opismenjavanja, kao nova vlast posle crvene revolucije, i Vuk će biti sit i koze će biti na broju.

Ovaj je primer samo trebalo da pokaže koliko se u Srbiji nerazumno ponašanje proglašava borbom za ljudska prava, a reč je o borbi za dolare. I za evre. Ali nama dolar, onako zelenkast i izdužen, deluje impresivnije. Pogotovo onaj sa Linkolnovim likom.

Napadi na novi Ustav bili su mučki, pokvareni, a lažno optuživanje bilo je glavno oružje napada. “Ako neko kaže da je ovaj Ustav isto što i onaj Miloševićev, taj nema mozga” – izjavio je ovih dana Dragan Đilas, verovatno iznerviran nekontrolisanim bujanjem podvala i gluposti. Da li je ta izjava preoštra? Ma kakvi! Ona je samo metafora. Naravno da svaki Srbin i pripadnik nacionalne manjine ima ne jedan, nego dva mozga; pitanje je samo koji su ovom prilikom koristili. Ako im je cilj bio da se izazove neka neravnoteža u narodu, onda je jasno da je kod nekih ljudi radio mali mozak.

Zašto bi se, inače, toliko zalagali za bod`cott. Na pitanje zašto bod`cott, nisu odgovarali. Na pitanje šta je cilj bod`cotta, izbegavali su da sagovornike gledaju u oči. A kad im je poručivano da bod`cott vodi Srbiju u novo gubljenje vremena, da je ustav svakoj državi (pogotovo bolji ustav), neophodan, da će novi ustav dati priliku da se napišu bolji, savremeniji zakoni, oni su prelazili na javne rasprave, kojih nije bilo. Zaboravili su da se ov aj nacrt ustava kuvao najmanje dve godine, da je stručnih debata bilo (to je važnije od svake javne rasprave, u kojoj bi reda radi učestvovali politički i pravni laici). Posle šest godina koje su pojeli termiti, posle užasnih političkih svađa i svilenih gajtana u rukama političkih neistomišljenika, raspoređenih u strankama na danonoćnim dežurstvima da se političkom protivniku slomi vrat, za donošenje novoga Ustava važnija je bila brzina od forme. To su lideri političkih stranaka konačno shvatili i dogovor je postignut.

Mi bismo danas mogli da ispredamo priču koliko su koje stranke u kampanju za referendum ušle iskreno, koliko su svojim dvosmislenim izjavama unosile izvesnu zabunu u javnost, ali to je sada prošlost, to je lanjski sneg. Ali, preko nečega se ne može olako preći. Reč je o maloj izlaznosti i o jakom bod`cottu. Ovaj je Ustav zaista prošao kroz iglene uši.

Ima za to više razloga. Poznato je da petnaestak odsto ljudi nikada ne glasa, zna se i da u biračkim spiskovima ima mrtvih duša i ljudi koji odavno ne žive u Srbiji (pominje se nezvaničan broj od gotovo milion birača), pa kad imate nemoguću odredbu da više od polovine upisanih mora da glasa za Ustav, onda je jasno da je i postignuti rezultat ravan čudu. Koliko će godina proteći dok se birački spiskovi ne urede? To je pitanje za ovu, ali i buduću vlast. Ono što danas možemo pouzdano reći, to je da ovih cirkusijada više biti neće, jer novi Ustav kaže: nikakva polovina plus jedan, nego će odluke na budućim referendumima donositi većina onih koji su glasali za ili protiv. Da li je to demokratski? Ko ne misli da jeste, neka se raspita kakva pravila važe u Evropi. Kad bi tamo čekali da se više od polovine birača smiluje da izađe na izbore, nikada ne bi imali vladu. Oni koji neće da glasaju, ne moraju, ali će morati da poštuju volju onih koji su nešto izglasali. Demokratija jeste, u teorijskom smislu, vladavina naroda (građana), ali samo onih koji žele da učestvuju. Ko ne ide na takmičenje, taj ne može ni da osvoji medalju. U tom smislu, demokratija je, u suštini, vladavina zakona, i poštovanje zakona, onih koji su ih doneli.

Ovaj referendum doneo je veliko razočaranje većinskom narodu. Taj većinski narod, onakvim kakvim ga je bog dao, ipak je odlučio da podrži novi Ustav. Nacionalne manjine (slutimo) – nisu. Rezultati govore da su na severu Bačke i Banata, kao i na jugu Srbije, pripadnici manjinskih zajednica, koje tamo žive, velikom većinom odbile da u svemu ovome učestvuju. U Vojvodini je izišlo manje od polovine, ali tom su procentu najviše doprineli autonomaši i Mađari. U opštinama gde su Mađari kao stanovnici tih opština dominantni, na referendum je izišlo nešto više od dvadeset odsto birača. To jeste razočaranje za većinski narod. Pa lepo. U poslednje vreme, to niko ne može poreći, Srbija je mnogo pažnje i novca izdvojila da nacionalne manjine u svemu budu ravnopravne. Izborni zakon učinio je da manjine budu ne samo ravnopravne, nego znatno ravnopravnije od većinskog naroda. Za njih više ne važi izborni cenzus od pet odsto, nego takozvani prirodni prag, koji oni lako mogu preskočiti. Desiće se da nekoliko manjih stranaka, koje neće preći cenzus, budu blizu cenzusa, ali neće ući u parlament. Tih nekoliko manjih stranaka mogu da dobiju, ukupno, i pola miliona birača, ali tih pola miliona građana neće imati poslanike, nego će njihovi glasovi otići velikim strankama. To je nepravedno, ali pošto to odgovara velikima, mi ne možemo očekivati smanjenje cenzusa, što bi za Srbiju bilo normalno (takvih preporuka ima iz Evrope), pre se možemo nadati da će ovi “veliki” cenzus možda, jednog dana, i povećati. Nacionalne manjine ne moraju da brinu. Svaka njihova stranka, i sa desetak hiljada glasova, ulazi u parlament. Pa neka uđu. Nismo protiv. Veliko je to dostignuće kad su nacionalne manjine ravnopravnije od većinskog naroda, ali se onda i od tih “momaka” u najmanju ruku očekuje da se ponašaju pošteno i lojalno prema državi koja im je dala prava kakva nemaju ni manjine u demokratskim evropskim državama. Ko to u Evropi ima u izbornom zakonu član koji manjinama daje automatsko pravo da uđu u parlament? Tamo su svi građani ravnopravni, a poslanici dolaze iz političkih stranaka, u kojima nacionalno nema nikakav značaj. Tamo se uvek govori o ljudskim pravima, koja su opšta i važe za sve.

Ovaj novi Ustav svim opštinama daje imovinu i izvorne prihode (poreze), mađarske opštine imaju pravo na svoj službeni jezik; zato je potrebna ozbiljna analiza zašto ti ljudi nisu hteli novi Ustav.

Ako svemu dodamo Bujanovac i Preševo (neke neznalice ovaj kraj zovu i Preševskom dolinom, što nikad nije postojalo, ali može postati geografski i politički pojam ako se ovakva lupetanja nastave, a onda od doline do pokrajine samo je mali potok, koji dete može da preskoči), s pravom se može izraziti sumnja da manjine na severu Srbije i manjine na jugu Srbije uopšte ne zanima država Srbija. Kao da je ne priznaju (piše – kao, molim lepo)! To nisu samo slutnje, ima tu i opravdanih sumnji. Kako je počelo na Kosovu i Metohiji? Bod`cottom je počelo. Nismo. Valjda, to zaboravili. U Preševu, koje se ne nalazi u “Preševskoj dolini”, izašlo je šest odsto građana Srbije. I mahom su glasali protiv.

Zlo uvek tako počinje. Od malog. I silni Dunav nastaje od dva potoka (Brigah i Breg). Ova reka nije simbol zla; naprotiv, ali ume da bude opasna, kad se otme. Zato je još Marija Terezija lepi plavi Dunav ukrotila nasipima. Nažalost, samo levu obalu.

Uoči referenduma mi smo doživeli i jedno pravo političko čudo. Predsednik vojvođanskog parlamenta Bojan Kostreš pozvao je građane Vojvodine na bod`cott. O državnom trošku putovao je u Kataloniju, da još više nauči. Morao se vratiti razočaran, jer Vojvodina je danas autonomnija od Katalonije. On ni posle potvrđivanja Ustava ne miruje, nego tvrdi da je ovaj Ustav Vojvodini nametnut silom i da će tako Vojvodina postati kolonija. Sad se govori o inicijativi za njegovo smenjivanje. Ali, ovi iz “Ge sedamnaest plus” kažu da neće tu smenu podržati. Ko njih šta pita. To važi i za “slobodno mišljenje” potpredsednice vlade, koja je, kao Vojvođanka, pominjala bod`cott. Šta je vama iz “Ge sedamnaest plus”? U jednoj političkoj emisiji na novosadskoj televiziji i jedan je demokrata rekao da će vladajuća koalicija u Vojvodini razgovarati o Kostrešu i njegovim teorijama. Ostao je utisak da se čovek zalaže za milosrđe. Ako Kostreš bude smenjen, Čankovi ligaši prete izlaskom iz pokrajinske vlade. Karićevci nisu, kažu, za rušenje postojeće koalicije. Jesu radikali, socijalisti i Demokratska stranka. Tako je g. Petrović, demokrata (iz Novog Sada, nije iz Šapca), najavio. Koštuničini srpski demokrati nude pomoć da se Kostreš smeni i ova koalicija pošalje na neko drugo radno mesto. I sad sledi drčan odgovor g. Petrovića: ako budemo rešili da ga smenjujemo, dovoljno smo jaki da to učinimo bez ičije pomoći.

Znamo da ste jaki, pa šta onda čekate? I odgovorite nam, jednoga dana, zašto ste ušli u koaliciju sa autonomašima i karićevcima? Zar vam nije bilo jasno (ili niste znali) da je autonomaška svest potpuno okrenuta protiv Srbije, da to traje još od “Čerevićke grupe”, koja je bila za prisajedinjenje Vojvodine Hrvatskoj, a kad je Vojvodina postala “federalna” jedinica u bivšoj Jugoslaviji, komunistički autonomaši išli su na dogovore u Zagreb, kod Bakarića. Na dočeku svirane su “Lijepa naša” i “Četir' konja debela”. U Demokratskoj stranci moraju da pogledaju na sat i da nam saopšte tačno vreme. Mi (samo) slutimo da je pet do dvanaest.

Vojvodina i manjine Odziv na referendum je bio značajno manji tamo gde su koncentrisani birači nacionalnih manjina, što je na izlaznost u Vojvodini uticalo mnogo više od autonomaškog bojkota Uprkos tome što je grupa nevladinih organizacija u Vojvodini “čestitala građankama i građanima” i iskazala zadovoljstvo bojkotom (na referendum nije izašlo 53, a ne 58 odsto birača kako su oni naveli), ideja bojkota u Vojvodini pretrpela je neuspeh i to se videlo iz reagovanja predsednika vojvođanske skupštine Bojana Kostreša iz LSV, koji je promrmljao nešto o “nametnutom ustavu” i “čudnom završetku glasanja”. Istina je međutim da je odziv na referendum bio značajno manji tamo gde su koncentrisani birači nacionalnih manjina, što je na izlaznost u Vojvodini uticalo mnogo više od autonomaškog bojkota. Ne samo Mađari, već ni Slovaci u opštini Kovačica nisu bili bogzna kako motivisani za referendum (29 odsto glasalih), a zanimljivo je da je rezultat i u opštinama Zaječar, Bor i Negotin takođe ispod proseka, što treba objasniti neaktivnošću vlaške manjine. Nalaz o nemotivisanosti manjina ipak generalno ne stoji zbog Bošnjaka/Muslimana, jer rezultat u prilog ustavu u Novom Pazaru ili Tutinu bolji je od onog u, recimo, Kraljevu. Osim, dakle Muslimana/Bošnjaka, druge manjine su ustav pretežno videle kao “srpsku stvar”. U Vojvodini je uočljiv i rezultat onih koji su pozvali birače da glasaju protiv, poput Šandora Pala, pa u opštinama sa pretežnom mađarskom većinom ima uglavnom oko pet-šest odsto glasova protiv, a najviše u Kanjiži, devet i po. Gledano po opštinama, nema ni jedne u kojoj je prevagnuo glas protiv, a tesno je bilo jedino u pomenutoj Kanjiži (11,3:9,5). I, kada već analiziramo rezultate po oblastima, kažimo i to da je u celom Sremu i svakoj sremskoj opštini pojedinačno ustav izglasan natpolovičnom većinom upisanih birača.